28.9 C
Belgrade
utorak, 27 jula, 2021

DAN PRE PADA: Ulične borbe, gladni ljudi, bez granica, VUČIĆEV BIVŠI SARADNIK OTKRIO KAKO SNS ODLAZI SA VLASTI!

NAJČITANIJE

- Advertisement -

Na nišanu

Kad on bude iza rešetaka, Srbija će biti slobodna. Da bi se to desilo neophodan je plan za

Dan pre pada

Opozicioni lideri, politički analitičari i medijski kritičari, kao i autori Magazina Tabloid, opisivali su Srbiju „dan posle Vučića”. Suočavanje s katastrofalnim posledicama vladavine naprednjačkog kartela biće teško i bolno, ali prvo treba napraviti plan za „dan pre pada Vučića”. Umesto nade da će diktator pasti na izborima, da će ga oboriti evropske tehnokrate ili uhapsiti američki obaveštajci, potrebno je naći načina da se kanališe nezadovoljstvo građana i stvore mehanizmi koji će se suprotstaviti naprednjačkim kriminalcima. Vučić je izazvao stravične podele u društvu, stvorio je atmosferu građanskog rata i odredio cenu vlasti: „Mogu da mi glavu odseku na panju, ali ne dam vlast”. Ima i onih koji misle da je njegovoj glavi zaista mesto na panju ili konopcu, ali neka je, žive i zdrave, u zatvoru.

Predrag Popović

- Advertisement -

Iza Aleksandra Vučića, kad padne s vlasti, ostaće Srbija bez granica, Ustava, privrede i ljudi, s ogromnim dugovima, rasturenim državnim institucijama i ugušenim medijima.

Neće biti lako da se izađe na kraj s problemima koje će doneti “dan posle”, ali to će biti slatke muke. Mnogo veći izazov predstavlja ono što treba uraditi u okviru priprema za “dan pre pada Vučića”.

Srbiju neće osloboditi Amerikanci, njihove službe DEA, FBI ili CIA, niti korumpirane birokrate iz Evropske unije. Oni će, svako iz svog interesa, sprečavati širenje kriminalnih aktivnosti Vučićevog kartela i vršiće političke pritiske, kojima će pokušavati da ostvare svoje ciljeve.

- Advertisement -

Uticaj spolja može samo da oslabi diktatora, ne i da ga obori. Od obnove višestranačja, u Srbiji su izvršene četiri smene režima. U svakoj je strani faktor imao značajan, ali ne i odlučujući uticaj.

To zna i Vučić. Učestvovao je u svakoj promeni, triput kao gubitnik, jednom kao pobednik. Iz svakog slučaja je izvukao pouke, koje sad primenjuje u pokušajima da opstane na tronu.

Najviše je naučio na primeru Slobodana Miloševića.

– Budala! – ocenio je Vučić odluku Miloševića da početkom avgusta 2000. godine raspiše izbore za predsednika SR Jugoslavije.

U prvo vreme, Vučić je Miloševićevu odluku da promeni Ustav i promeni izborni zakon, kako bi omogućio neposredne izbore za predsednika, objašnjavao kao pogrešnu procenu, koja je nastala pod uticajem poltrona koji su ga uveravali da će, kao pobednik u ratu protiv NATO, sigurno dobiti podršku većine naroda. Kasnije, kad je sabrao utiske, Vučić je analizu dopunio apokrifskom anegdotom u kojoj ima logike. “Kod Miloševića je došao neki Džon Smit iz Lenglija. Mister Smit mu je rekao da bi bilo dobro da organizuje odlazak s vlasti, bolje mu je da to uradi sam, nego neko drugi. Ako ne pristane, moraće da strepi za sebe i svoju porodicu. Sin Marko voli brzu vožnju, često izaziva udese, a to je opasno po život. Marija se druži s kriminalcima, već je bila prisutna obračunu u nekom noćnom klubu, imala je sreće što je nije zakačio neki metak, a to uvek može da se desi. Milošević je shvatio poruku, skratio mandat i izašao na izbore za koje je znao da će izgubiti, pa makar osvojio šest miliona glasova”, govorio je Vučić.

Kao potvrdu te teorije dočekao je 6. oktobar 2000. godine. U društvu Gorana Veselinovića i Gorana Božića pratio je oproštajni govor Miloševića.

– Poštovani građani, upravo sam dobio službenu informaciju da je Vojislav Koštunica pobedio na predsedničkim izborima. Tu odluku je doneo organ koji po Ustavu na nju ima pravo i smatram da ona mora da se poštuje. Želim da zahvalim svima koji su mi ukazali poverenje i na ovim izborima za mene glasali, ali da se zahvalim i svima koji za mene nisu glasali, jer su mi sa duše skinuli jedan veliki teret odgovornosti koju nosim već punih deset godina. Što se tiče moje partije, ona će biti veoma snažna opozicija, a ja ću se sada više posvetiti porodici i unuku Marku – poručio je Milošević.

– Budala! – opet je zaključio Vučić.

Kao što je tada bio uveren da Milošević, kad ode s vlasti, neće moći da se posveti porodici, Vučić je sada svestan da se i njemu crno piše. Posle pada, Vučiću nema života u Srbiji. Bar ne na slobodi. Ako bude uhapšen, optužen, procesuiran, osuđen i sproveden na odsluženje dugogodišnje kazne, moći će da se smatra srećnim čovekom. To mu je mnogo bolje, nego da se skriva od poverioca i osvetnika, kojima je oteo imovinu i uništio živote. Za razliku od Miloševića, na vreme je počeo da traži sklonište za sebe, sina Danila i brata Andreja.

Poučen Miloševićevim primerom, Vučić ni pod čijim i kakvim pritiskom neće pristati da organizuje izbore na kojima postoji i minimalna šansa za poraz. Uostalom, nema ozbiljnih pritisaka. Na domaćoj sceni utihnuli su posle prošlogodišnjih lažiranih izbora. Opozicija je obavila dobar posao bojkotom, ali, iz nepoznatih razloga, nije terala do kraja. Umesto da materijalizuje uspeh, Savez za Srbiju se raspao na nekoliko delova. Posle svega, ostalo je samo Vučićevo obećanje da će na proleće biti održani vanredni parlamentarni izbori i to pod uslovima koji će biti utvrđeni tokom dijaloga pod kontrolom tutora iz Evropskog parlamenta. Pritom, dijalog u pravom formatu neće početi pre septembra. a kako će izgledati već je shvatio i Dragan Đilas.

– Poštovani članovi tima za dijalog Evropskog parlamenta, zadali ste ozbiljan udarac dijalogu i pre nego je isti počeo. U tekstu koji ste svi zajedno potpisali veliča se uloga srpskog parlamenta u kome nema opozicije i u kome se opozicioni političari, ali i profesori, glumci, novinari, sudije, ljudi iz NGO sektora i svi koji se ne slažu sa totalitarnim režimom nazivaju nacistima, fašistima, izdajnicima, lopovima. To je parlament u kome se ljudima sudi i presuđuje i u kome se onima koji drugačije misle crta meta na čelu. U tekstu se veliča uloga Ivice Dačića, predsednika takvog parlamenta, čoveka koji je deo antievropskog režima Aleksandra Vučića. Veličanjem Ivice Dačića vređaju se Aleksandar Obradović, Marija Lukić, Milan Jovanović, svi prebijeni na demonstracijama jula prošle godine, svi koji su ostali bez posla jer nisu prihvatili da glasaju za SNS, ali i svi ostali građani Srbije koji su direktne žrtve ovog režima. Dijalog je poslednja šansa da se kroz postizanje dogovora o poštovanju zakona smanje tenzije u društvu i izbegne izlivanje narodnog nezadovoljstva na ulice. Mi, kao stranka, protiv smo takvog scenarija jer on sa sobom nosi velike opasnosti, ali i potencijalne žrtve. Ako do takvih događaja dođe, odgovornost će biti isključivo na režimu Aleksandra Vučića i onima koji takav režim podržavaju – napisao je Đilas nedavno u odgovoru evropskim parlamentarcima, koji će posredovati u pregovorima.

Briselski korumpirani politikanti su, suprotno stavovima koji su navedeni u Rezoluciji Evropskog parlamenta, pohvalili diktatorski režim Aleksandra Vučića i, diplomatski mudro, pozvali dželate i žrtve na toleranciju i razumevanje. Očigledno, njih ne zanimaju izborni uslovi u Srbiji. Nisu pristali na posredovanje u pregovorima da bi sprečili krađu glasova, ucenjivanje i podmićiva-

nje glasača, prevare u biračkim odborima i Republičkoj izbornoj komisiji, funkcionersku kampanju, zloupotrebu biračkih spiskova i eskadrone batinaša zaduženih za uterivanje kapilarnih glasova.

Njihovo posredovanje ima za cilj da prinudi tzv. proevropsku opoziciju da izađe na izbore i time overi legitimitet parlamentu u kome će naprednjački kartel zadržati apsolutnu većinu. Na kraju tzv. dijaloga, briselski posrednici će zaključiti da je vlast učinila velike ustupke – nije vratila cenzus na normalnih pet odsto, dopustila je predstavnicima opozicije da jednom nedeljno dođu na RTS da ih vređaju manijaci iz SNS-a, ubaciće ponekog opozicionog mazohistu u REM… – i da više nema prepreka za učešće “prave opozicije” na montiranim izborima. Vučić će Dejvidom Mekalisterom, kao smokvinim listom, sakriti svoju ogoljenu diktaturu, a Đilasu će ostati da nastavi s pisanjem ogorčenih pisama.

To je Vučićev ratni plan, koji će, pre ili kasnije, dovesti do onoga što Đilas naziva “izlivanje narodnog nezadovoljstva na ulice”. Devetogodišnja tiranija, očigledno, svoje finale neće imati na izborima. Vučić će vlast braniti po svaku cenu, pa i tuđim životima. Ko sumnja u to neka se seti kako su prošli njegovi politički protivnici Vladimir Cvijan i Oliver Ivanović. Borko Stefanović je pukom srećom preživeo prebijanje metalnom štanglom, kao što se i Milan Jovanović slučajno izvukao iz zapaljene kuće u čija vrata su napadači pucali kako bi ga sprečili da pobegne. U Vučićev “dug u krvi” treba uračunati sve nesrećnike, koji su stradali u prisustvu vlasti, neki u zatvorima, gde su strpani zbog psovki i uvreda koje su mu, u besu, upućivali preko društvenih mreža.

Na tom spisku su svi očajnici, koji su sami sebi prekratili muke, preslabi da prežive njegovo “zlatno doba”. Ne zna se ni broj žrtava pandemije, koji nisu dobili šansu da prežive korona virus ili neku drugu bolest pošto im je onemogućeno lečenje. Vučićevi uniformisani kriminalci su prošlog jula prosuli krv na beogradski asfalt, a njegove specijalne jedinice, kojima je doskora komandovao Veljko Belivuk, između povremenih likvidacija konkurenata služili su kao vođina lična garda.

U ratu protiv građana Vučić koristi državne institucije. Na najviše funkcije postavio je sociopate, narkomane, kleptomane, primitivne agresivce bez morala. Takvi opskurni tipovi upravljaju tužilaštvom, sudovima, režimskim medijima. Oni čerupaju javnu i otimaju privatnu imovinu, progone, hapse i osuđuju. U pljačkaške pohode uključeni su i klasični kriminalci, jednako kao i javni izvršitelji.

Milovan Brkić, glavni urednik Magazina Tabloid, osuđen je po tužbama Nikole Petrovića. Obe presude obogatile su istoriju beščašća srpskog pravosuđa. Jednom je Brkić osuđen zbog citiranja zvaničnih podataka o poslovanju Elektromreže Srbije, a drugom na zatvorsku kaznu zbog teksta koji ne postoji. Ovim presudama sudije su dokazale da ne postupaju po zakonu već po nalogu svemoćnog kuma Aleksandra Vučića. Vest o pravosudnoj torturi nije iznenadila nikoga na društvenim mrežama. Naprotiv, sve reakcije su se svele na pitanje – zar, posle svega, neko zaista veruje da će ova banda mirno otići s vlasti?!

Odgovor na retoričko pitanje znaju svi. Problem je što malo ko u opoziciji zna odgovor na najvažnije pitanje – zašto narod ćuti i trpi, zašto pristaje da propada bez otpora. Lideri opozicionih stranaka i njihov prateći bataljoni intelektualaca, umetnika, novinara i sličnih elitista, niko od njih ne može da objasni zašto narod mirno prelaza i oprašta najteže kriminalne afere bratije Vučića, Brnabića i ostalih režimskih zločinaca. Ubijeno je sedmoro ljudi u helikopterskoj nesreći, do koje ne bi došlo da bahati ministar Zlatibor Lončar nije hteo da napravi propagandni šou. Ubijena je i Stanika Gligorijević na naplatnoj rampi u koju se zaleteo automobil Zorana Babića. Umro je i čuvar skladišta u Savamali, kad je naprednjačka banda, u zajedničkoj akciji izvršne vlasti, policije i kriminalaca pod fantomkama, srušila celu ulicu. Od Beograda je oteto oko 2.000 hektara građevinskog zemljišta, na kome su izgrađene nekretnine od kokaina. Opljačkani su Telekom, PKB, RTB Bor… Privatizovani su rudnici, reke, oranice… Iz državnih vojnih fabrika krijumčareno je oružje, a iz Jovanjice prvoklasna marihuana i skank. Sa Vladimirom Cvijanom, tri godine posle njegove smrti, isplivali su dokazi Vučićevog kriminala, reketiranja Miroslava Miškovića, Bogoljuba Karića i Darka Šarića. Javnost sve to zna i opet ćuti.

Opozicionari to ne mogu da razumeju i objasne. Uz iskreno čuđenje, zadovoljavaju se samo konstatacijom da narod ne valja.

– Iako u istoriji piše da smo jaki i hrabri, mi smo na čudesan način trpeljivi. Mi smo oni što čekaju u redu u Jasenovcu. Mi smo oni što u Novom Sadu čekaju da nas Mađari bace pod led. Mi smo i oni koji u Kragujevcu gledaju streljanje svoje dece. Takvi smo – nedavno je advokat Božo Prelević opisao srpski narod onakvim kakvim ga vidi on i njemu slični opozicionari.

Prelević i njegovi istomišljenici, a nije ih malo, u toj kolektivnoj slabosti i spremnosti da se pristane na trpljenje svakog zla nalaze objašnjenje za slab ili nikakav otpor naprednjačkom kartelu. Da, u tome ima mnogo istine, ali problem je još kompleksniji. Strah postoji, ali pravi problem je u tome što nema nade.

Posle svih političkih prevara, u kojima su učestvovale sve stranke i većina slobodoumnih intelektualaca, uključujući i Prelevića, nije čudno što je narod odustao. Stvoren je utisak da su “svi političari isti”.

Taj utisak je opravdan, za njega su zaslužnije štetočine iz Demokratske stranke i svih njenih derivata, nego primitivci iz Srpske napredne stranke. Iz tog korena raste strah. Ne strah od borbe, nego od njene uzaludnosti. Zašto bi bilo ko rizikovao bilo šta samo zato da se umesto Aleksandra Vučića na vlast vrati Boris Tadić, ili da se umesto Andreja Vučića bogati Dragan Šutanovac, ili da umesto Vučićevog šofera Dejana Matića imperiju pravi Đinđićev šofer Zeko Božović i njegov prestolonaslednik Balša… Takvih primera ima u ogromnim količinama, u svakom gradu, u svakoj mesnoj zajednici.

Oni su ubili nadu u mogućnost stvaranja normalne Srbije. Mladi i obrazovani ljudi odavde ne beže iz straha od naprednjačkih kriminalaca i pohlepnih sociopata, već zato što su izgubili nadu da postoje drugačiji političari, koji žele i mogu da urede državu u skladu sa zakonima, a ne prema vlastitim interesima.

Obnova nade treba da bude prioritetni zadatak u pripremi “dana pre Vučićevog pada”. To razumeju vodeći opozicioni lideri. Vuk Jeremić, predsednik Narodne stranke, s povećom dozom testosterona obećava revanšizam. Na udaru će se, kaže Jeremić, naći svi naprednjaci koji su se ogrešili o zakon, niko neće izbeći tešku ruku pravde. Đilas, u ime svoje Stranke slobode i pravde, šalje dve vrste poruka.

Umesto zakletvi u osvetničku lustraciju, Đilas tu vrstu obećanja usmerava u zakonske okvire. U planu za “dan posle”, koji je promovisala SSP, garantuje se izbor specijalnog tužioca za borbu protiv korupcije javnih funkcionera, predsednika države, premijera, ministara, predsednika opština, gradonačelnika i direktora javnih preduzeća. Pored toga, Đilas garantuje da će biti zabranjeno bavljenje javnim poslom svima koji su bili u službi kriminalnog režima i koji su, kako kaže, ljude u našoj zemlji planski lagali, falsifikovali, ucenjivali i maltretirali.

Pravdu namerava da sprovede i kroz novi zakon o poreklu imovine, kojim će se stvoriti mehanizam da se oduzme imovina svima koji su se nezakonito obogatili na račun naroda. Drugim zakonom stvoriće se uslovi da Srbija vrati u svoje vlasništvo strateške resurse i poljoprivredno zemljište, koje su braća Vučić prisvojili ili prodali Arapima, Kinezima, Nemcima i ostalim poslovnim partnerima. Uz te preteće poruke, Đilas obećava da će obezbediti dobar život građanima. Lekari će imati početnu platu od 1000 evra, medicinske sestre od 600 evra, a učiteljice i profesori u osnovnim i srednjim školama najmanje 700 evra. Najmanja plata će biti 350 evra, taman da pokrije potrošačku korpu. Đaci će dobijati besplatne udžbenike i obrok u školi. Svi stariji od 65 godina, koji su ostali bez primanja, dobijaće pomoć od države od 100 evra mesečno.

Takve poruke su korisne, ali nedovoljne. Obećanja, koliko god bila primamljiva, nisu dovoljna za pripremu “dana pre pada Vučića”.

– Za promenu vlasti potrebno je nekoliko stvari. Potrebna je ideologija, politički program koji će dobiti poverenje glasača, a dobro dođe i malo vojske – pametno kaže Ljubiša Ristić, pozorišni režiser s julovskom mrljom na čelu.

U ovakvim okolnostima, kad se Srbija nalazi pod naprednjačkom okupacijom, ideologija i politički program nisu bitni. O tim temama raspravljaće se i odlučivati na prvim izborima posle oslobođenja. U ovom trenutku treba se koncentrisati na vojsku, na snagu koja može da stvori uslove za Vučićev pad.

Vojska postoji. Vojnik slobode je svaki građanin koji je izložen progonu naprednjačkih kabadahija; svaki penzioner koji ujutru bira da li da poslednjim dinarom kupi lek ili hleb; svaki radnik koji robuje u fabrikama stranih investitora ili domaćih tajkuna za platu od 250 evra; svaki nesrećnik koji sa strepnjom čeka javne izvršitelje; svaki roditelj koji decu viđa na skajpu… U specijalnim jedinicama nalaze se časni ljudi, koji pokušavaju da rade svoj posao, da sebi i svojim porodicama obezbede egzistenciju i po cenu gaženja elementarnog dostojanstva. Takvi su lekari čije karijere zavise od Doktora Smrti; oficiri koji su do juče raportirali odžačaru Vulinu, a danas ministru Slini; policajci koji moraju da izvršavaju naloge onih koje bi, da je pravde, trebalo da hapse…

Vojska postoji, ali nema ko da je regrutuje. Neka nema. Nikad nije ni bilo, nijedan oslobodilački ustanak nisu dizale vođe projektovane u nekim misterioznim laboratorijama za politički inženjering. Strani moćnici i domaći političari uticali su na građane, kanalisali njihovo nezadovoljstvo, ali promene su donosili pojedinci kojima je puklo trpilo. Amerikanci su uložili, kako se danas procenjuje, oko 70 miliona dolara u pripremu obaranja režima Slobodana Miloševića. Finansirali su Demokratsku opoziciju Srbije i Otpor, ali sve bi to bilo uzalud da narodu nije dozlogrdila vladavina SPS-a i JUL-a.

Srđan Milivojević je 46 puta hapšen i četiri puta ranjavan. Branimir Nikolić je 28 puta hapšen i šest puta prebijan u Subotici i Novom Sadu. Momčilo Veljković, Radojko Luković i Nebojša Soković su podneli stravičnu torturu u Požarevcu. Valjevski slikar Bogoljub Arsenijević Maki više je vremena provodio u zatvoru, nego na slobodi. Milana Todorovića su oteli uniformisani banditi i živog zakopali u ataru kod Glogonja. Nijedan od njih nije rizikovao život zbog toga da na vlast dođu Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica i njihovi trabanti poput Mlađana Dinkića, Zorana Živkovića, Gorana Vesića i sličnih petooktobarskih profitera, koji su sprečili dolazak “šestog oktobra”, kad je propuštena prilika da se Srbija obračuna s mračnom prošlošću.

Ni danas se niko ne bori za Đilasa, Jeremića ili, daleko bilo, Boška Obradovića. Oni mogu da pomognu u pripremi “dana pre pada Vučića”, ali presudnu ulogu imaće građani. Nažalost, ne na izborima.

– Izbori su deo Vučićevog plana. Da dobije legitimitet i da 10 poslanika opozicije uđe u parlament. Tamo će sedeti prekoputa 220 poslanika vlasti, 10 lažnih desničara pod Vučićevom kontrolom i 10 manjinskih poslanika koji možda nisu za Vučića, ali nisu ni previše protiv njega. To ne može biti plan opozicije. Nama treba drugačiji plan. Da izmestimo ovu igru sa Vučićevog domaćeg terena. Da se dogovorimo međusobno kako ćemo to uraditi. Da pokrenemo građane. Da počnemo da krunimo podršku koju ovaj režim ima i među građanima Srbije i među međunarodnim faktorima – tvrdi Mlađan Đorđević, vođa pokreta Oslobođenje.

Opet nažalost, građane više i upornije pokreće Aleksandar Vučić, nego lideri opozicije. Opozicionari nemaju hrabrosti da prepoznaju i priznaju volju naroda, koji kompletan politički program svode na jednostavnu reč – osveta – pa to mora da priziva Vučić. Svakodnevnim zločinima i lažima, on izaziva ljude na pobunu, na samoodbranu i borbu za goli život.

U Vučićevom sistemu ima milion paradoksa, a najperverzniji je taj što upravo on, jedini čovek u Srbiji koji ne sme da izađe na ulicu, priziva konačno rešenje na ulici. Zahvaljujući njegovim mentalnim poremećajima, koje je pretvorio u svoju političku strategiju, sve je bliži “dan pre pada Vučića”. Kad do njega dođe, Srbija će biti na slobodi, a Vučić, po zasluzi, u zatvoru.

- Advertisement -
SourceTabloid
- Advertisement -

Srodni članci

Ostavite komentar

Najnovije vesti