21 C
Belgrade
sreda, 4 avgusta, 2021

VUČIĆEVA SRAMNA IZJAVA: Penzionerima ne treba hrana jer su zaljubljeni, ZALJUBLJENI SU U MENE!

NAJČITANIJE

- Advertisement -

(P)likovi

Za devet godina Vučićeve vladavine Srbija je pretrpela veću materijalnu štetu i gubitke u ljudstvu nego u svim ratovima i okupacijama unazad dva veka

Ološ koji je stvorio tiranin mora se hitno počistiti

Iako je i kriv i dužan, Aleksandar Vučić ima sreće, neće ga stići kazna kakvu je zaslužio. Ne postoji dovoljno teška kazna za zlo koje je naneo Srbiji. Pogazio je državne i nacionalne interese, raširio političku patologiju prošaranu nasiljem, zaveo diktaturu, opljačkao javne resurse i privatnu imovinu, radnike pretvorio u robove, sav politički i kriminalni šljam je okupio u naprednjačkom kartelu, a mlade i obrazovane proterao u inostranstvo. Za devet godina Vučićeve vladavine Srbija je pretrpela veću materijalnu štetu i gubitke u ljudstvu nego u svim ratovima i okupacijama unazad dva veka. Za to moraju da odgovaraju ne samo braća Vučić i njihovi najbliži saradnici, nego i svi ostali paraziti, koji su učestvovali u zajedničkom zločinačkom poduhvatu. O neophodnosti revanšizma piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

- Advertisement -

Aleksandar Vučić je naneo nesagledivu i trajnu štetu Srbiji. Ipak, nehotice je uradio i jednu dobru stvar – ličnim primerom je dokazao potrebu da se, posle smene vlasti, izvrši totalna deratizacija politike i društva. Svi Vučići, njihovi kumovi, saradnici, stranački i koalicioni i poslovni partneri, od vrha do dna naprednjačke zločinačke piramide, svi moraju da budu privedeni k poznaniju prava.

Ko god da dođe na vlast posle Srpske napredne stranke imaće milion problema. Posle Vučića, Srbija će ostati bez granica, s ruiniranim državnim institucijama, sa očerupanim budžetom i uništenim ekonomskim sistemom, sa osiromašenim ljudima, kojima je oduzeta imovina, nada i dostojanstvo. Svaki od tih problema je težak i komplikovan, ali moći će da se rešava. Moći će, ako sledeća vlast nađe snage da uradi asanaciju političke scene. Proces obnove – pored političkih programa, oživljavanja privrede, oslobođenja institucija i medija – mora da počne sprovođenjem pravde. Bez milosti, baš kao što su naprednjaci vršili zločine. To osećaju i znaju sve žrtve Vučićevih prevara i pljački. Toga su svesni i lideri opozicionih stranaka, ali izbegavaju da se izjašnjavaju na tu temu, da ne uplaše deo glasača SNS-a, na koje računaju, i, što im je još važnije, da se ne zamere vašingtonskim i briselskim mentorima, koji ne vole teške reči “pravda” i “osveta”.

Za razliku od većine kolega, Vuk Jeremić otvoreno ističe da “promena sistema nije moguća bez revanšizma koji mora biti pravno utemeljen i sproveden pedantno i nemilosrdno”.

- Advertisement -

– Nikad gori ljudi nisu vodili Srbiju, čak ni u vreme stranih okupacija. Od ovoga ne može gore, a od nas zavisi koliko brzo će doći do promena. Dolazi kraj zločinačkom udruženju koje već devet godina čerupa, uništava i ponižava Srbiju. S tim udruženjem treba se obračunati nemilosrdno. Po promeni vlasti pripadnicima naprednjačkog režima treba oduzeti sav novac koji su opljačkali, a u pitanju su milijarde evra. Taj novac ćemo vratiti građanima, odnosno u budžet Srbije. Svi koji su zloupotrebljavali funkcije i krali iz budžeta, sve palme, šešelji, čanci, svi će biti procesuirani poo zakonu. Revanšizam ne znači novu Oznu i kožne mantile koji sprovode teror i odmazdu nad svima koji drugačije misle. Revanšizam nije linč, rulja i neselektivna osveta, već vladavina prava, ali istinska vladavina prava bez izuzetaka, bez povlašćenih, bez korumpiranog sudstva i mogućnosti dogovaranja da platiš nekome da prizna krivično delo koje si sam učinio i da umesto tebe ide na robiju, što se danas događa pred očima čitave javnosti. Ne bude li revanšizma, banditi će se vratiti na vlast sa opljačkanim parama, a na javnoj sceni će opstati i nastaviti da zagađuju javni prostor Milomir Marić, Nebojša Krstić, Željko Mitrović, Milenko Jovanov, Marko Žurić, bitange iz Skupštine. To ne sme da se dogodi. Šesti oktobar kasni 21. godinu i vreme je da se konačno dogodi – tvrdi Vuk Jeremić.

Puritancima smeta takav program Narodne stranke, iako i sami vide da nema drugog rešenja za spas Srbije. Potrebu za revanšizmom nije stvorio Jeremić, nego Vučić.

Vučić je zagadio i otrovao društvo, zaveo diktaturu prostakluka, nemorala, pohlepe i neukrotive mržnje. Stvorio je elitu po meri svojih kompleksa. Okružio se skorojevićima, koji su na vlast došli autobusima, a danas voze “meklarene” od 400.000 evra, a u vilama na Dedinju i Senjaku orgijaju sa ćerkama nesrećnika koje su opljačkali i uništili. Vučić je silu, koja prati svaki nivo vlasti, pozajmio agresivnim primitivcima, degenerisanim kompleksima koje su poneli iz svojih porodica. Naprednjačke paše i subaše se ponašaju kao da znaju da će još sto godina ostati na vlasti, a ako i padnu, da neće biti kažnjeni za sva zla koja su izvršili.

Za zločine nisu odgovorni samo članovi porodica Vučić, Brnabić, Mali i ostalih šetotičina iz vrha kartela. Da, njima sleduju najteže kazne, primerene težini i količini nesreće koju su naneli građanima. Međutim, pravda mora da stigne do poslednjeg naprednjaka, do svakog skota koji je preko stranke, bez kvalifikacija i konkursa, stigao do radnog mesta u bilo kojem javnom preduzeću ili državnoj instituciji. Na odgovornost moraju da budu pozvani svi policajci, tužioci i sudije koji su, zarad plate ili nekog drugog ličnog interesa, nemo posmatrali ili saučestvovali u izvršenju krivičnih dela naprednjačkih varvara.

Papkari i kopitari vole gomilu, lepo im je u krdu, osećaju se bezbednije i moćnije. Lepo im je, uživaju u smradu koji se širi s Pinka i iz Informera, misle da su i oni jaki kad podržavaju laži i agresiju svog uplakanog alfa mužjaka u pelenama.

Upravo ti bednici predstavljaju pravu sliku Vučićeve Srbije. Dok on bulazni o megalomanskim projektima – “Beograd na vodi”, stotine kilometara auto puteva, najveći džidipi na svetu… – njegovi sledbenici su mnogo skromniji, sa hleba od 800, prešli su na onaj od 400 grama. Vučić je penzionere stavio pred svakodnevnu dilemu da li da kupe hranu ili lekove. Povremeno im podeli po dve-tri crvene, koje im otme preko računa, a onome ko kasni s plaćanjem šalje javne izvršitelje, da im ogule kožu s leđa.

Poniženi starci ćute, trpe i čekaju milostinju od vladara, koji im se patološki strasno ruga. Pred prošlogodišnje izbore, Vučić je posetio starački dom u Nišu. Kad ga je Dragana Sotirovski dobronamerno upozorila da će možda naići na neprijatan doček, pošto ima mnogo penzionera koji se žale da nemaju ni za hleb, Vučić joj je odgovorio: “Ma, oni ne jedu jer su zaljubljeni. Zaljubljeni su u mene.”

Nažalost, izgleda da je bio u pravu. Niko mu ništa nije rekao, nije ga ni opsovao za svu nesreću koju je izazvao svojim političkim i poslovnim avanturama i korupcionaškim kombinacijama.

Srpska napredna stranka se hvali kako ima čak 700.000 članova. Ostalih šest miliona građana predstavlja manjinu, koja je osuđena na teror vlasti. Posledice su očigledne.

“Ovo društvo je lišeno smisla. Otkud ovoliko nemorala, neznanja, mržnje, nasilja, straha, poltronstva, prevara? Kako su raspuštene uzde malograđanštini? Kako se sačuvati od agresije laži i intriga, fizičkog, verbalnog i emocionalnog terora? Gde je kraj korupciji i kriminalu, besramnim političkim kalkulacijama? Narod proživljava agoniju. Nespokojstvo građana pojačava egzodus mladih, nadarenih i obrazovanih ljudi, ličnosti u kojima je prepoznavao uzdanicu, tražio oslonac, gledao zaštitnika, izbavitelja. Sada ih samo nemo ispraćaju. Redovi pred ambasadama pretvaraju se u pogrome čitavih porodica. Potraga za socijalnom sigurnošću postaje jedina alternativa. Iznuđeni, spasonosi pogledi u tuđinu odgovor su na strah od sutrašnjice. Doživljavamo potpuni poraz poštenja, vaspitanja, poverenja, trpeljivosti, srozavanje ljudskosti, pomračenje slobode, stvaralaštva, kritičkog duga. Na videlu je nesposobnost nedodirljivih, nedodirljivost nesposobnih, svemoć ubilačkih poriva, moćno gazdinstvo destruktivne svesti, teško bolesno društvo priznaje poraz, predaje se” – detaljno je dijagnostifikovao Đorđe Vuković u knjizi “Društvo u sumraku” stanje kakvo vlada u Srbiji.

Svake godine iz Srbije, pred naprednjačkim režimom, pobegne oko 50.000 radno sposobnih, uglavnom mladih i obrazovanih ljudi. Ne žele da se učlanjuju u kartel, stid im ne dozvoljava da budu u stranci s Vučićima, Zoranom Mihajlović, Goranom Vesićem i sličnima. Ne veruju opozicionim liderima i ne žele da gube vreme i snagu u borbi za oslobođenje Srbije. Spas traže u bekstvu. Roditelji ih ispraćaju s tugom, ali bez namere da ih ohrabre da ostanu i izbore se da ostanu svoji na svome. Vlast ih ispraća s podsmehom. “Srpska dijaspora je sve mlađa i obrazovanija”, navodi se u prilogu Radio-televizije Srbije, na čijem čelu se nalazi stari Dragan Bujošević, koga ni zakon ne može da otera u penziju. No, treba biti iskren, pa priznati da su isti monstruozno podrugljiv odnos prema egzodusu mladih imali i paraziti iz prethodnih vlasti.

Jovo Todorović, ministar prosvete u Miloševićevo vreme, podržavao je obrazovane građane da napuste Srbiju, “neka naprave mesta za one koji vole ovu državu”. Slobodanka Turajlić, dok je bila na funkciji pomoćnika za visoko obrazovanje u ministarstvu prosvete u Đinđićevoj vladi, govorila je: “Država nema novca da podmićuje ljude da ostaju ovde, ko hoće neka ide gde mu je lepše”.

Ni Vučiću ne smeta odliv mozgova. Naprotiv, to pomaže da do izražaja dođu genijalci iz njegovog okruženja Nebojša Bakarec, Lav Pajkić, Simo Spasić, Sandra Božić i ostali najamnici mržnje.

Politički filozof Erik Vajl tvrdi da “država iz koje njeni građani žele da odu nema nikakve šanse da opstane”. Tačnost te procene potvrđuje se u Srbiji. Na posledice koje nastaju u takvim slučajevima ukazivao je i američki pisac srpskih korena Čarls Simić, koji u delu “Doba neznanja”, upozorava na najezdu neznalica, opšteg neznanja koje se graniči sa idiotizmom, što se fabrikuje i školuje, jer “idealni građanin politički korumpirane države je lakomisleni glupan koji ne razlikuje istinu od ludosti”. Vučić je državni sistem pretvorio u servis za svoje korupcionaške akcije, a na političku scenu je postavio idiote i glupane, koji temeljito uništavaju i druge i sebe.

Manekeni Vučićeve Srbije su poltroni poput Marka Đurića i Tome Mone Momirovića, ministara s falsifikovanim diplomama Nebojše Stefanovića, Siniše Malog i pohlepne i primitivne Darije Kisić Tepavčević, koja ne oseća nikakvu moralnu, a kamoli krivičnu odgovornost kad ugrožava tuđe zdravlje dok njen brat sklama milionske poslove s državnim institucijama. Samo Ana Brnabić može da s vučićevskom upornošću laže da Švajcarska i Nemačka, “ona Nemačka na čijem čelu se nalazi jedna Angela Merkel”, zavide Srbiji na obrazovnom sistemu. Uz te simbole pohlepe, Vučić promoviše i bezbroj iskompleksiranih kreatura, razne Kebare, Pilje, Orliće, pa i mučene lažne udovice, koje, poput Milene Popović, ne mogu da sakriju želju da liče na starlete iz spotova Đoganija.

Uz ta bića, koja su izmilela iz političke močvare, jednaku odgovornost za stanje na javnoj sceni snose i pseudointelektualci, koji pristaju na ćutanje i povlađivanje autoritetu mentalno poremećenog gospodara. Taj ketmanski tip intelektualca opisao je Česlav Miloš u knjizi “Zarobljeni um”. Definisao ih je kao ljude koji znaju istinu o onome što se dešava u društvu, ali beže u samoizolaciju i ćute o svojim uverenjima, bez namere da se suprotstave zlu. Pojava “ketmana” je izražena u totalitarnim režimima, gde oni, u strahu od vladara, glume lojalnost. Kad dođe vreme, i oni moraju da odgovaraju za nečinjenje.

Ko ne pobegne iz Srbije, makar se povukao u privatni azil, ostaje na udaru zločinačkog režima. Vučić, njegovi rođaci i kumovi i podobni tajkuni postali su vlasnici svega što vredi u državi. Oteli su zemlju, rudnike, reke i planine. Oteli su i ljude. Radnike su pretvorili u roblje, koje je prinuđeno da služi njima i njihovim partnerima, tzv. stranim investitorima.

Kad je formirao Srpsku naprednu stranku, Vučić je najavljivao obračun sa mafijom iz “žutog preduzeća”, koja na sve načine uništava srpsku privredu. Na konferencijama za medije pojavljivao se uz predstavnike raznih sindikata, koji su nadugačko objašnjavali koliko je štetan Tadićev i Dinkićev sistem subvencionisanja stranih investitora. Novac iz budžeta, koji pune srpski preduzetnici, “žuti lopovi” davali su stranim kompanijama da ovde otvore fabrike, koje će osvojiti tržište i ugušiti domaću konkurenciju. Pogubna praksa je zaista u prvom naletu uništila srpsku tekstilnu industriju, a potom i sve ostalo.

Vučić to nije samo nastavio, nego je i usavršio. Brutalnim kršenjem zakona i Ustava omogućio je stranim investitorima subvencije i status kakav niko nema i ne sme da ima. U većini stranih firmi je zabranjeno sindikalno organizovanje, a radnici su prinuđeni da potpišu “izjave o poverljivosti”, kojima se, pod pretnjom materijalne i krivične odgovornosti, obavezuju da ćute o svemu što su videli i doživeli na radu u nekoj kompaniji čak i posle raskida radnog odnosa.

Nedavno je kompanija Healthcare Europe d.o.o. iz Rume prinudila radnike da potpišu takvu izjavu. Nekoliko dana kasnijea, otpušteno je 50 radnika, koji su čekali produženje ugovora. Menadžment je preostalim radnicima najavio smanjenje plata i mogućnost da idu na rad u pogone u Sloveniji, ali pod istim uslovima. Ucenjeni “izjavom o poverljivosti”, proleteri ne mogu da se žale ni novinarima, a ni državnim institucijama. Naprednjačka vlast je stranke kompanije stavila iznad zakona. Prevareni i poniženi radnici su prinuđeni da ćute i da se nadaju da će, kad Healthcare dobije nove subvencije da ih opet angažuje, kako bi za bednu platu mogli da rade i zarađuju novac koji će završiti u džepovima vlastodržaca i njihovih poslovnih partnera iz inostranstva.

Tako se posluje u Juri, Leoniju i ostalim stranim kompanijama, kojima Vučić daje od 10.000 do 80.000 evra po radnom mestu. Naravno, daje iz džepa građana, istih onih koje tretira kao puko roblje.

Uostalom, po istim principima posluju i državna preduzeća, koja Vučić doživljava kao svoje feude. Saša Bigović, zavarivač u preduzeću Površinski kopovi “Kosovo – Obilić”, koje se nalazi u sastavu Elektroprivrede Srbije, ekspresno je suspendovan nakon što je za jednu televiziju dao izjavu o nepoštovanju kolektivnog ugovora za radnike te firme. I radnici tog Javnog preduzeća bili su prinuđeni, kao oni iz Healthcare, da potpisuju izjave koje se kose sa zakonom.

U konkretnom slučaju, izavom je zahtevano da se radnici “odreknu prava da na bilo koji način, sudskim ili vansudskm putem, ističu zahtev za isplatu naknade na ime ostvarenih prekovremenih sati”. Posle izjave za medije, Bigović je udaljen je s radnog mesta zbog navodne povrede radne discipline, odnosno “nepoštovanja standarda i pravila poslovnog ponašanja u JP EPS”. “Bigović je prekrišio odredbe iz Obaveze izvođača radova, Pravla bezbednosti na radu, koja su sastavni deo procedure Uvođenja izvođača radova u posao, kao i naredba direktora koja se odnosi na zabranu snimanja i fotografisanja objekata TEN, kao objekta od posebnog značaja za odbranu zemlje. Rešenje je konačno”, navodi se u obrazloženju suspenzije, na koju radnik ima pravo da se žali, ali samo daleko od medija, da ga niko ne čuje.

U politici i biznisu Vučić primenjuje ista pravila koja su važila za njegovog moralnog dvojnika Al Kaponea. U tom setu propisa nisu samo pritisci, ucene i nasilje, nego i zavet ćutanja. Ko prekrši omertu može da prođe kao, recimo, Vladimir Cvijan.

Aleksandru Vučiću je važno samo da što više produži boravak na vlasti, a šta će kasnije da bude sa Srbijom… O tome neka misle oni koji ga prežive. Dugo posle Vučića, kad njega prekriju snegovi, ruzmarin i šaš, nekoliko sledećih generacija moraće da plaća projekte iz kojih je on izvlačio masne provizije i sluzave političke poene.

Preliminarno stanje javnog duga Srbije poslednjeg dana u aprilu ove godine iznosilo je 3.265.385.918.238 dinara, odnosno oko 27,790 milijardi evra. U to nisu uračunati krediti i ugovori s bankama i stranim kompanijama, koje vlast lažno predstavlja kao investicije.

Samo sa kineskim partnerima Vučić je sklopio ugovore koji dug Srbije dižu za još više od 10 milijardi evra iznad zvaničnog. Prošlu godinu, Srbija je završila s obavezama od 1,1 milijarde evra na ime dugovanja kineskim bankama i firmama. Od tada, dogovoreno je da Srbija od kineskih banaka uzme kredit kojim će kineskim firmama platiti 3,2 milijarde evra za izgradnju kanalizacionog sistema i postrojenja za preradu vode. Kineske banke su pristale da Srbiji omoguće kreditnu liniju od šest milijardi evra, namenjenih za finansiranje izgradnje metroa u Beogradu. U završnoj fazi su pregovori za dodatno zaduživanje na istoj adresi za oko dve milijarde evra za izgradnju tri ili četiri elektrane. Svi ugovori su nedostupni javnosti. Nisu poznati uslovi pod kojima Vučić uzima te kredite, koji su rokovi za otplatu i koliku je on dobio proviziju. Briga Vučića. Kad građani saznaju šta je i kako radio, on će biti daleko. Bar se tome nada.

No, Vučić namerava da produži boravak na vlasti. To može da uradi samo novim lažima i spletkama. Jednu od prevara, namenjenih lakovernim glasačima, priredio je u dogovoru sa Aleksandrom Šapićem. Kao što je Magazin Tabloid najavio u broju od 4, marta ove godine, Vučić i Šapić su se dogovorili da se Srpski patriotski savez utopi u Srpsku naprednu stranku, pa da bivši vaterpolista bude kandidat SNS-a za gradonačenika Beograda. Šapićevi birači nisu brojni, neće bitno pomoći da se usporti silazni trend naprednjačkog kartela, ali Vučić korist vidi u eliminisanju Gorana Vesića s velike pozornice. Vesić nije sportski podneo odluku velikog vođe da ga šutne iz beogradske vlasti. Uz mito, u obliku obećanja da će dobiti ministarsku fotelju, Vesić je obavešten da ne talasa da ne bi bio sankcionisan.

U vrhu SNS-a poslednjih nedelja opet su puštene glasine o Vučićevoj listi za odstrel. Umesto Stefanovića, koji se dugo nalazio u vrhu spiska nepodobnih, sad se kao favorit za hapšenje navodi Marija Obradović. Prema tim spekulacijama, Vučić je procenio da bi mu se isplatilo da žrtvuje bivšu butikašicu, koju je Bratislav Gašić prekvalifikovao u televizijsku voditeljku, a Vučić u ministarku za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Obradović je lak zalogaj, nikome neće nedostajati, a njeno hapšenje Vučić može dobro da iskoristi u predizbornoj propagandi, predstavljajući to kao obračun s mangupima iz svojih redova.

Spisak za odstrel podložan je stalnim promenama. S imenima ne licitira samo Vučić, nego i pripadnici dvorske svite.

– Ostoja, nije dobro… Bio sam kod šefa. Nešto si zabrljao, ne znam šta da ti kažem… – nedavno je Milorad Vučelić isprepadao Ostoju Mijailovića, čačanskog autolimara, koji je po usponu u SNS-u postao tajkun, vlasnik “British Motorsa”.

Prefrigani cinik Vučelić nije otkrio Mijailoviću zašto je sumnjiv vođi i kakva sudbina ga čeka. Ostavio ga je da strepi nad sudbinom i nagađa čime je privukao bez vrhovnog božanstva. Za svaki slučaj, Mijailović je počeo da, pred naprednjacima za koje zna da će Vučiću preneti svaku reč, priča da je na vreme dobio dozvolu vođe da se bavi građevinskim poslovima u Americi. Mijailović u Čikagu, u naseljima Justice i Barrington, podiže oko 30 zgrada. Za tri u Barringtonu, u kome živi politička i bogataška elita, Mijailović tvrdi da su namenjene za Vučića. Možda ne laže, ali to ne znači da ga Vučić nije odredio za odstrel.

Slobodan Milošević je uhapsio svoje ministre Savu Vlajkovića i Velimira Mihajlovića. Zoran Đinđić je pripremio zakon o borbi protiv organizovanog kriminala, kojim je hteo da se posluži za hapšenje Milorada Ulemeka Legije, nezvanično partnera u vlasti. Boris Tadić je uhapsio potpredsednika Demokratske stranke Gorana Kneževića. Propagandni trikovi, kojima su vladari hteli da se predstave kao borci protiv kriminala i korupcije i u svojim redovima, pretvorili su se u najavu pada s vlasti. To čeka i Vučića.

Što god da uradi, prema Vučiću i njegovim saučenisima u zločinačkom poduhvatu protiv Srbije ne sme se imati milosti. Nisu je ni zaslužili. Borislav Pekić je dobro opisao svoj odnos prema zlim skakavcima, koji su pojeli godine: “Znam da nije hrišćanski ismejavati bližnjeg svoga. Ali, jedan komunista uopšte nije moj bližnji. Ponekad mi se čini da pripadamo dvema biološkim vrstama.” Ni ove zlikovce, koji se nazivaju naprednjacima, nije moguće doživeti kao bližnje, pa čak ni kao pripadnike ljudske vrste. Oni su štetočine, koje uništavaju sve pred i pod sobom, tako moraju da budu i tretirani.

Pored sveg zla, Aleksandar Vučić je uradio i nešto korisno za Srbiju. Na jedno mesto, pod svoj diktatorski šinjel, okupio je sav ološ ovog društva. Na taj način obeležio je svakog parazita, koji mora da bude podvrgnut pravednom revanšizmu. Ipak, čak ni to ne sme da se Vučiću računa u olakšavajuće okolnosti, njegovi zločini su neuporedivo veći. Veći od svake kazne koja ga stigne.

- Advertisement -
SourceTabolid
- Advertisement -

Srodni članci

1 KOMENTAR

Ostavite komentar

Najnovije vesti