Teroristički napad na SAD 11. septembra 2001. godine izazvao je reakciju Vašingtona čije posledice su vidljive do današnjih dana. Amerikanci su u osvetničkom pohodu redom započeli invazije Avganistana, potom i Iraka, a svoju borbu protiv terorizma završili su kao nepoželjni okupatori čijoj se dominaciji u svetskim okvirima, po svemu sudeći, nazire kraj.
Invazija na Avganistan izvedena je pod izgovorom da se u toj zemlji krije vođa Al kaide Osama bin Laden koji uživa podršku i zaštitu talibana. Režim talibana je srušen, Bin Laden nije pronađen, ali je u Avganistan uvedena „demokratija“ dok su Amerikanci zauzvrat preuzeli brigu o poljima maka kako bi se sprečilo dalje distribuiranje heroina čija se proizvodnja njihovim dolaskom volšebno udesetostručila.
Sadržaj teksta
Hitno potrebno 19 miliona dolara za Avganistan
Potom je na red došao Irak. Optuženi da imaju oružje za masovno uništenje koje je pretnja američkoj bezbednosti, posle nekoliko meseci ratovanja, poraženi su i Iračani. Oružje nikada nije pronađeno, ali kad su već došli „kauboji“ su rešili da preuzmu eksploataciju nafte jer uvođenje demokratije ima svoju cenu. Sadam Husein je obešen pred kamerama čime je nastavljena svojevrsna tradicija Divljeg zapada u kojoj šerif pred ushićenom masom veša „zlikovca“. Svako je dobio svoje. Iračani demokratiju, Amerikanci naftu, a publika predstavu.
Dvadeset godina kasnije, Jenkiji su otišli kući iz Avganistana, a prethodno „uništeni“ talibani su se vratili na vlast.
Amerika i Izrael
Na isti način, javnost u Izraelu nazvala je napad Hamasa 7. oktobra ove godine „izraelskim 11. septembrom“, odnosno danom kada su uprkos vojnoj i tehnološkoj dominaciji, probijeni bedemi bezbednosnog sistema koji se smatrao za jedan od najboljih na svetu.
Iako Izrael nije globalna vojna sila i nema ambicije za pokretanjem invazija na daleke zemlje, u opticaj je naravno došla odmazda i udar na Pojas Gaze i Hamas čiji zločin sada može da posluži za još jednu rundu obračuna sa Palestincima, možda i konačnu, iz koje će Izrael izaći veći za novo parče teritorije koje se ima naseliti.
Islamski fundamentalizam kao adut Izraela
Islamski fundamentalizam i svaki oblik ekstremizma u političkom delovanju Palestinaca išao je zapravo na ruku Izraelu. Najpre je to bila opcija koja se suprostavljala palestinskom sekularnom otporu, a potom bi svaka njihova akcija mogla da se predstavi kao verski fundamentalizam čime bi Izrael dobio podršku zapadnog sveta u svom obračunu sa islamskim ekstremizmom. Upravo je to ono što se dogodilo kada su Hamas, a potom i Islamski džihad započeli svoje akcije protiv Izraela.
Hamas i druge militantne grupe zapravo su pomogle Izraelu da ostane u ovom gabaritu jer bi u protivnom morali da vraćaju teritoriju koju su zauzeli Palestincima. Određene delove Gaze su i vratili, ali pod blokadom.
Ovde ponovo možemo uočiti i određene paralele sa američkim delovanjem. SAD su stvorile talibane i pomagale razvoj drugih islamskih fundamentalističkih pokreta kako bi ih koristili u borbi protiv protiv Sovjetskog Saveza tokom njihove vojne kampanje u Avganistanu. Izrael je, dajući zeleno svetlo za formiranje Hamasa, pokušao da igra američku igru, ali na manjem terenu.
Iako postoje brojne teorije o napadu na SAD 11. septembra, ukoliko ovu zvaničnu verziju uzmemo kao tačnu, nema sumnje da se ovakva strategija pokazala se kao bumerang koji nemilosrdno ubija one koji su ih stvorili.
Da li se sada Izrael upušta u avanturu koja se neće dobro završiti po njih?
Kopnena invazija
Ukoliko se Izrael odluči na kopnenu invaziju, uz prethodno već započete raketne i vazdušne napade, žrtve će biti ogromne. Upravo onakve kakve su imali Amerikanci u Avganistanu i Iraku. Međutim, problem neće biti rešen. Hamas će opstati, a ako ne oni, onda Islamski džihad ili neka treća organizacija koja će ponovo tražiti osvetu u beskrajnom krugu prolivanja krvi.
Izrael neće moći da reši problem sve dok postoje Palestinci, oni koji će reći da pravda nije zadovoljena.
Iako u samom Izraelu postoje ektremisti koji se zalažu za potpuno uništenje Palestinaca ili njihovo proterivanje, to bi okrenulo čitav islamski svet protiv Izraelaca.
Većina u Izraelu sada traži odmazdu pod utiskom Hamasovog terora, ali jesu li spremni da stave na kocku ceo Izrael?
Amerika je do 11. septembra bila neosporna svetska sila broj jedan. Nije imala nikakvu konkurenciju, a približni geopolitički rivali poput Rusije i Kine ponašali su se konstruktivno pred naletom jastrebova iz Vašingtona i interesa američke politike. SAD su relativno mirnim putem kontrolisale ceo svet.
Dve decenije kasnije, SAD se bore sa velikim problemima na unutrašnjem politikom planu gde je sve primetniji sukob elita koje kontrolišu poluge moći, ali i na spoljnom gde se odiseja svetskog policajca polako završava pred nadolazećim strukturama koje traže svoj deo plena.
Pad Amerike krenuo je onog dana kada su pokazali slabost i kada su napadnuti na svom tlu. Tada se pokazalo da sila koja je izgledala nepobedivo ima svoje slabosti. Svojim daljim reakcijama, samo su ih potvrdili. Vojne kampanje širom sveta postale su jasno poprište pljačke da bi se održao standard koji je upravo tako i izgrađen, a izgovori poput rata protiv terorizma samo su ogolili laž i licemerje.
Izrael sada upada u istu zamku i izvesno je da se oni koji žele da bude uništen nadaju da će postupiti isto kao SAD pre više od dvadeset godina. Može li Amerika koja je verni saveznik i pokrovitelj sada spasiti Izrael? Predsednik SAD Džozef Bajden doputovao je iznenada u ovu zemlju, ne bez razloga.
Rat
Žestoki rat između Hamasa i Izraela traje već nekoliko dana i odnosi masovne civilne žrtve. Posle prvog iznenađujućeg udara koji je naneo Hamas, a koji su Izraelci dočekali nespremno, sada se već polako nazire nadmoć izraelske vojske.
Postavlja se pitanje zašto bi Hamas krenuo u gotovo samoubilačku misiju protiv jedne od najmoćnijih vojski na svetu, znajući da ih čeka odmazda koja će neselektivno pogoditi sve Palestince.
Opremljena najmodernijim naoružanjem i tehnologijom američke i domaće proizvodnje, nasuprot Hamasu, izraelska vojska je ipak pokazala određene nedostatke.
To se najbolje videlo tokom sukoba sa Hezbolahom 2006. godine. Izrael je imao velike gubitke i od tada rade na reformi vojne doktrine, usmeravajući svoja borbena dejstva na tehnološku nadmoć i izbegavanje krvoprolića.
Iako je izraelsko društvo militaristički uređeno uz vojni rok koji služe i muškarci i žene, vremenom je ova vojska izgubila onu fanatičnu borbenost kakvu Hamas u Gazi ili Hezbolah u Libanu još uvek poseduju.
Upravo zbog toga Izraelci su se bazirali da sukobe rešavaju, po mogućstvu bez direktne konfrontacije, na daljinu i uz što manje gubitke.
Hamas je držan na distanci, iza visokog zida. Na raketne napade iz improvizovanih lansera čiju su ulogu imale vodovodne i kanalizacione cevi, Izrael je odgovarao intenzivnim bombardovanjem Pojasa Gaze i nemilosrdnim rušenjem praćenim velikim civilnim žrtvama.
Izrael se pritom retko suočavao sa kritikama, pogotovo među velesilama od uticaja za koje je uglavnom važila fraza „Izrael ima pravo da se brani“. Oni retki bi pozvali na pregovore koji imaju za cilj stvaranje Palestine kao nezavisne države koja bi koegzistirala uz Izrael, a koja bi se prostirala na danas okupiranoj Zapadnoj obali i Pojasu Gaze kao enklave.
Propust ili nešto drugo
Ipak, izraelska vojna doktrina funkcionisala je godinama i donosila rezultate u vidu uništenih ciljeva Hamasa. Sve do tog jutra 7. oktobra ove godine. Kako je Hamas prevario tehnologiju koja svake sekunde nazire svaki metar zida između Izraela i Pojasa Gaze? Detalji proboja će se svakako otkrivati, ali je teško poverovati da je Hamas krenuo u napad tek tako, stihijski i bez ikakvog plana za dan kasnije.
Ovo je bila toliko dobro planirana akcija da je onaj ko stoji iza nje uspeo da nadigra one koji su se smatrali najboljim kada je reč o obaveštajnom i bezbednosnom radu.
Sve ukazuje na početak izraelske kopnene ofanzive na Pojas Gaze. U međuvremenu, izraelske vazdušne snage neprestano bombarduju naselja, rušeći sve pred sobom dok broj ubijenih raste iz dana u dan.
Nakon što je Hamas upao na teritoriju Izraela ubivši stotine civila i odvodeći veliki broj njih u zarobljeništvo, izraelski premijer Benjamin Netanijahu je objavio rat i mobilisao 300.000 vojnika. Mediji su javili da je Netanijahu saopštio Bajdenu u telefonskom razgovoru da je neophodna kopnena ofanziva na Pojas Gaze.
Nekoliko dana kasnije, Bajden dolazi u Izrael. Ne bez razloga.
