Ova godina počela je tužno. Građane Srbije tokom januara zapljuskivale su vesti o sudbinama siromašnih porodica, kojima je jedina želja da na stolu svakoga dana imaju pristojan obrok, što nažalost, za sve više ljudi oko nas postaje luksuz. Porodice koje mole za finansijsku pomoć su za vlast i naše društvo nevidljivi sve dok ne povuku radikalne poteze kojima nam „opale šamar“ i osveste jedan od najalarmantnijih problema Srbije, a to je da, zvanično, pola miliona ljudi, među kojima je 200.000 dece, živi ispod granica apsolutnog siromaštva i umire od gladi.
U prvim nedeljama januara javnost je uzrujala vest o baki Dušanki Cvetković, koja hrani čak šestoro unučadi sa samo 35.000 dinara mesečno, i sa njima živi u nedovršnoj kući u niškom naselju Brzi Brod. Tih dana potresla nas je i priča o mladiću iz Niša, koji je skočio sa terase porodične kuće u nameri da sebi oduzme život. Razlog ovog strašnog čina je siromaštvo sa kojim njegova braća i sestre nisu mogli više da se bore, nakon što im je preminuo otac, koji je bio ratni vojni invalid.
Prema „crnim“ statistikama, rezultatima anketa, objavljenim u oktobru 2021., polovina građana Srbije jedva sastavlja „kraj s krajem“.Podaci Republičkog zavoda za statistiku (RSZ) za 2020. godinu, pokazuju da je više od 40 odsto onih koji teško preguraju ceo mesec, a svega 12 odsto ispitanika u ovom istraživanju reklo je da relativno lako ili veoma lako žive sa prihodima koje imaju.
„Poslednje statistike kažu da u Srbiji sedam odsto ljudi živi ispod granice apsolutnog siromaštva. Nažalos,t sveže podatke za apsolutno siromaštvo kod nas nemamo, jer su zbog pandemije ankete prekinute. I u najbogatijim zemljama treba da postoji zabrinutost za one koji su na bilo koji način isključeni iz programa podrške, a posebno u državama poput naše. Ovde se problemi siromaštva guraju pod tepih, a to dovodi do određenih posledica. Naši centri za socijalni rad su bez dovoljno kapaciteta jer stalno dobijaju nove zadatke, a mislim da još imaju administrativne zabrane na zapošljavanje. Treba da idemo u susret potencijalnim korisnicima pomoći, a ne da stalno pasivno čekamo da se ljudi sami prijave. To se tako ne radi u svetu“ kaže za Novu prof. dr Gordana Matković, programska direktorka Centra za socijalnu politiku.
U Srbiji su najviše u riziku od siromaštva najmlađi, svako četvrto dete do 18 godina. Najmanji rizik od siromaštva je, prema podacima RZS, u onim domaćinstvima gde ima troje ili više odraslih, bez dece, dok je rizik najveći u porodicama sa dvoje odraslih i troje ili više dece, a takvih je 37 odsto.
„Skrenula bih pažnju na način na koji se kod nas meri potrošačka korpa, a koji nije realan, kao i broj nezaposlenih u zemlji. Tu je stalna manipulacija podacima. Propisi koji se donose i generalno socijalna politika, više ide ka smanjenju obima prava nego ka obuhvatu ljudi. Imate ljude koji su potpuno nevidljivi za sistem ili zbog nekog suludog uslova ne ispunjavaju uslove za dobijanje socijalne pomoći. Imamo jako mnogo onih koji su ispod granice siromaštva, gladni su i pate, čekaju pomoć. Siromaštvo je u Srbiji svakodnevna pojava, a brojne tragedije pokazuju koliko je alarmantna situacija. Ljudi su primorani da se bore sa sistemom, jer država nikako da pruži pomoć. Ide se stalno ka birokratizaciji, da nekome kažete da nešto ne može i ne ispunjava, umesto da objasnimo ljudima kako da ostvare svoja prava i dobiju potrebnu pomoć“ kaže za Novu Milica Marinković, viša savetnica za javne politike.
U prestonici Srbije, „na ulicama“ Beograda, živi više od 5.000 beskućnika, što je na ukupan broj stanovnika prevelika cifra. Pa dok se političari vladajuće stranke hvale Srbijom kao „ekonomskim tigrom“, a ministar finansija brka budžetski suficit sa ogromnim pozajmicama i kreditima u kojima smo „do grla“, naša zemlja kopni u nemaštini.
