Nakon devet godina totalitarne kontrole, sistem (ako se okupacija svih institucija od strane političko-mafijaške organizacije uopšte može nazvati sistem) Aleksandra Vučića počinje da se raspada.
Rasprodaja Kosova i Metohije došla je do kraja, jer je dato sve što se moglo dati, od pravosuđa do energetike. Viola Fon Kramon nas je pre nekoliko dana obavestila da je vreme da se srpska prosveta i zdravstvo u pokrajini integrišu u albanski sistem, što znači da srpska deca ostaju bez maternjeg jezika i istorije, a Srbi bez zdravstvene zaštite. U Republici Srpskoj, Vučić ne sme da podrži Srbe po pitanju Inckovog zakona, ali ni po pitanju nelegalno izabranog Visokog predstavnika Šmita, kojeg Banjaluka ne priznaje.
Gotovo svaki deo naše zemlje grca u ekološkim problemima koji nekompetencijom naprednjaka poprimaju razmere katastrofe. Požar u deponiji u Vinči je samo mali fragment uništenja životne sredine kojeg će doneti Rio Tinto i Linglong.
U ekonomskoj sferi, što je do sada Vučićev najveći adut, ljudima postaje jasno da je naš ionako mali rast posledica kombinacije manijakalne politike zaduživanja, sipanja subvencija strancima, rasprodaje prirodnih resursa i rasta potrošačkih cena, zbog čega prosečan građanin danas može da kupi manje nego pre 10 godina.
Ipak, Vučića je najviše poljuljao kriminal – već mesecima isplivavaju dokazi o vezama kriminalnih klanova sa glavnom komandom u Jajincima, te je svakom građaninu danas jasno da mafijašku hobotnicu ustvari vode braća Vučić. To postaje jasno i strancima, koji polako otpisuju Vučića: to pokazuje članak u francuskom Mondu od pre nekoliko dana, kojim se Srbija označava kao „mafijaška država“. Ako ga zapad pusti niz vodu, mogao bi proći kao Gruevski u Makedoniji. On sada živi u azilu kod svog velikog prijatelja Viktora Orbana. Možda će uskoro deliti kuću na obodu Budimpešte sa Vučićem.
A prevario je i Ruse: obećavao im je diplomatski status za Humanitarni centar u Nišu, a uveo je i sankcije Belorusiji, što u Moskvi nije dočekano dobro.
Tu je i Bajdenov spisak ljudi povezanih sa korupcijom i kriminalom koji su pod sankcijama SAD: još uvek ne znamo ko je iz naprednjačkog režima na tom spisku, ali siguran sam da mnogi već jesu. Možda se neki od njih preporuče za svedoke saradnike. Imali bi sigurno mnogo toga da kažu: o Belivukovom klanu, o ubistvu Olivera Ivanovića, o pogibiji Vladimira Cvijana. I o tome da li, kao što obavešteni bezbednosni krugovi govore ovih dana, zaista postoje slike prestolonaslednika Danila sa Veljkom Belivukom. Amerikance je već naljutilo ukidanje presude Darku Šariću, na čijem hapšenju je DEA dugo radila.
Veze sa kriminalom srozavaju rejting SNS i poverenje čak i njihovih glasača. Vučić ovih dana radi sve ne bi li sklonio tu temu iz fokusa: šalje Čedu Jovanovića da se bije po Beogradu, Nenad Čanak preskače kozlić u studiju Pinka, u Novom Pazaru plaćenici sa tribina izazivaju međuetničke incidente, Zukorlić zove na oružje, Zavetnici upadaju na promocije knjiga. Svi žetonjeri su aktivirani na ovom zadatku. Penzionerima se nudi rekordnih 20 hiljada dinara pred izbore. Ne vredi, narod i dalje bruji o naprednjacima i kriminalu.
Vučić je shvatio da su mu izbori jedina šansa da se „izvuče“ iz ove nezavidne situacije – da ponovo nadmoćno pobedi i dobije legitimitet za nove četiri godine pljačke.
I gle, svi iz opozicije su se upecali. Dogovaraju se sa Vučićem oko izbornih uslova, kao da će on ispoštovati takve dogovore. Obećaće im fer izbore, a kada odu na bilo koje biračko mesto van svetla kamera u centru Beograda, zateći će istu priču – spiskove, crne džipove, batinaše, kupljene i ucenjene birače. Idu na još jedne nameštene i unapred pokradene izbore, kao ovce na klanje.
I pritom ne mislim na tzv. zelenu opoziciju, još od kada je njihov lider i bivši gradonačelnik Šapca izdao bojkot izbora 2020, bilo je jasno za čiji interes on radi. Niti mislim na kvazi-patriote: nakon skupa o Republici Srpskoj na Vučićevom kanabetu, gde su se skupili i Zavetnici i radikali i Radulović i DSS i Dveri, jasno je da je njihov zadatak da razdele patriotsko biračko telo. Na takav rasplet na desnici naš pokret upozorava još od prošle godine – pokazalo se da smo u pravu.
Politička odgovornost danas je na tri najvažnije stranke opozicije: mislim na Stranku slobode i pravde, Narodnu stranku i Demokratsku stranku. Sudbina Srbije, ali i sudbina Vučića, u njihovim je rukama.
Oni moraju da naprave izbor, da li će izaći na još jedne nameštene izbore, gde će dati legitimitet Vučićevoj verziji demokratije, ili će se boriti protiv režima u celini.
Ova vlast će pasti samo na jedan način – ustankom. Masovnom građanskom neposlušnošću miliona Srba kojima je ovo dojadilo. Začetke tog ustanka već vidimo. Ljudima je dogorelo. Srbija može dugo da trpi, ali ne može zauvek. Alternativa ustanku nisu izbori. Mafija nikada neće organizovati izbore koje može da izgubi. Izbori su prihvatanje poraza unapred.
Pokret Oslobođenje se o tome odredio još od osnivanja: nema izlaska na lažne Vučićeve izbore. Nećemo da održavamo fasadu demokratije, u kojoj opozicija služi da bi ih SNS pobedio i da bi se strancima pokazalo da demokratski procesi u Srbiji funkcionišu.
Drugim strankama, pokretima i političkim akterima očigledno treba neko vreme da shvate da smo u pravu. To je bolan proces i Srbija nema vremena na bacanje, zato pozivam SSP, NS i DS da prelome: da li žele da preuzmu palicu u ovom poslu spasavanja Srbije, ili će svojim izlaskom na izbore da spasavaju ne samo nagriženi obraz Vučićevog režima, već i organizovanu kriminalnu grupu koja vlada Srbijom.
Mi smo naš put izabrali. Vreme je da i oni to učine.
