Sasvim je očekivano da vodeća naučna institucija u jednoj državi bude primamljiva meta za strane obaveštajne službe, zainteresovane za viđenja, analize i uticaj akademika na najvažnije političke i druge tokove, pa sve do organizovanja krađe intelektualne svojine i industrijske, medicinske i druge špijunaže.
Logično je da ni SANU nije mogla ostati imuna na ove izazove. Međutim, svedoci dešavanja u ovoj instituciji, od kojih pojedinima sećanja sežu i više od pola veka, ističu da prodor stranih obaveštajaca među akademike nikada nije bio toliko izražen niti poguban koliko za vreme predsednikovanja Vladimira Kostića. Dodaju i da je ranije špijunaža retko kada tekla preko ponekog akademika i da su u nju najčešće bili uvučeni članovi administrativnog osoblja i nižerangirani službenici.
Nasuprot tome, u poslednjih nekoliko godina broj akademika koji su vrbovani, pre svega od strane najvećih zapadnih, ali i nekih regionalnih, poput hrvatske službe, narastao je do, blago je reći, zabrinjavajućih razmera.
Unutar SANU tvrde da je najmanje onih koji su pristali da postanu izdajnici zato što osećaju privrženost vrednostima strane zemlje kojoj služe, već da su glavni motivi novac i ucene zbog posedovanja dokaza o seksualnoj izopačenosti.
Na pitanje čija je odgovornost za to najveća i ko je najviše ogrezao u izdaju, kao po matrici sledi nedorečen, ali svima jasan odgovor: „riba od glave smrdi“.
