„U godinama koje su usledile, mira nije bilo ni na prostoru bivše Jugoslavije, ni na verskim svetkovinama, ni u crnogorskim crkvama. U Crnoj Gori produbljene su stare podele, vrata crnogorskih hramova otvorena su za ratne zločince, ali ne i za Crnogorce“. Ovim rečima je Javni servis Crne Gore sinoć započeo dokumentarac o mitropolitu Amfilohiju.
Lepa uvertira za sramnu satanizaciju vladike, a sve pod ironičnim nazivom filma „Svedok božje ljubavi“. Usledili su snimci iz ranih devedesetih sa skupova iz Crne Gore, na kojima je govorio i Željko Ražnatović Arkan, pa oni sa Cetinja, kada Crnogorci (Montenegrini) prekidaju skup CANU uzvicima „Nije ovo Srbija“ i „Risto, satano“. Sve u želji da se pokaže kako je velikosrpski hegemonizam još tada okupirao jadnu i nejaku Crnu Goru, i kako su ti kadrovi odličan dokaz težnje i borbe crnogorskog naroda protiv Srba i Srbije, maltene od pamtiveka. A za to nije kriv niko drugi do — Amfilohije.
Istini za volju, da bi upotpunili sliku, mogli su pustiti i video gde naručilac i idejni tvorac ovog filma govori: „Bestidno je, a na sreću se pokazalo i besplodno, bilo dugogodišnje plašenje crnogorskog naroda potencijalnim velikosrpskim hegemonizmom, kao negatorom crnogorske nacije i države“, i koji ceo taj folklor crnogorštine naziva — bolesnim halucinacijama. Jasno je da bi takav scenario bio u najmanju ruku šizofren. A nije lepo širiti šizofreniju na Javnom servisu! Govori mržnje, pardon, tekstovi, ipak su dozvoljeni.
Između snimaka, umesto voditelja, spikera, sagovornika, kako običaji dokumentarnog filma nalažu, uvek je išao samo tekst na crnom ekranu. Ne čudi, jer za ono što je trebalo izreći RTCG nije mogao naći živa usta da to i izgovore. Ipak su izabranom bojom unapred ocenili sadržaj.
A pisalo je, između ostalog, i: „Skoro trideset godina sa mitropolitskog trona umesto blagih reči odležu kletve i klevete ’Svedoka božje ljubavi‘“, propraćeno snimcima Amfilohija koji izgovara kletvu Svetog Petra Cetinjskog. Da nije tužno, bilo bi smešno.
Kako odmiče film, množe se pokušaj da se „vešto napisanim rečima“ Amfilohije ogadi i bogu i narodu: „Amfilohije Radović bio je i ostao izaslanik crkve strane države, fanatični sledbenik velikosrpskog nacionalnog projekta. Duhovnik koji druguje sa živim zločincima, a mrtve promoviše u svece“.
Valjda su očekivali da Amfilohije Srpsku pravoslavnu crkvu, autokefalnu osam vekova, zameni novoosnovanom nevladinom organizacijom registrovanom u stanici policije?!
Da nije baš sve u filmu promašeno pokazuje rečenica s početka: „Amfilohijeva beseda, pokazaće vreme, bila je gotovo proročanska“. Ako se mislilo na Đedove reči, gde se, ocenjujući politiku Crne Gore, ograđuje od nje i menja joj naziv u „grupa dukljansko-montenegrinska“, onda su bar negde bili na tragu istine. Jer samo je ona ta koja „trguje Crnom Gorom i njenom dušom“, kako reče vladika. Grupa koja se, vidimo iz dana u dan, osipa.
Narod se rodi! Zašto Srbi u Crnoj Gori imaju do sada neviđene proteste u svetu
Ne shvata ta grupa da iza takvih odluka, stavova, uređivačke politike ne stoje više ni oni koji platu zarađuju kod njih. Naprotiv, stide ih se. Crvene pred ogledalom jer nisu trgovci hramovima i dušama svog naroda. Jer vole svoju zemlju i svoj narod, jer žele da i sutra izađu na ulicu uzdignutog čela. Ne žele da stanu iza sramnih govora mržnje. Ograđuju se od laži. Znaju šta je zadatak, ali znaju i šta je čast.
Znaju da je vaskrsla Crna Gora.
Uprli su sve medijsko oružje u mitropolita, bestidne reči bez „prezimena“ i težine, ne bi li „dečka iz Donje Morače“ makar malo unizili pred tim narodom, a sam narod uposlušili. Odnarodili i napravili neki novi, vlastima tako potreban — „njuborn narod“.
Đedo – naš mitropolit, naša snaga: transparent sa fotografijom mitropolita Amfilohija na molebanu u Podgorici
Ne shvataju da se ovaj „stari“ narod, koji se rodio na ulicama, nije zakleo nikakvoj mitropolitovoj partiji. Niti nekoj drugoj. Niti ga je briga za sud neke partije, ako se, može biti, i zakleo. Niti on te daljine gazi jer ide za Amfilohijem. I da nema njega, i da nema nikog drugog ispred njih, on bi išao istim putem. Jer ne veruje taj narod u Amfilohija, već u Boga. Bogu se zakleo, pa Božjim putem i šeta. S krstom, ikonom i svećom u ruci, sa molitvom na usnama, šeta putem svoje vere. Sa Bogom u srcu, a s Amfilohijem samo podruku.
Zato ne vredi udarati na Amfilohija. Bog je taj koji vodi narod Crne Gore, a ne Đedo (kako ga često od milošte zovu). Na Boga moraju udariti. Boga u narodu ubiti, ako ga žele vezanog, poslušnog i u lancima. Bog je onaj koji kvari planove za otimanje vekovnih crkava i vekovne vere. To je adresa za udaranje. Tu je narod najslabiji. Ako se tu slomi, slomljen je „za vjeki vjekova“. I sve mu se može uzeti — i crkva, i placevi i vera. A što više drvlja i kamenja na vladiku bacaju, to mu veći spomenik u narodu zidaju.
