Povodom

Vučić je izbor najbližih saradnika prilagodio svojoj dijagnozi, koja uključuje i kompleks niže vrednosti, kukavičluk …

Kiklop zečjeg srca

Pod vlašću Srpske napredne stranke sve cveta i raste. Srbija ima najveći privredni rast, najveći džidipi, najduže puteve, najviše vakcina… Ima i najvećeg miša na svetu, miša od dva metra i 132 kilograma. Aleksandar Vučić godinama uverava javnost da je najjači i najhrabriji čovek na svetu, poziva opozicionare na dvoboje, neka dođu sa kukama i motikama, mogu da ponesu i noževe, ne plaši ih se, sve će ih srediti. Kad propusti terapiju, pa ne uzme redovnu dozu lekova za smirenje, on, možda, zaista tako misli o sebi. Međutim, kad neko prihvati poziv, pa mu izađe na crtu, Vučić skiči i cvili, sveden na realnu meru. Na nulu. Kako i ne bi, kad se seća šta ga je zadesilo kad se upustio u tuču. Od ćuške koji mu je Jovo Glamočanin opalio u januaru 1995. godine zujalo mu je u glavi sve do maja 2008, kad ga je išamarala Jadranka Joksimović. Od tada, miš ne rizikuje. Čim vidi da je opasno, cijukne i pobegne u rupu, pred kamere Pinka, tamo je jači od Tajsona. Mentalni poremećaji tog nesrećnika bili bi samo njegov problem da nije na vlasti. Ovako, od njegove bolesti pati celo društvo. Vreme je za lečenje. Što pre, to bolje i za njega i za sve normalne građane.

Predrag Popović

Šampion u laganju, Aleksandar Vučić, na svoju veliku žalost nije i šampion u boksu. U dosadašnjoj karijeri uspeo je da nokautira samo dve žene, bivšu suprugu Kseniju i aktuelnu First Lady Tamaru. Ostale mečeve je izgubio, nekad padom u prvoj rundi, nekad na poene.

Javnost je nedavno, krajem juna, imala prilike da vidi kako izgleda Vučićevo junaštvo u praksi. Jedno veče je, pred novinarima, sočno vređao Vuka Jeremića i trojicu funkcionera Narodne stranke. Ljut zbog njihovih pretnji revanšizmom, Vučić je imenom i prezimenom prozvao Jeremića, Miroslava Aleksića, Borislava Novakovića i Vladimira Gajića da, ako smeju, njega linčuju. “Dođite svi zajedno, videćete kako ćete proći, vi junaci, samo dođite”, vikao je u kamere. Sutradan, kad su se oni odazvali pozivu i došli u zgradu Predsedništva Srbije, Vučić je sišao u hol. Iz kabineta je krenuo kao goropadni lav, da bi se, silazeći niz stepenište, transformisao u skičavog miša.

Okružen pripadnicima “Kobri”, šešeljevskim rečnikom je vređao Jeremića: “Smrdi ti iz usta”, nazivajući ga lopovčinom, a Aleksića secikesom iz Trstenika. Naravno, nije smeo da prihvati izazov, pa da izađe na ulicu. Iako je, kao što sam priznaje, običan uličar, Vučić je junački šmugnuo iza “Kobri”, dovikujući: “Šta je, devojčice, došli ste da me linčujete…”

Osim snimka, koji je tajno napravio neko od prisutnih, veran opis tog verbalnog sukoba dao je prof. dr Davor Kalajžić.

– Da je imao revolver za pojasom, Vučić bi ličio na pravog kauboja iz legendarnog “Obračuna kod OK korala”. Izgužvan, zarozan, podnaduo, sa desnicom u tenziji, vidno uznemiren i agresivan. Hteo bi da iskoči iz kože, ali ne može. Problem sa anksioznošćču i kontrolom besa, prouzrokovan verovatno neadekvatnim tretiranjem “Rivotrilom”, ili sličnom supstancom koja nosi takve nuspojave. Preterano znojenje u prostoriji koja ima klima-uređaj. Opisani simptom apstinencije na povećanu upotrebu benzodiazepina. Mrzi sve oko sebe i svakom bi da se sveti, samo da ga ne uhvate. U svakom slučaju, pod velikim stresom koji ne može da hendluje. Ili ima lošeg psihijatra, ili guta na svoju ruku. Oznojen, potpisuje sve što mu podmetnu, pa čak i zamenjenu fasciklu. Hvata se za glavu i briše znoj sa čela. Marić navodno tvrdi – lud je. Samo da mu i “Rivotril” ne zamene ricinusom, jer onda smo stvarno usrali motku – napisao je Kalajžić u kolumni za portal Direktno.rs.

Sa ili bez ricinusa, miš je uneredio pelene. Kad je šmugnuo nazad u kabinet, dva sata je urlao od nemoćnog besa. Rukama i nogama je udarao po nameštaju, a stradao je i lap-top, na kome je gledao izjavu nasmejanog i zadovoljnog Jeremića, koji je opisao oznojenog i zajapurenog junaka, koji nije smeo da odgovori na poziv: “Gde bežiš, izdajniče?”

Pošto je vođa dobio slom živaca, u nedostatku konkretnih naređenja, poltroni iz dvorske svite su, pogađajući njegove želje, samostalno, svak po svojoj pameti, počeli da ga brane u medijima. Jedni su Jeremića i narodnjake predstavljali kao opasne zaverenike, koji su pokušali da linčuju predsednika, a drugi su, naopako, tvrdili da bi Vučić s lakoćom skrckao te “devojčice”, ali spaslo ih je obezbeđenje.

Tek posle dva dana Vučić je našao snage da ispriča svoju verziju događaja. S vidnim posledicama po nervni sistem, pokušao je da se predstavi kao žestoki momak s beogradskog asfalta i, istovremeno, zaštitnik slabih i nemoćnih, naročito žena.

– Devet godina slušam ne samo uvrede i klevete, ne samo to da sam izdajnik, nego i najteže laži na račun moje porodice. Te brat mi je uzeo “Franš“, te brat mi je veleposednik u Vojvodini, te sin mi je kriminalac. Slušao sam o tome i od onih koji su mu dolazili na svaki rođendan, a sad pričaju da je član kavačkog klana, ne bi li mu nacrtali metu, ne bi li mi ubili dete. Ćutao sam i na to, ponekad i odgovarao. Devet godina slušam laži kako sam tukao prvu ženu. Ja nikad nisam podigao ruku ni na jednu ženu, ni na jedno dete. Još od onog Siniše Kovačevića slušam kako će da nas biju po ulicama,. Slušam kako slušate svog Milovana Brkića, koji kaže da će i moj Vukan da odgovara, krivo je dete od četiri godine. Sve prepisujete od Milovana Brkića. Kad su preterali s tim i kad su počeli da svakome govore da će da strada, ići će u zatvor, linčovaće ga, cviliće… Onda sam se drznuo da kažem – nema problema, nemojte da linčujete te ljude, dođite i linčujte mene, da mene tučete. Videli ste, stajao sam mirno, za milimetar me nisu pomerili, njih petorica, 500 kila žive vage. Vriskali su, urlali su, ali nisu mogli da me linčuju. Ja sam pogrešio, izletelo mi je nešto, jedna reč zbog koje se izvinjavam narodu. Rekao sam: “Ajde, evo, došao sam, sam sam, linčujte me, devojčice”. Problem je što sam im rekao da su devojčice. Pogrešio sam, otelo mi se, izletelo mi iz usta. Ostalo mi sa ulice. Ja sam proveo mnogo vremena na severnoj tribini. Ne kajem se zbog toga. Naprotiv, ponosan sam na taj deo svog života. Ali, pogrešio sam. Nema ništa lepše na svetu od devojčica. Ja imam jednu, Milicu, koja je već devojka – odrecitovao je Vučić i, da patologija bude potpuna, dodao: “Vi da mi kažete da ne volim devojčice, meni koji sanjam žensku decu, koji je u rukama držao svoju rođenu mrtvu bebu, koja je trebalo da se zove Neva”.

Bezobrazluk, praćen kukavičlukom, Vučić sakriva iza mrtvorođene ćerke iz drugog braka. Na stranu to što u porodici i okruženju nema nikoga ko hoće i može da mu kaže da takve priče nisu normalne, težinu problema pokazuje izostanak reakcije Udruženja psihijatara Srbije ili bilo kog lekarskog udruženja, koje bi htelo da mu pruži medicinsku pomoć.

psihičkim problemima koji muče Vučića pisao je Alfred Adler, austrijski psihoanalitičar, koji je takve poremećaje definisao kao inferiority complex, odnosno kompleks niže vrednosti. Po Adleru, kompleks niže vrednosti, čiji simptomi su preterano snažno, nerazumno, nerealno i destruktivno potcenjivanje sopstvenih sposobnosti i vrednosti, utiče na ideje, emocije i stavove, koji izazivaju mnoge psihopatološke pojave.

Iz kompleksa niže vrednosti često se, kao u Vučićevom slučaju, stvara težnja za superiornošću. Osobe koje – usled porodičnih problema, katakternih mana ili fizičkih nedostataka – razviju osećaj manje vrednosti, trude se da to kompenzuju stvaranjem utiska da su pametniji, sposobniji, vredniji, pa i jači od drugih ljudi. Neuroza, koja razvija težnju za superiornošću, navodi nesigurne ličnosti da se hvale svojim životnim stilom, elitnim obrazovanjem, predanošću radu, visokim standardima koje postavljaju pred sebe i saradnike, kao i rezultatima, koji su bolji nego kod konkurenata. S obzirom da kompleks niže vrednosti nastaje u dugotrajnom procesu i da se progresivno razvija u još teži problem, stvaraju potrebu za dokazivanjem vlastite superiornosti kroz ponižavanje drugih ljudi, lečenje je, često, osuđeno na neuspeh.

Na Vučićevu žalost, izgleda da ga je Adler tačno opisao. To se vidi iz svakog nastupa u medijima, koji su prepuni samohvalisanja, laži o nepostojećim uspesima i osobinama. Vučić sebe predstavlja kao odličnog učenika – bežao je s nastave samo da bi na miru učio – najboljeg studenta u istoriji Pravnog fakulteta, izuzetnog intelektualca koji nije akademik samo zato što to neće, neustrašivog heroja, koji zna da će ga, prilikom otkrivanja spomenika Stefanu Nemanji, gađati snajperom, ali neće da nosi pancir, za razliku od Vulina, koji se, kako Vučić reče, tresao od straha. Ni to mu nije dovoljno, Vučić je uveren da je najjači i najopsniji političar na svetu. Pred nedavni samit tzv. lidera regiona u Bledu, tvrdio je da očekuje napade, ali ne brine: “Obrazovaniji sam od svih njih, a, ako hoćete, i fizički sam jači, ne mogu mi ništa”.

Osim Adlera, te psihičke probleme u opevao je Džoni Štulić: “Volio bi da si nalik na one bradate i silne momke, da ćumez dižeš na noge i da te nude cigaretom i alkoholom, da nosiš šljivu ispod lijevog oka i vičeš parole što strašno zvuče, i da si bitnik i pravi anarhist…”

U skladu s tim stihovima, Vučić je, na početku pete decenije života, počeo da biografiju popunjava maštovitim lažima o uličnim tučama i navijačkim avanturama. Nezainteresovan za činjenice, opisivao je kako se 1991. tukao s navijačima Dinama na Maksimiru, zaboravljajući da je, drugom prilikom, za druge potrebe drugih propagandnih prevara, pričao da je celu 1991. godinu proveo radeći u gvožđarskoj radnji nekog Indijca u Brajtonu, koja takođe nije postojala. Krišom, da roditelji ne znaju, sa Zvezdinim navijačima je putovao u Split, Sarajevo, Vinkovce… Samo jednom ga je mama Angelina pitala otkud mu ogrebotina ispod uveta, na šta joj je odgovorio: “E, da vidiš kako su prošla njih trojica iz Torcide…”

Ponekad, glumeći skromnost, priznaje da nije “stigao do šipke”, koja je rezervisana za vođe navijačkih grupa.

– Do šipke nisam došao. Nisam imao dovoljno kuraži i snage, ali gledao sam Marketa, Pecu, Šucu, Šicka i Staneta i sve druge – sa devojački osmehom punim sete priča Vučić.

Tako se i Dule Riberi, najveća fudbalska nada Krnjače, seća pokušaja da potpiše profesionalni ugovor sa Olimpikom iz Marseja. “Na probi nisam imao šanse, konkurent mi je bio neki rascepani Arap, nije ga se moglo stizat’”, priča Dule, ali onda dodaje da se sprijateljio sa Dešampom, Desaijem, Bolijem i Papenom. Razlika između dva vagabunda je u tome što Dule Riberi prodaje duvan pred Maksijem, a Vučić prodaje laži s mesta predsednika države.

U to vreme iza sebe je imao stotinu izmišljenih tuča, što i ne čudi s obzirom na njegove atletske karakteristike. S oko 200 cm visine i oko 80 kg težine mogao je da protivnike rasplače samo od smeha, da se zacene kad ga vide takvog, ofingerastog. Neodstatak mišića kompenzovao je maštom. Da bi pojačao utisak, Vučić je pod stare dane počeo da bilduje. Mukica, pozirao je s bučicama od dva kilograma, kakve žene koriste za zagrevanje pred pilates. Možda ti tegovi objašnjavaju zašto mu nisu porasli bicepsi, nego sise.

Neuspešni huligan, kad je prešao sa Zvezdine na Šešeljevu šipku, opet se nije proslavio. Pod uticajem “čeličnog vojvode”, Vučić se uživeo u ulogu opakog momka. S pozajemljenom pozom, u jednom trenutku prešao je s verbalnih pretnji na konkretno nasilje.

Krajem 1994. Vojislav Šešelj je ležao u zatvoru zbog izazivanja nereda u Saveznoj skupštini. Grupa radikalskih poslanika, predvođenih zamenikom predsednika SRS-a Jovanom Glamočaninom, napustila je stranku i formirala svoj poslanički klub. Nije prošlo dugo, Vučić i Stevo Dragišić, mlade uzdanice, na ulici su srele Glamočanina. Da bi impresionirali utamničenog vojvodu i dokazali koliko su mu verni, nasrnuli su na odbeglicu. “Ukrao si mandate, lopužo udbaška”, počeo je da urla Vučić. Glamočanin mu je diskretno opsovao mamu udbašku, na šta je Vučić, u pravedničkom besu, zaboravljajući ko je i kakav je, zamahnuo šakom. Vučić je kasnije tvrdio da se ne seća šta se dogodilo, ali svedoci su pričali da mu je Glamočanin raspalio šamar otvorenim dlanom. Vučić se žalio tvrdnjom da je modricu pod levim okom dobio kad ga je Dragišić udario kolenom, dok je padao preko njega, pošto je tada pedesetpetogodišnji Glamočanin i njega nokautirao.

– Jovo je udbaš, ali dobar čovek, nije vas tukao šakom – prokomentarisao je Šešelj, tešeći svoje uplakane petliće.

Glamočaninov šamar nije mogao da trajno izbriše Vučićeve komplekse, ali ipak je imao edukativni uticaj. Od tada, Vučić je samo verbalno napadao protivnike, izbegavajući rizik da ga neko klepi po uvetu. Nasrtaje je sveo na infantinli nivo – drž’te me da ga ne ubijem. Kako je to izgledalo u praksi, opisao je Slavko Ćuruvija.

– U jeku hajke na Dnevni telegraf imao sam dva bliska susreta s ministrom informisanja Aleksandrom Vučićem. Jednom smo se sreli ispred restorana “Ruski car”, drugi put na otvaranju “FEST-a”. Čujem da se hvali kako me napao, malo je falilo da me ne nokautira. To nije tačno. Razmenili smo samo oštre poglede, a on je dobacio nekoliko psovki, ali ozbiljnijeg incidenta nije bilo. Vučića smatram običnim inferiornim klincem, onako uštogljenim i komično prepotentnim, beznačajnim u celoj priči – pričao je Ćuruvija.

Kako se tukao na stadionu, školskom igralištu, u haustorima i kafićima, tako je silu demonstrirao i nad političkim protivnicima. Samo u izjavama za medije, bez ijednog svedoka. Tek što je došao u sekretarijat SRS-a, počeo je da se hvali šorkama u tramvaju. Svako jutro, dok je “devetkom” putovao iz bloka 45, našao bi se neki domaći izdajnik, koji bi lanuo nešto protiv Srba, srpskih boraca iz Krajine, radikala ili čak Šešelja. Vučić to, kaže, nije mogao da podnese. Odmah bi išamarao izdajnike, nebitno koliko da ih se zateklo u tramvaju.To je pričao u hodnicima stranačkih prostorija u Francuskoj ulici, pred radikalskim dobrovoljcima, koji su se vraćali s fronta u Krajini ili Bosni, gde su ubijali, bili ranjavani, sahranjivali svoje ubijene saborce. Namrgođeni, sluđeni svime što su videli i pregrmeli, ratni veterani su se sklanjali od golobradog rahitičnog momka, ne želeći da mu kažu što zaslužuje, ipak je on već tada imao status mezimca vojvode Šešelja.

Vučić je, kaže, dva meseca proveo na ratištu, s puškom u ruci je branio srpske položaje kod Jevrejskog groblja u Sarajevu. Vojvoda Slavko Aleksić, koji mu je bio komandant, danas tvrdi da se Vučić dobro pokazao, bio je neustrašiv i disciplinovan. Pre nego što je Vučić došao na vlast, taj vojvoda i drugi saborci opisivali su ga kao ekstremnog kukavicu, koji je toliko jaukao na frontu da su morali da ga sklone na Pale. Em je skičanjem otkrivao položaje, em je prizivao maler. Vučić svoje dobrovoljačke zasluge ne pominje, te uspomene štetile bi njegovom trenutnom imidžu velikog državnika, koji hoće da bude faktor mira i stabilnosti u regionu. Takođe, ne bi mu bilo prijatno da se javi neki iskreni svedok, koji nema političke pretenzije i obaveze, pa može da ga opiše onakvim kakav je zaista bio.

Umesto svedoka, Vučić sam sebe opisuje. Za časopis Heretikus, 2003. godine, ispričao je svoju verziju događaja u noći petog na šesti oktobar 2000, kad je oboren Slobodan Milošević, u čijoj vladi je Vučić bio na funkciji ministra protiv informisanja.

– Nisam se skrivao, bio sam na ulici. Neki drogirani su me napali, pa sam morao da ih prebijem. Dvojica nekih su me napali, bio sam sa sinom. Morao sam da izudaram i jednog i drugog. Nokautirao sam i jednog i drugog. Nisu hteli da se smire, nego su ponovo nasrnuli i onda sam ih nokautirao još jedanput. Onda su se smirili. Vratio sam se u kuću i znao sam, naravno, da će Srbija da krene u godine propadanja i uništavanja – rekao je Vučić u intervjuu za Heretikus.

Nepostojeći napadači su dobro prošli, da se nisu smirili posle dva nokauta, Vučić bi do danas stajao na ulici i tukao ih. Mnogo je opasan. Baš mnogo. I baš šteta što je takav samo u svojoj infantilnoj mašti. U realnosti nije baš takav. Stvarnost je surova, naročito kad se u njoj pojavi Jadranka Joksimović.

U maju 2008. godine, poslednjoj nedelji pred izbore, Vučić je u sedištu SRS-a u zemunskom Magistratu organizovao akcije aktivista. Okružen sa desetak saradnika – svi obučeni u plave jakne s logom “Napred Srbija” – delio je pakete s plakatima, koje je trebalo izlepiti tog dana. S određivanjem zadataka morao je da prestane kad je u prostoriju ušla Jadranka Joksimović. Prišla je, unela mu se u lice i, sva uznemirena, počela da urla. Vučić je pokušao da prekine neprijatnu scenu, promrmljao je nešto što je dodatno razgoropadilo tadašnju zamenicu stranačkog biltena Velika Srbija.

– Razbiću ti pičku, spusti glavu! – dreknula je Joksimovićka.

Pedagoški, da mu da do znanja da se ne šali, raspalila mu je šamar. Šta će, mučenik, spustio je glavu. Treba ga razumeti, nije se šaliti s damom od 185 cm i 85 kila u neurotičnom stanju. Pokunjen, Vučić je nemo saslušao salvu psovki i uvreda. Laknulo mu je kad je ona izjurila iz prostorije. Laknulo je i ostalim radikalima, koji su nastavili da pakuju postere, pretvarajući se da ništa nisu videli i čuli.

Jadranka Joksimović je kasnije pričala kako je njen brat Aleksandar bio osuđen na dve godine zatvora zbog saučesništva u razbojništvu. Kad je presuda postala pravosnažna, Jadranka je zatražila pomoć od Vučića. On je, pred njom, zvao tadašnjeg ministra pravde Dušana Petrovića i molio ga za uslugu, da se osuđeniku odloži odlazak na odsluženje kazne. Vučić je rekao Jadranki da mu je Petrović obećao da će rešiti problem, neka ne brine. Ne zna se ko je koga lagao. Na kraju, Aleksandar Joksimović je uhapšen i sproveden u zatvor, u kome, zbog izbegavanja izvršenja presude, nije imao nikakve povlastice. Uglavnom, Jadranka je procenila da ju je Vučić prevario, zbog toga je na njemu iskalila bes. Međutim, kad su naprednjaci dograbili vlast, Jadranka je dobila ministarsko mesto, a njenom bratu je učešće u pljački izbrisano iz krivične evidencije.

Vučić je izbor najbližih saradnika prilagodio svojoj dijagnozi, koja uključuje i kompleks niže vrednosti. Da bi prikrio vlastite nedostatke i realizovao težnju za superiornošću okružio se slabijima od sebe.

Za svog potrčka, još 2004, izabrao je Nebojšu Stefanovića. Logično, Stefanović je bio lak za upotrebu, znao je da je ulaskom u Vučićevu milost prevazišao deset vrednosnih nivoa svojih mogućnosti. Zato je sve ambicije sveo na slepu poslušnost gazdi. Naravno, vremenom se to promenilo, pa je Stefanović postao ovo što je danas – opasan protivnik s višemilionskim budžetom i bogatom arhivom Vučićevih prljavih tragova.

Takvi su i ostali članovi dvorske svite, počev od neobrazovane, nepismene i primitivne Ane Brnabić, keramičara i švercera kafe i nafte Bratislava Gašića, seoskog manipulanta Darka Glišića, iskompleksirane buduće robijašice Zorane Mihajlović, limara i bivšeg i “gorile” Ivice Kojića i svih ostalih parazita, koji uništavaju Srbiju.

U tom društvu izdvaja se Suzana Vasiljević. Svesna s kim ima posla, jurodiva Suzi ne mari ni za vođu, a još manje za njegove poltrone. Kad je objavila fotografije na kojima prikazuje svoj donji veš, brushaltere i gaćice, Vučić joj je prigovorio: “Suzana, pa zar misliš da nije sramota da to prikazuješ…” “Moje čipkaste gaćice su lepe i čiste, ti slikaj svoje pelene ako smeš“, odgovorila mu je Suzana, poznata po dugom jeziku i kratkim živcima.

Vučićevi mentalni problemi, poput kompleksa niže vrednosti, u normalnom društvu bili bi samo njegovi. S njima bi se borili on, članovi njegove porodice i tim lekara. Ovako, zloupotrebom funkcije koju je dograbio, Vučić je postao problem cele države i naroda. Za njegovo i opšte dobro neophodno je što pre tog miša od dva metra svesti na realnu meru, pa nek riška u tami Zabele.

antrfile

Tukao je samo svoje žene

Ne postoji nijedan svedok Vučićevih tuča na ulici ili stadionu, ali mnogo njih je prisustvovalo njegovim izlivima besa na prvu suprugu, Kseniju Janković Vučić.

Milomir Marić je pričao, i tajno i javno, da je Vučić u jesen 2009. godine, toliko žestoko pretukao Kseniju da joj je pukla srčana aorta. Hitno je prebačena u jednu parisku bolnicu. Ako operacija ne uspe, za Vučića je bolje da ona umre tamo, nego da ovde lekari šire istinite glasine o uzrocima fatalne povrede. Na sreću, Ksenija je preživela. Nikad se nije sasvim oporavila, ali bar je živa.

– Ne mešaj se, ne znaš šta je ona meni uradila – rekao je Vučić jednom saradniku, koji mu je ukazao da nije u redu što onoliko vređa suprugu pred gostima.

Vučić je i to slagao. Svi znaju da mu je Ksenija svoju prvu ćerku, Nevenu, predstavila kao svoju sestru. Kad je to saznao, Vučić je pričao da bi bez problema prešao preko toga, maloletnička trudnoća može da se dogodi, ali ne može da joj oprosti što ga je lagala i izložila ruganju.