Nekoliko krupnih kriminalaca iz vrha naprednjačkog kartela preko Carine je oštetilo budžet za oko osam milijardi evra. Samo Slaviša Kokeza je zgrnuo 640 miliona evra. Aleksandar Vučić je rešio da razbije tu bandu. Ne zato što su pljačkali novac građana, nego zato što njemu nisu davali proviziju. Da bi preuzeo kontrolu nad Carinom morao je da nađe nekog podobnog, nekog ko je kompromitovan, kriminalizovan, ucenjen, lak za upravljanje, poslušan, glup i pohlepan, spreman na sve. Iako većina kadrova SNS-a zadovoljava takve konkursne uslove, Vučić je izabrao starog ortaka Branka Radujka, koji se dokazao u brojnim aferama u vreme dok je vodio Telekom Srbija.
Piše: Predrag Popović
Istog dana kad je uhapšen Veljko Belivuk, za direktora Uprave carina postavljen je Branko Radujko. Aleksandar Vučić je tog 4. februara ostao bez mafijaške pešadije, ali, za utehu, dobio je punu kontrolu nad službom koja uz manje buke donosi više novca.
Nezavisni analitičari procenjuju da su, otkad je Srpska napredna stranka na vlasti, na Carini izvršene zloupotrebe vredne oko osam milijardi evra. Do te cifre se došlo na osnovu uvida u nepotpunu dokumentaciju, tako da se može pretpostaviti da je naneta mnogo veća šteta republičkom budžetu.
Kradu i obični carinici, pa gde neće lopuže iz vrha SNS-a. Vučićev kum Goran Veselinović nedavno je raskrinkao drugog Vučićevog kuma, Slavišu Kokezu.
U sedištu Fudbalskog saveza Srbije u Staroj Pazovi Kokeza je napravio privatni centar za šverc cigareta iz Crne Gore. Ta grupa je primenjivala najprimitivnije prevarne načine. Registrovali su nekoliko firmi u Crnoj Gori i Turskoj, koje su, navodno, prodavale cigarete fantomskim firmama u zemljama Evropske unije.
Šleperi su s urednim papirima ulazili u Srbiju, gde je roba istovarana u skladišta rečne carinarnice. Međutim, umesto da bude pretovarena na brodove, koji bi je dalje transportovali, završavala je na srpskom crnom tržištu.
Kupci iz EU su tobože odustajali od posla, pa su u Crnu Goru i Tursku vraćani kamioni sa starim papirom ili sličnim sadržajima. Dokumentaciju, kojom je pokrivana ta prevarna šema, obezbeđivao je Kokeza. Zarada po šleperu je iznosila od 150.000 do 220.000 evra. Prema Veselinovićevim tvrdnjama, Kokezina grupa je četiri godine organizovala ulazak dva šlepera svakog dana, na čemu je zaradila 642 miliona evra.
Kokeza je učestvovao i u drugom, malo sofisticiranijem švercerskom lancu, u kome je glavnu ulogu imao Nenad Kovač, zvani Neša Roming.
Umesto cigareta, Kovač je na sporan način uvozio mobilne telefone i ostalu tehničku opremu, prvenstveno kineske kompanije Huavei, Deo robe je namenjen kupcima u Srbiji, najviše državnim institucijama i Telekomu, a deo je isporučivan Kovačevim firmama na Kipru, koje su je potom plasirali u Iran i još nekoliko država u Aziji. Sporne carinske deklaracije, u kojima se vidi kako su kršeni propisi, prošle godine je objavio Magazin Tabloid. Dok finansijski forenzičari ne sprovedu istragu neće se znati za koliko novca je oštećen državni budžet, ali sigurno je cifra mnogostruko veća od one iz šverca duvana.
Gde su prevare i pljačke, tu je i Aleksandar Vučić. On je znao šta mu rade kumovi, saradnici i sponzori, ali nije imao potpuni uvid u njihove kombinacije. Nezadovoljan provizijom, odlučio je da razbije konkurentsku “carinsku mafiju” i instalira svoju. Za taj posao bio mu je potreban čovek od poverenja, neko ko je dovoljno prljav da se ne sme upuštati u samostalne mahinacije, kako ne bi završio iza rešetaka, a da je pritom i dovoljno vešt da za Vučića obezbedi što veći deo plena. Izbor je bio lak, za te zadatke nema boljeg od Branka Radujka.
U njegovoj zvaničnoj biografiji navodi se da je diplomirani pravnik. Karijeru je gradio uz pomoć Demokratske stranke, prvo kao savetnik predsednika DOS-ove vlade Zorana Đinđića za Srbe van Srbije, a potom i na mestu šefa kabineta premijera Zorana Živkovića. Kad je vlast u DS-u i Srbiji preuzeo Boris Tadić, Radujko je prešao u njegovu ekipu. Dve godine je bio specijalni savetnik predsednika države, a zatim generalni sekretar Predsedništva. S te funkcije je prešao u fotelju generalnog direktora Telekoma. Po dolasku SNS-a na vlast, Radujko je prešao u NIS, na mesto direktora ćerke-firme G Petrol iz Sarajeva i NIS Petrola iz Banjaluke.
Radujkovu nezvaničnu biografiju najdetaljnije je opisivao Aleksandar Vučić. Javno, za potrebe političkog marketinga, Vučić ga je optuživao za uništavanje i pljačku Telekoma. Vučić ga je opisivao kao “golobradog idiota”, koji besprizorno krade na sve načine, od naduvavanja računa za krečenje, adaptacije i lažne nabavke, pa do prevarnih šema s firmama Srđana Šapera, na kojima su mesečno izvlači po 60 miliona evra iz Telekoma.
Čim je Radujko postavljen na mesto direktora državnog telekomunikacionog preduzeća, Vučić je otkrio da mu je glavni zadatak da što više smanji vrednost Telekoma, kako bi ga, neposrednom pogodbom, po najnižoj ceni kupio nemački Telekom.
Uz javne optužbe, Vučić je Radujka i u privatnim razgovorima predstavljao kao nesposobnog diletanta, koji je neograničeno ograničen.
Vučić je saradnike zabavljao imitirajući Radujka, kako mu se lice grči dok pokušava da sroči prosto-proširenu rečenicu i kako se, onako zdepast, širokih kukova, gega oko Tadića i Mikija Rakića.
Po svom običaju, Vučić nije propuštao priliku da posprdno govori o Radujkovoj supruzi Aleksandri. Ne bi bilo pristojno da se citiraju Vučićevi opisi njenih intimnih avantura na Televiziji Pink, gde je vodila informativni program.
Da je sklona prihvatanju svih ponuda sama je dokazala učlanjenjem u JUL, u koji ju je, kao i na druga mesta, priveo gazda Željko Mitrović. Kad god je pokušavao da istakne razliku između sebe – poštenog, pametnog i skromnog – i nekog od glupih lopova iz “žutog preduzeća”, Vučić se poredio s Radujkom. Eto, on se bori za dobrobit Srbije, jedva krpi od prvog do prvog, na ruci ima “svoč” od 50 evra, a u džepu “nokiu” od 10 evra. A, bračni par Radujko, pričao je, pljačka Srbiju, ne znaju da koriste tri padeža, ali imaju po pet skupih “blackberry” telefona i ručaju u “Maderi”, gde samo za vino daju po nekoliko prosečnih plata.
Aleksandra Radujko je 2009. godine otvorila marketinšku agenciju New Media Team i odmah dobila ozbiljne klijente, među kojima su bili “Delta”, “Vojvođanska banka”, “Nibens”, “Roche”, “Reebok”, “Heineken”, “Hugo Boss”, “British American Tobacco”, pa i Novak Đoković.
Iako je Radujka opisivao kao primitivnog, pohlepnog snoba, Vučić je s njim odlično sarađivao i u vreme dok su se u javnosti predstavljali kao politički protivnici. Vučić ga je optuživao da iz Telekoma izvlači pare za sebe, DS i razne političare i tajkune, kojima ne naplaćuje račune i poklanja najskuplje modele telefona, laptopova i druge opreme. To treba verovati Vučiću, pošto je i on koristio takve Radujkove usluge.
Takođe, Vučić ga je optuživao za nepotizam, da u državnu firmu zapošljava rođake i prijatelje bez potrebnih kvalifikacija. Vučić je i to potvrdio ličnim primerom. Na njegov zahtev, Radujko je u Telekom zaposlio, i to na rukovodilačko mesto, Branka Stefanovića, oca Nebojše Stefanovića. “Uzmi Branka, odličan je muzikant, zna da svira i peva onaj hit Bore Drljače ‘Nisam majstor da napravim bure, ali jesam da ljubim cure’, s njim će ti uvek biti zabavno”, preporučio je Vučić oca svog tadašnjeg miljenika.
Radujko mu je, naravno, ispunio želju. Sad, kad su se poremetili odnosi između Vučića i Stefanovića, vođa tvrdi da je Radujko učinio uslugu Branku Stefanoviću mimo njegovog znanja, po zemljačkoj liniji, pošto su obojica Kninjani.
Vučićeve optužbe nisu bile proizvoljne. Iako je 2009. proglašen “menadžerom godine”, Sud časti Privredne komore Srbije je nekoliko meseci kasnije dokazao da je Branko Radujko poslovne uspehe napravio prevarom korisnika.
Telekom je te godine podigao prihode za 30 odsto obmanom potrošača. Prevara je bila jednostavna i brutalna. Odlukom od 30. maja 2008. promenjeno je tarifiranje, pa se prvi minut svakog započetog razgovora, bez obzira koliko trajao, naplaćivao za svih 60 sekundi.
toj odluci, kojom je Telekom značajno podigao cenu usluga, nisu obavešteni korisnici. Iako je Draško Vuković, ovlašćeni zastupnik Telekoma, negirao te navode, veće Suda časti PKS-a, u sastavu Zoran Božović, Mitar Ilić i Milutin Radić, postupajući po tužbi oštećenih korisnika, 16. juna 2010. donelo je rešenje kojim je oglasilo krivim Telekom Srbija zbog jednostrane izmene zaključenog ugovora s korisnicima, a da ih nije obavestilo o promenama, čime su povređeni dobri poslovni običaji.
Telekom je kažnjen pismenom opomenom, a oštećeni su morali da se zadovolje moralnom satisfakcijom, kao i obavezom da nastave s plaćanjem uvećanih telefonskih računa i za vreme koje nisu koristili za razgovore.
Radujko je imao istaknutu ulogu i u prevari konkurenata iz Telenora. Norveška kompanija je u spornim okolnostima kupila Mobi63, koji je formirao tadašnji ministar finansija Mlađan Dinkić na zaplenjenim ostacima Karićevog Mobtela.
Dinkić je Telenoru omogućio da, kršeći zakone Srbije, uđe na srpsko tržište, iz koga je nameravao da izvlači oko 50 miliona evra godišnje.
Pored toga, Dinkić je najavljivao da će Telenor investirati i u fiksnu mrežu. Naravno, od toga nije bilo ništa. Infrastruktura fiksne telefonije bila je u vlasništvu direktnog konkurenta, državne kompanije Telekom Srbije. Pošto Telekom nije hteo da se odrekne monopola, Telenor je odbijen previsokom cenom usluga korišćenja. Po tadašnjem cenovniku, Telekom je pretplatnicima mesečno korišćenje telefonske linije naplaćivao 4,6 evra, a od Telenora je tražio 6,3 evra. Čel-Morten Jonsen, tada na mestu šefa srpske filijale Telenora, najavio je tužbu kojom će od Srbije zahtevati odštetu u visini od sto miliona evra.
U predstavu, kojom je zamajavana srpska javnost, uključila se i Republička agencija za telekomunikacije (RATEL), koja je donela kompromisnu odluku, kojom nisu bili zadovoljni ni Telekom, ni Telenor. Obe strane su se žalile, stvarajući utisak da im je stalo do tog posla. Iza kulisa, Norvežani su se dogovorili s tadašnjim predstavnicima vlasti, a u podeli plena je učestvovao i Branko Radujko. Svi su zaradili na šteti građana Srbije.
Iza Radujka ostali su tragovi poslovnih kombinacija s pripadnicima klana Darka Šarića. Telekom je distribuciju elektronskih dopuna za telefone poverio firmi DTM Investments, u čijem osnivanju je učestvovao Nikola Dimitrijević, koji je pravosnažno osuđen za pranje novca Šarića. Taj posao je u decembru 2011. godine preuzela kompanija Centrosinergija. Iako je Vučić najavljivao da će, čim dođe na vlast, raskinuti te ugovore i kazniti sve koji su umešani u kriminal i korupciju u Telekomu, to je ostalo samo na nivou predizbornih laži. Vučić je na Radujkovo mesto postavio Predraga Ćulibrka, koji je, baš kao i njegov vođa, istovremeno tvrdio da u tim ugovorima nema ništa sporno i da su za njih krivi bivši rukovodioci.
– Vlasnik i direktor firme DTM Investment je Vlada Mijailović, koji nikad nije procesuiran i pravosnažno osuđivan. Ta kompanija već nekoliko godina uspešno posluje i jedini je preostali distributer koji ima tehnologiju, znanje i iskustvo da ispuni visoke kriterijume Telekoma Srbija. Ovo je čista nameštalja, koju plasiraju određeni pojedinci koji više nemaju podršku države – rekao je Ćulibrk.
Nemuštim pravdanjem Radujkovih dilova s pripadnicima Šarićevog klana, Ćulibrk je potvrdio optužbe koje je ranije na račun bivše vlasti, pa i čelnog čoveka Telekoma, iznosio Stanko Subotić. U pismu Evropskoj komisiji, kojim je optužio tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića, da ga reketira, Subotić je opisao i ulogu Radujka.
– Tadić je dao nalog Radujku, direktoru Telekoma Srbija, da sa značajnim sredstvima pomogne kampanju moje diskretidacije u Crnoj Gori. Telekom je inače firma koja služi Tadiću i Demokratskoj stranci (ranije je koristila Koštunici i DSS-u za iste razloge) za finansiranje svih mogućih partijskih i ličnih projekata. Kolokvijalno je poznata kao “kasica-prasica” DS-a i kabineta Borisa Tadića. Branko Radujko je odredio budžet od milion evra za “marketing” firme u Crnoj Gori i naravno najveći deo daje u ruke parapolitičkoj opoziciji okupljenoj oko dnevnog lista Vijesti, Monitor i TV Vijesti. Oni velikodušno vraćaju uslugu i od tada svadkonevno sam ja bio jedina i najvažnija tema koji su ovi kvazimediji obrađivali. Te medijski servirane lažne optužbe, po unapred napravljenom dogovoru i koordinaciji iz Tadićevog kabineta, dočekivali su političari u Crnoj Gori i Srbiji – napisao je Subotić.
Telekomu kao “kasici-prasici”, iz koje vlast nekontrolisano izvlači novac građana, pričao je i Aleksandar Vučić. “Vojislav Koštunica je najveći politički diletant u istoriji Srbije. Niko normalan ne bi se odrekao Telekoma i prepustio ga na upravljanje drugoj stranci. Telekom ima neograničene resurse za uticaj na sve medije u državi. Toga može da se odrekne samo Koštunica”, tvrdio je Vučić. I, bio je u pravu.
Savet za borbu protiv korupcije objavio je 19. septembra 2011. godine “Izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji” u kome je detaljno prikazano kome je, koliko i zašto uplaćivao Telekom.
U Izveštaju se navodi da je Telekom godišnje trošio oko 40 miliona evra na marketing. Naviše novca je otišlo na oglašavanje na Javnom servisu. U 2008. i 2009. godini RTS je dobio 266,68 miliona dinara. Televizija Pink je u istom periodu naplatila 228,87 miliona dinara, a Televizija B92 139,38 miliona dinara.
Od Telekoma je dobro profitirala i TV Avala, čiji vlasnik je bio Željko Mitrović, a glavni i odgovorni urednik Aleksandra Radujko, supruga Branka Radujka.
U štampanim medijima najveće sume su isplaćene Večernjim novostima i Blicu, po oko sto miliona dinara za te dve godine. Politika je dobila 79,15 miliona dinara, a Pres 75,49 miliona dinara. Novcem građana, vlast je kupovala medijsko ćutanje o aferama u kojima su glavne uloge imali Boris Tadić i njegovi najbliži saradnici.
Ne samo da je Vučić znao za sve mahinacije, nego je u njima i učestvovao. Za sebe i članove svoje porodice dobijao je besplatne mobilne telefone i otpis dugovanja, a zadovoljavao se i marketinškim mrvicama koje je Telekom bacao u Vučićeve dnevne novine Pravda. Pored Vučića, od Telekoma su korist imali i njegovi stranački drugovi.
Igor Mirović, visoki funkcioner prvo SRS-a, zatim SNS-a, od poslaničke plate je uštedeo novac da, između ostalog, kupi poslovni prostor od 53 kvadrata u Bulevaru oslobođenja bb u Novom Sadu. Taj prostor je, za mesečnu kiriju od 2.000 evra, iznajmio Telekomu Srbija. Ugovor o zakupu je potpisan 23. januara 2008, a izgradnja te zgrade je završena tek u oktobru 2010. godine.
Mirović je, dakle, 34 meseca iznajmljivao poslovne prostorije koje ne postoje, a za koje mu je Telekom uredno, u skladu s Ugovorom br. 12622/08, isplatio 68.000 evra.
Od Telekoma je profitirala i Jorgovanka Tabaković, koja je dobila funkciju pomoćnika direktora Telekomove filijale u Novom Sadu. Na tom mestu je nasledila svoju sestru Slobodanku Komšić, koja je prešla u Vojvođansku banku. Jorgovanka Tabaković je kasnije od Telekoma dobila i luksuzan stan.
Vučićev sponzor Dušan Stupar izajmio je Telekomu zgradu svoje firme Tehnopromet AD, u Bulevaru kralja Aleksandra 28 u Beogradu, po ceni od 12,7 evra po kvadratu, odnosno za 44.450 evra mesečno ili 533.000 evra godišnje. Telekom je, po nešto nižoj ceni, za 23.000 evra mesečno, odnosno 277.200 evra godišnje, iznajmio poslovni prostor i drugog Vučićevog mecene.
Đorđije Nicović, većinski vlasnik firme Kopanik AD, iznajmio je Telekomu zgradu u Dubrovačkoj ulici 35, a Srpskoj naprednoj stranci je besplatno dozvolio korišćenje poslovnog prostora u Čika Ljubinoj 8, u najužem centru Beograda.
Slične ugovore Radujko je sklapao s mnogim tajkunima, koji su pod kontrolom držali kako “žute”, tako i “crne” političare. Telekom je plaćao 260.000 evra godišnje Miliji Baboviću za zakup prostora u Nišu, a dobro su prošli i bivši ministar telekomunikacija Dojčilo Radojević, Danko Đunić, pa i Meho Omerović, koji je, slično Igoru Miroviću, jednog dana kupio poslovni prostor od sto kvadrata, a sutradan ga iznajmio Telekomu.
Gde je Radujko, tu je novac, ali i njegova familija. Što je Branko Radujko radio u Telekomu, to je njegov šurak Bojan Milić u opštini Rakovica. Milić je, posle petooktobarske smene vlasti, preuzeo upravu nad tom ruiniranom beogradskom opštinom. Mediji su zabeležili njegov prvi veliki uspeh, kad je, u leto 2002. godine, srušio velelepni objekat “Sveti Nikola” na Vidikovcu. Porodica Zarubica više nije mogla da mu, kako je izveštavano, plaća reket od 30.000 evra, pa je Milić odlučio da im zgradu sravni sa zemljom.
Republička vlada mu je za taj posao ustupila specijalce iz SAJ-a. Stanovnici Rakovice su u otvorenim pismima medijima upozoravali na Bojana Milića. Optužili su ga da je sa raznim investitorima trgovao građevinskim dozvolama.
Tako je, navodno, dobio stan na Miljakovcu, u Vukasovićevoj ulici. U Zemunu je dobio vilu, a u ulici Patrijarha Dimitrija je podigao zgradu sa nekoliko stanova. Najveće prihode su mu donosile provizije iz prodaje zemljišta u naseljima Stari Košutnjak i Jelezovac-padina i Miljakovac 3.
Pored toga, bavio se asfaltiranjem puteva u Rakovici. Promenom namene zemljišta prisvojio je 166 hektara obradivog zemljišta u Resiniku, koje je dodelio svojoj firmi Inkubator Korak. Poslovnim partnerima je nameštao kupovine zemljišta, objekata i šuma.
Pored funkcionera Demokratske stranke, Bojan Milić je imao i logističku podršku svoje supruge Renate Radujko. Milić je suprugu prvo zaposlio na mestu direktora Poreske uprave Rakovica, pa zatim u Komercijalnoj banci. Renata Radujko-Milić je, posle staža u opštinskim većima Rakovice i Savski venac postavljena na šefovsku funkciju u Gradskom sekretarijatu za finansije Grada Beograda.
Pre nego što je došao na vlast, Bojan Milić je stanovao u podrumu, odakle se preselio u taštin stan u Rakovici, a mandat je završio sa 40 stanova u svom vlasništvu.
Za kaznu, postavljen je na mesto direktora JKP Infostan. Njegova supruga Renata Radujko-Milić ostala je bez funkcije u gradskoj vlasti, pa se zaposlila kao finansijski direktor u građevinskom preduzeću Jadran.
Nije loše prošao ni Bojanov brat Nenad Milić, nekadašnji šef Đinđićevog kabineta i zamenik ministra policije, koji se istakao u brojnim kriminalnim aferama u vreme vladavine DOS-a. Em se izvukao od odgovornosti, em se razveo od Jelene Milić, promotera NATO pakta i Vučićevog kartela.
S obzirom na politički, poslovni, porodični i kriminalni pedigre, najbolje je prošao Branko Radujko.
Umesto sto godina robije, koliko mu je obećavao opozicionar Vučić, aktuelni vladar Vučić ga je postavio za direktora Uprave carina. Po vladarevom nalogu, Radujko će morati da tokove opljačkanog novca preusmeri od Kokezinih, Kovačevih i ostalih gladnih usta prema bratiji Vučić.
Kad je napustio Telekom, Radujko je dobio političku i pravosudnu zaštitu nove vlasti. Kad padne SNS, a na to se neće dugo čekati, Radujko će morati da se suoči sa odgovornošću za sve što je radio u Telekomu i što sad mora da radi u Carini.
Da bi Srbija postala normalna, uređena država nije dovoljno da s vlasti ode Vučić, nego i da budu kažnjeni svi paraziti koji su ga opsluživali, a Branko Radujko je simbol te pošasti.
