Preko pune linije
Vučić već trideset godina sprovodi plan o uništenju života u Srbiji
Vreme je da se od njega rastanemo
Smrt je jedina konstanta u tridesetogodišnjoj političkoj praksi Aleksandra Vučića. Iza njegovih ratnih avantura ostalo je nekoliko desetina hiljada grobova, a toliko je iskopano i u poslednje dve godine, usled pandemije korona virusa. Osim značajnog doprinosa kolektivnim tragedijama, Vučić se istakao vođenjem smrtonosnih hajki na pojedince poput Ćuruvije, Ivanovića, Cvijana i drugih političkih, medijskih i privatnih protivnika. Sve što Vučić danas radi dokazuje da s njim nema neizvesnosti. Ko nije umro u ratu, umreće od Kovida 19 ili neke druge bolesti, od gladi, tuge i očajanja. Slučajno preživele žrtve Vučićevih morbidnih eksperimenata moraju hitno da izaberu: ili u grob s njim na vlasti ili u život dostojan čoveka, s njim iza rešetaka.
Predrag Popović
Glumac Ljuba Tadić, u poslednjem intervjuu za NIN, rekao je da se nada da će u posmrtnom govoru neko citirati jednog njegovog pozorišnog junaka: „Vreme je da krenemo. Ja u smrt, vi dalje kroz život. Ko od nas ide u bolje, to niko ne zna.” Tačno, ne zna se gde je Tadić otišao s ovog sveta, ali zna se da su svi koji su ga nadživeli ušli u tragično vreme vladavine Aleksandra Vučića.
Od početka svoje političke karijere, Vučić i smrt idu ruku pod ruku. Ne zna se broj žrtava, koje su zajedničkim snagama pokosili za ovih trideset godina. Spisak je sve duži. Na njemu se nalaze stradalnici iz 1992, koje je Vučić huškao na rat, da ubijaju i ginu. Među 360 poginulih dobrovoljaca Srpske radikalne stranke bilo je 126 mlađih od 25 godina, koliko danas ima njegov sin Danilo.
Vučić je njih sokolio parolama poput one od 21. juna 1995, koju je izgovorio u Skupštini, kad je pozvao na ubistvo sto muslimana za jednog Srbina. Tri nedelje kasnije ta ideja je sprovedena u praksi u Srebrenici. Ipak, treba priznati da Vučić svoje pokojnike ne deli po nacionalnoj i verskoj osnovi. Nikad se nije izvinio porodicama radikala, koje je ispratio na stratišta, ali otišao je u Srebrenicu da se pokloni žrtvama masakra, koji je sam predlagao.
Kao ministar informisanja i šef ratne propagande, Vučić je prizivao NATO bombardovanje. Tonija Blera, tadašnjeg britanskog premijera, nazivao je pedofilom i pederom. Gerhardu Šrederu je poručivao da pošalje više aviona, nego što je to Adolf Hitler uradio 1941. „Neka nas Nemci napadnu, moja želja je da im lično oborim makar jedan bombarder, posle toga mogu da me ubiju”, zaklinjao se Vučić. Ta patetika mu je poslužila i da opravda to što je od države, usred NATO agresije, dobio na poklon luksuzan stan u „Ju biznis centru”.
„Mislio sam da ću poginuti u borbi protiv neprijatelja, pa sam uzeo stan, da mi porodica ne ostane na ulici posle moje smrti”, pričao je taj junak, koji nije video fronta, mogao je da umre samo od straha. Kad su NATO „tomahavci” pogodili zgradu Radio-televizije Srbije i ubili 16 radnika, Vučić je tvrdio da je to bio atentat na njega. Ubistvo je naručio Bil Klinton. Zamku je pripremio Leri King, legendarni voditelj CNN-a, koji je Vučiću zakazao intervju baš u vreme kad su rakete udarile u zgradu u Aberdarevoj ulici.
U znak zahvalnosti što je preživeo i iz rata izašao skućen, bogat i veseo, Vučić je kasnije dželatima oprostio zločine. Blera je uzeo za savetnika, Šredera za poslovnog partnera, a Klintonu je poklonio dva miliona evra iz budžeta Srbije.
Vučić bez problema podnosi tuđe tragedije. Svaku komentariše na isti način: „Pa šta?” Kad su Stefan Dabetić i Aleksandar Šimunov poginuli, padom kroz oplatu na 22. spratu nedovršene zgrade u „Beogradu na vodi”, Vučić je rekao: „Pa šta, i u Americi svakih deset sekundi padne i pogine jedan perač prozora”. „Pa šta, i u Belgiji se srušio helikopter, poginulo je 17 ljudi, nesreće se dešavaju svuda…” – tvrdio je Vučić posle udesa vojnog helikoptera u Surčinu, kad je živote izgubilo sedmoro pilota, oficira i lekara, kao i jedno novorođenče.
Pilotu Omeru Mehiću i saputnicima smrtna presuda je izrečena kad je naređeno da, bez obzira na vremenske nepogode, idu na surčinski aerodrom, kako bi ministar Zlatibor Lončar mogao da se slika dok iz helikoptera iznosi bolesno dete.
„Pa šta, nek gladuju do smrti”, rekao je Vučić kad su Dejan Ljutić i Ivan Radojčić, dva novinara njegovog dnevnog lista Pravda, krajem 2009. godine, počeli štrajk glađu zbog neisplaćenih pet mesečnih plata. Uz pretnje osvetom, ljut što ga brukaju u javnosti, rugao im se: „To je farsa! Čuj, štrajkuju glađu, a toliko su siromašni da i inače nemaju šta da jedu.”
Sa šešeljevskim afinitetom prema crnom humoru, Vučić se rugao i sa najzvučnijim imenima sa svog spiska pokojnika. Kad je nestao Ivan Stambolić, tadašnji ministar informisanja je odbijao da komenariše slučaj: „Nisam nadležan za to, ne znam šta se dogodilo Stamboliću. Znam da je kritikovao vlast zbog nestašice zejtina. Možda ga je žena poslala po zejtin, pa čeka u redu”, govorio je Vučić. Tako se sprdao i s ubistvom Slavka Ćuruvije.
– Ministarstvo za informisanje nije ministarstvo unutrašnjih poslova. Kada se desi ubistvo košarkaša ili fudbalera, ministarstvo sporta o tome ne zna ništa. U ovom slučaju, ministarstvo za informacije Republike Srbije nema nikakve podatke o istrazi ubistva Slavka Ćuruvije. Ako me pitate da li bih voleo da se otkriju počinioci tog zločina, da se otkriju ubice, naravno da bih voleo. Ali ja nisam policajac, ja nisam ministar unutrašnjih poslova da bih mogao davati odgovore na takva pitanja. Čini mi se da su pojedini mediji preterali zloupotrebljavajući to, pokušavajući to da uzmu kao simbol slobode javne reči, a da pri svemu tome ne znaju motiv i ne znaju razloge zbog čega je sve to moglo da se dogodi. Čini mi se da ta nagađanja i optužbe na bilo čiji račun ne samo što su protivpravne, već su zaista duboko moralno neukusne. Znate, kad imate sve dokaze da je neko izvršio ubistvo, morate sprovesti kompletan krivični postupak, ne na osnovu nikakvih indicija, a kamoli dokaza, neko je nekoga počeo da optužuje za ubistvo – govorio je Vučić na konferenciji za novinare 22. oktobra 1999. godine.
U godinama koje su prethodile ubistvu Ćuruvije, upravo je Vučić u medijima otkrivao moguće motive i razloge za taj zločin. Naravno, motivi i razlozi su bili Vučićevi.
– U Dnevnom telegrafu se pojavila slika moje navodne kuće, moje navodne vile u koju treba ja da se uselim. Pojma nisam imao, nisam ni znao da takva kuća postoji, ni gde je, ni kome je namenjena, ni bilo šta. Čak sam bio van Beograda kada su mi to javili, bio sam u Bajinoj Bašti. Javili su mi da su takve novine izašle, i kažu mi: “Da čestitamo što se sad useljavaš u kuću, baš lepo za tebe i za suprugu”. To je otišlo, i pola Srbije misli kako ja lepo živim, kolika mi je kuća, kolika je vila. Kako sada ja nekome da objasnim da živim kao podstanar u 20 i nekoliko kvadrata, da tu živim sa ženom i detetom, kad on misli kako ja živim kao Karington iz one američke serije “Dinastija”, zato što su mu novine tako napisale? Toliko su uvreda i toliko kleveta napisali na moj račun… – rekao je Vučić 8. decembra 1998. godine u intervjuu za nišku televiziju Pet.
Dnevni telegraf je objavio fotografiju bespravno izgrađene kuće u Jajincima. Vučić je poricao da je taj zamak njegov, a usput je prosuo patetične laži o podstanarskim mukama. Dok je kmečao o tome kako se zlopati u 20 kvadrata, već je imao rešenje o dodeli stana od 117 kvadrata u elitnom naselju na obali Dunava, u kome i danas živi njegova prva supruga Ksenija. No, vest iz Dnevnog telegrafa je bila motiv i razlog da Vučić otvoreno preti Ćuruviji: “Osvetiću mu se kad-tad”.
Obećanje je ispunjeno na Uskrs 1999. godine.
Kad god se postavi pitanje – ko je ubio Ćuruviju, svi pogledaju prema Vučiću. Ista reakcija prati pitanje – ko je ubio Olivera Ivanovića. Vučić je mesecima vodio političku i medijsku hajku na Ivanovića, kojom su pripremljeni uslovi za ispaljivanje šest metaka u leđa tog političkog protivnika. Istog dana, 16. januara 2018, Vučić je održao konferenciju za medije na kojoj je obećao da će u roku od dve nedelje biti otkriveno ko su nalogodavci i izvršioci atentata. Uveče, kad je pravio strategiju za kontrolu političke štete, nije mogao da se uzdrži od sprdanja sa žrtvom: “Sahranite ga u Beogradu, u Aleji zaslužnih građana. Zaslužio je to, toliko hrabro i iskreno je branio Kosovo da je u Beogradu kupio 23 stana.” Vučić je mrtvog Ivanovića ponižavao i tako što je prisvojio njegovu nezvaničnu veselu udovicu Milenu Popović, kojoj je dao poslanički mandat, status, novac i sve što vole mladi.
Ivanović je sahranjen nedaleko od Zorana Đinđića, protiv koga je Vučić takođe vodio političku i medijsku hajku, sve sa parolama “Đinđića i Koštunicu, ubićemo obojicu” i najavom konačnog obračuna, koju je dao na oproštajnom mitingu pred Šešeljev odlazak u Hag: “Đinđića treba istrebiti kao gubu iz tora”.
Istrebljenje, kao metod političkog i privatnog obračuna, Aleksandar Vučić koristi i danas. Na svakom pokojniku, na svakom grobu, Vučić je ostvarivao neku vrstu zarade. Kad je huškao na ratove, iz svake nacionalne tragedije, puneći stratišta od Virovitice do Prizrena, izvlačio je političku i finansijsku korist. Kao maneken smrti sticao je ministarske, poslaničke i direktorske funkcije, stanove i automobile, a i novac. Mnogo novca. Pokušavao je da sakrije tragove svojih zločina, ali istina uvek ispliva na površinu. Kao i telo Vladimira Cvijana.
Kao radikal, Vučić je stekao autoritet vrhunskog hadoniste, stručnjaka za svet mrtvih. Kasnije, posle transformacije u naprednjaka, postao je i hedonista. Po dolasku na vlast, u rekordnom roku postao je najbogatiji politikant u Evropi. Ipak, ni zgrtanje tuđe imovine i punjenje svojih sefova i računa nije ga omelo u starim navikama da širi nesreću svuda oko sebe. Naprotiv, apsolutnu vlast je iskoristio za izazivanje apsolutne tragedije.
Za lične potrebe i privatni biznis, Vučić je osnovao i koristio usluge nekoliko kriminalnih klanova. Grupa Veljka Belivuka obavljala je prljave poslove za Vučića, a zauzvrat dobijala policijsku i pravosudnu zaštitu. Ne zna se koliko ljudi je ubila Belivukova ekipa, ali jasno je da to ne bi mogla da uradi, naročito ne nekažnjeno, bez podrške vladara. Saradnja bi trajala i danas, ali umešali su se strani faktori. Da američke službe nisu odlučile da razbiju tzv. Kavački klan i preseku taj lanac trgovine narkoticima, mašina za mlevenje mesa u Ritopeku još bi radila, Belivukovi kriminalci bi prebijali normalne građane, orgijali s Danilom Vučićem i zgrtali milione na dilovanju droge.
Ako su tačne informacije da je Belivuk na kriminalu stekao imovinu vrednu 60 miliona evra, Predrag Koluvija, vlasnik plantaže marihuane “Jovanjica”, oko 110 miliona evra, a Zvonko Veselinović čak 400 miliona evra, može samo da se pretpostavi kolikim bogatstvom raspolaže njihov šef Aleksandar Vučić. Za razliku od komandira svojih kriminalnih odreda, Vučić nije samo uzimao ušur od narko-trafikinga i poslova s državom. Vođen nabujalom pohlepom, on je prigrabio milijarde evra, uglavnom iz kombinacija u kojima su, opet, drugima uništavani životi. Bez imalo empatije, Vučić je iskoristio pandemiju korona virusa.
“Rat protiv nevidljivog neprijatelja” vlast je iskoristila da očerupa budžet. Samo u prvih šest meseci, od marta do septembra 2020, nestalo je 4,2 milijarde evra. Navodno, taj novac je potrošen za nabavku zaštitne i medicinske opreme. Do danas nisu objavljeni podaci ko je, po kojoj ceni i od koga kupovao respiratore, maske, rukavice i ostalu opremu. Vlast sakriva i informacije o posledicama te profiterske akcije. Prema zvaničnim podacima, u Srbiji je do sada preminulo 13.400 inficiranih Kovidom 19. Međutim, Zavod za statistiku je nedavno objavio da je samo prošle godine umrlo 30.000 ljudi više nego u istom periodu 2020. Državni vrh, u saradnji sa “strukom” iz Kriznog štaba, lažira i podatke o smrti lekara.
U Srbiji je od korona virusa preminulo 146 lekara i zdravstvenih radnika, procentualno najviše u Evropi. Tačno pre godinu dana, kad je Sindikat lekara i farmaceuta Srbije objavio podatak da je od korone umrlo 89 lekara, 13 stomatologa i dva farmaceuta, Vučić je serijom laži demantova te činjenice. Ponovio je tvrdnju da “lekari moraju da rizikuju život, za to su se školovali i obučavali, moraju kao vojnici da izađu na front, iako ima i onih koji se kao babe skrivaju, idu na bolovanje i izmišljaju sto načina da pobegnu…”
Pored toga, optužio je i pojedine lekare da namerno “falsifikuju” podatke i lažu o stopi smrtnosti. Gde je Vučić stao, nastavio je njegov ministar zdravlja Zlatibor Lončar, poznat po surčinskom nadimku Doktor Smrt.
– Preminulo je 13-14 lekara, koji su stvarno radili u kovid zoni, koji su imali komunikaciju i boravili u crvenim zonama. Svi ostali lekari nisu imali dodirne tačke sa kovid sistemom. Velika većina preminulih su ljudi preko 70 godina, koji su u penziji, koji nisu radili u zdravstvenom sistemu, već na drugim mestima, bili na nekim bolovanjima, nisu prilazili tu. To je jedini tačan i proveren podatak i molim Srbiju da to zna – rekao je Lončar u intervjuu na RTS-u, svesno manipulišući činjenicama.
Podela na “crvenu” i “zelenu” zonu postoji samo u Beogradu. U ostatku Srbije, svi lekari rade u obe zone, a svi koji rade u privatnim klinikama dolaze u kontakt s inficiranim pacijentima. Takođe, od 120 preminulih lekara samo 19 je bilo u penziji. Ostali su radili u državnim ustanovama i u privatnom zdravstvenom sektoru. Više od 60 odsto preminulih lekara imalo je od 50 do 70 godina. No, lekari, kao što kaže dr Slavica Plavšić, nemaju VIP tretman u lečenju, za razliku od političara i članova njihovih porodica.
U porodici Vučić svi su po dva puta inficirani Kovidom. Sin Danilo, roditelji Angelina i Anđelko, brat Andrej, svi su se bez po muke oporavili. Samo alfa-mužjak, ako tako može da se nazove, Aleksandar Vučić zvanično nije zaražen koronom. Umesto tog, zaražen je virusom pohlepe. Simptomi se vide i po tome što je smislio način da dvaput očerupa budžet u isti mah, po jednom projektu.
Srbija je pre dve godine izgradila kovid bolnice u Batajnici i Kruševcu. Vučić je 1. avgusta 2020. najavio da će “samo za izgradnju bolnice u Batajnici biti uloženo 27 do 28 miliona evra”, a dva meseca kasnije podigao je cifru na 34 miliona evra. Premijerka Ana Brnabić je rekla da bolnica u Kruševcu košta državu oko 14,5 miliona evra. Ne zna se koliku proviziju su uzeli Vučić i ostali članovi njegovog kartela, čije firme su uključene u izgradnju bolnica i nabavku medicinske opreme. Ne zna se ni koliko će se ugraditi u prodaju tih bolnica stranim kupcima. Zasad, nezvanične informacije iz Vlade Srbije upućuju na to da je jedna turska kompanija zainteresovana da kupi bolnice u Batajnici i Kruševcu. Kad se obavi ta transakcija Vučić će dokazati da je šampion u čerupanju budžeta. Niko pre njega nije uspeo da se dvaput ovajdi na jednom megalomanskom projektu.
Dok on rasprodaje bolnice i proslavlja silne pobede nad korona virusom, ljudi ne umiru samo u bolničkim krevetima, nego i na ulici, dok u redovima čekaju na testiranje. U Beogradu je nedavno dvoje ljudi preminulo pred kovid-ambulantama. Mnogo više je preživelo višečasovno smrzavanje na koje ih je osudio Vučić, koji nije dozvolio da se u januaru osposobi jedna hala na Sajmu s punktovima za testiranje.
U svom morbidnom stilu Aleksandar Vučić objašnjava i logiku tragičnih posledica, koje će po ljude izazvati strane komapnije, kojima rasprodaje Srbiju.
– Pa šta ako u je Smederevu i Boru porastao broj obolelih od karcinoma, to je rizik koji mora da se prihvati ako želimo industrijski razvoj – rekao je Vučić, komentarišući akciju građanske inicijative “Crveni bedževi”, koja je u centru Smedereva organizovala protestni performans.
Na ulici su postavljena 223 para cipela, kao podsećanje na stravičan podatak da svake godine u Smederevu umre 223. ljudi od posledica zagađenja. Republička i lokalna vlast ni ne pokušavaju da prinude kinesku kompaniju Histil da poštuje ekološke zakone i smanji emisiju štetnih materija. Naprotiv, naprednjačka vlast svesno učestvuje u prikrivanju zločina, pošto ne dopušta postavljanje semafora zagađenja u gradu. Iako bi takvi semafori pomogli građanima, upozorili ih na opasnost koja stiže iz dimnjaka Železare, to bi poslužilo kao dokaz kako Kinezi truju Smederevo i ceo region. Po Vučićevoj logici – pa šta, neka ljudi umiru, važno je da kineski poslovni partneri ostvaruju zaradu.
– U centru grada imamo 12 kotlarnica na mazut, gorivo koje je zabranjeno u Evropskoj uniji. Što se tiče Železare, ona je ozbiljan zagađivač, kao i termo-elektrane. Niko ne dovodi u pitanje rad Železare, ali ona mora da radi po standardima. Ako sad tamo odete, tamo je ekološka katastrofa. Ljudi koji žive oko Železare ne mogu da otvore prozor, crvena prašina je na njihovim automobilima, tako je svakog dana i to mora hitno da se rešava – tvrdi Nataša Rašković iz udruženja Pro-tok 21, koje je pokrenulo inicijativu “Crveni bedževi”.
Vučić uvek isto reaguje kad se suoči s takvim zahtevom građana. Ekspresno sakrije tragove zločina nad stanovništvom. To je pokušao i prikrivanjem izveštaja “Unapređenje upravljanja kontaminiranim lokalitetima u Srbiji”, u čijoj izradi su učestvovali eksperti ministarstava zdravlja i zaštite životne sredine i Institut za javno zdravlje “Batut”. U studiji se navodi da građani Bora imaju veći rizik od boljevanja i umiranja od svih malignih bolesti, ne samo od tumora kože već i od respiratornih, digestivnih i kardiovaskularnih oboljenja. Stručnjaci iz “Batuta”, koji platu dobijaju da bi štitili javno zdravlje, učinili su sve što su mogli kako bi, u interesu naprednjačke vlasti, sakrili izveštaj o pravom stanju stvari. Na zahtev nevladine organizacije Asocijacije za razvoj opštine Bor, tek nakon insistiranja na Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, “Batut” je dao tu studiju, ali bez priloga u kome se nalaze podaci o ugroženosti zdravlja građana Bora.
-Zabeležena je koncentracija sumpor-dioksida opasna po zdravlje ljudi, kao i prekoračenje ciljne vrednosti koncentracije teških metala, pri čemu je koncentracija arsena i kadmijuma na jednoj stanici bila 46 puta veća od ciljne vrednosti. U slučaju Bora i Smederava ne govorimo više o zaštiti životne sredine, već o zaštiti zdravlja stanovništva od krivičnih dela koja vrše zagađivači pod patronatom države, koja je dozvolila takvo postupanje kompanija – kaže Mirko Popović iz ekološke organizacije RERI, koji ističe da “preko tri miliona građana Srbije i zvanično diše prekomerno zagađen vazduh”.
Prema “Batutovoj” studiji, kontaminirani su lokaliteti kod rudnika bakra u Boru i Majdanpeku, površinski kopovi Kolubare, rudnik lignita Kostolac, rudnik olova i cinka kod Ljubovije, kao i cementare Beočin, Kosjerić, Popovac i petrohemijski kompleks u Novom Sadu i Pančevu.
Pre dva meseca, kad su građani širom Srbije ustali u odbranu od Rio Tinta, Vučić je slučajno, igrom podsvesti, na konferenciji za medije pokazao iskren odnos prema tuđim sudbinama.
– Nemamo pravo da uništavamo živote većeg broja ljudi, nego što je to bilo predviđeno prvobitnim planovima – rekao je Vučić.
Opozicionari, nezavisni kritičari i ostali naivci odmah su postavili retoričko pitanje – koliko života je Vučić prvobitno planirao da uništi. Ko zna istoriju njegove bolesti, nema dileme, zna da tačan odgovor glasi – sve! Vučiću svi životi u Srbiji, a i šire, ne znače ništa, svi su planirani za uništenje ako smetaju njegovim poslovnim kombinacijama.
Vučić već trideset godina sprovodi plan o uništenju života u Srbiji. Prema ljudskim životima odnosi se kao prema psećim, a sebi je pripisao ulogu glavnog šintera. Koga nije uspeo da fizički sahrani, izložio je političkom, pravosudnom i medijskom streljanju. Svakodnevnom torturom preko svojih televizijskih i štampanih eskadrona uništava živote normalnih ljudi. Brutalnim hajkama su izloženi svi pojedinci koji smetaju diktatoru, a ostale stanovnike, čak i one koji ga podržavaju, preko RTS-a, Pinka i Hepija truje kao stroncijumom. Zato treba podržati predlog Srđana Škora, novinara i predsedničkog kandidata na sledećim izborima.
– Posle smene vlasti, Pinku treba oduzeti nacionalnu frekvenciju, a u njegovoj zgradi Pinka napraviti „Muzej žrtava medijskog nasilja u Srbiji”. Tamo će stajati slike ljudi koji su vršili to nasilje i širili medijski mrak, kao i snimci onoga šta su pričali o ljudima koje su progonili. U taj muzej treba voditi decu, đačke ekskurzije, da vide šta se dešavalo – kaže Škoro.
Aleksandra Vučića i ostale vrhovnike iz kartela oko Srpske napredne stranke treba spakovati u požarevački muzej kriminala, u Zabelu. Posle fer i poštenog sudskog postupka, Vučiću treba omogućiti da se, u tami ćelije, suoči sa Đinđićem, Ćuruvijom, Cvijanom i ostalim senkama iz grobova, koje je napunio svojim političkim i kriminalnim avanturama. Dok se to ne desi, Srbija neće biti pravna država, nego masovna grobnica u koju će se sahranjivati režimske žrtve, po rasporedu koji određuje poremećeni diktator.
