15.5 C
Belgrade
petak, 14 maja, 2021

VUČIĆ STEFANU NEMANJI ODUZEO KRST: Kreće stvaranje Srbistana

NAJČITANIJE

- Advertisement -

Kad mi ustanemo, on će pasti

Niko ne zna kako će se završiti mračni period vladavine Aleksandra Vučića, ali svi su svesni da neće biti hepienda. Ni za njega, ni za normalne građane. Naprednjački kartel je rasturio Srbiju, opljačkao je javne resurse i tuđu privatnu imovinu, okupirao državne institucije, rasterao mlade i obrazovane, izazvao podele u društvu i ugasio medije, naneo je trajnu i nenadoknadivu štetu. Ista sudbina čeka i šefa kartela. Kad padne s vlasti, raspašće se Vučićeva piramida zla, saučesnici će se razbežati, poverioci će razgrabiti njegov plen, a on će, ako bude imao sreće, u zatvorskom miru okajavati grehove. Vučić zna šta ga čeka, svestan je da mu se bliži tužan kraj. A šta je sa nama?

Predrag Popović

Mnogi opozicioni političari, intelektualci i novinari svakodnevno opisuju tragiku srpske stvarnosti. Pominju se kriminalne i korupcionaške afere, sukobi šefova naprednjačkih klanova, katastrofalno stanje u zdravstvu i privredi. Ističu se predlozi mogućih rešenja, zahtevi za dijalog s režimom, vapaji stranim emisarima i slične utopističke ideje.

- Advertisement -

Većina analiza obojena je teškom apatijom. Realniji od svojih kritičara, Aleksandar Vučić je nedavno na najkonkretniji način pokazao da zna koliko je krhka njegova kula od karata i šta će ga zadesiti posle njenog pada.

Posle nastupa na Pinku, Vučić je, praćen svitom, svratio u kabinet Željka Mitrovića. Dobro raspoloženi, veseli kao da će vladati sto godina, opustili su se uz piće, meze i muziku. Posle dve nove Mitrovićeve pesme, Aleksandru Vulinu je dosadio bluz, pa je pustio CD sa starim komunističkim hitovima.

S kiselim osmehom, s kakvim je nekad slušao četničke himne, Vučić je ignorisao Vulinov muzički i ideološki izbor. Ipak, nije izdržao dugo. Planuo je: „Gasi te gluposti!”

- Advertisement -

Mitrović je odmah, kao iskusan DJ, skočio i isključio muziku. U prvi mah, niko nije razumeo povod za Vučićevu histeriju, navikli su na takve scene. Tek kasnije, kad je diktator otišao svojim putem, Mitrović je shvatio šta je izazvalo Vučićev izliv besa: „Zasmetala mu je pesma Koste Abraševića, usrao se!” Kako i ne bi, kad je tim stihovima najavljena budućnost koja dolazi: „Crvena je mržnja u našim grudima, pa i gnev je crven što nas obuzima, o, tirani, čujte, ne treba vam kriti, i osveta naša crvena će biti…”

Kad čuje da neko preti tiranima osvetom, Vučić pretrne od straha. Bolje od svih svojih političkih i medijskih kritičara, on zna kome je sve i koliko zla naneo.

Na stranicama našeg Magazina Tabloid, za ovih devet godina vladavine naprednjačkog kartela, objavljeno je nekoliko hiljada tekstova u kojima su citirani iskazi svedoka i žrtava, kao i brojni dokumenti i drugi dokazi Vučićevih zločina nad Srbijom. To je samo vrh ledenog brega.

Samo Vučić zna koliko nesreće je kome naneo, kome je uništio ili oteo posao, koga je medijski ili fizički linčovao, javno oklevetao i tajno progonio, montirao optužnice i oterao u zatvor.

Na spisku njegovih žrtava nalaze se desetine hiljada mučenika, koji su ubijeni tokom ratnog raspada SFRJ. Tu su i njihove ubice, koje je on politikantskim parolama stimulisao da ubijaju. “Kad ubijete jednog čoveka, to je zločin. Kad ubijete hiljadu, to je statistika”, govorio je Staljin. To ne može da uteši Vučića. Dao je pun doprinos krvavoj statistici, ali i zločinima čije žrtve imaju ime i prezime.

U leto 1999. godine, četiri meseca posle ubistva Slavka Ćuruvije, Vučić je napustio Srpsku radikalnu stranku i otišao u manastir Kovilj, da se postom i molitvom, uz pomoć duhovnika, igumana Porfirija Perića, pripremi za ispovedanje greha koji je učinio predvodeći hajku na vlasnika Dnevnog telegrafa, koja je završena sa 18 metaka. Nije našao mir.

Po povratku iz manastira, s njim su se vratile i seni pokojnog Ćuruvije. Mnoge noći je probdeo nad Ćuruvijinim dosijeom, koji mu je dao tadašnji šef DB-a.Preturao je po papirima, čitao izveštaje i analize, sve s nadom da će u tom đubretu, kojim je nepodobni novinar opisivan kao strani plaćenik i domaći izdajnik, naći opravdanje za izvršeni zločin. Što je tražio, nije našao. Uzalud je montirao predstavu s novom istragom i suđenjem okrivljenima za to ubistvo, Ćuruvija je nastavio da ga progoni iz groba do danas. Vučić nije pokušao da spere krv sa svojih ruku zbog griže savesti, nego iz straha.

Strah ga uhvati i kad se seti Olivera Ivanovića. Kao i u slučaju Ćuruvije, ista meta, isto odstojanje, ista vrsta nalogodavaca i izvršilaca likvidacije, razlikuje se samo broj metaka ispaljenih u leđa političkog protivnika.

Kao i svaki zlikovac, Vučić se ne plaši sopstvene krivice. Krivica se zasniva na ličnim procenama i osećanjima. Po pravilu, sve njegove procene vode zaključku da je zločin koji je izvršio bio opravdan, koristan za njegovo i opšte dobro. A, osećanja nisu bitna, ionako ih meša s osećajima.

I sam, tobože u šali, ističe da ima samo jedan osećaj – ponekad oseti glad. Umesto krivice, Vučića brine mogućnost da zbog nje bude pozvan na odgovornost.

– Ispunio sam sve što sam hteo u životu, sad mi je stalo samo do toga da iza sebe ostavim trag po kome ću biti upamćen – kaže Vučić.

Kaže i laže.

On dobro zna da je u njegovom interesu da se sakriju i zatru svi tragovi njegovih političkih, odnosno kriminalnih aktivnosti. Kad dođe do oslobođenja Srbije, tužilaštvo i sudovi imaće pune ruke posla s tragovima koje je diktator ostavio iza sebe. Oni se nalaze u svakom upadu u budžet, u provizijama uzetim u poslovima s državom, u nameštenim tenderima i spletkama kojima je ignorisan zakon o javnim nabavkama. Dokaza ima u ogromnim količinama, a mnogi su već predati policiji i tužilaštvu, gde, precizno arhivirani, čekaju svoje vreme.

Trenutno, Vučića najviše brinu dokazi kojima raspolažu strane službe, tužilaštva i sudovi. Nad glavom mu visi potvrđena optužnica federalnog suda u Mičigenu, koja ga tereti za korupciju u aferi “Folksvagen”. Nemačka kompanija je već priznala sporno poslovanje i nagodila se da plati kaznu od 2,8 milijardi dolara.

U pritvoru su četvorica menadžera, koji su okrivljeni za nezakonite postupke prilikom kupovine jedne kompanije, za koju je bila zainteresovana i američka firma iz Detroita. U te malverzacije Vučića je uvukao njegov politički i poslovni partner Gerhard Šreder. S autoritetom bivšeg nemačkog kancelara, Šreder se distancirao od “Folksvagena” i afere, prepuštajući Vučića na milost i nemilost američkog pravosuđa.

Pored te, predsednik SNS-a nalazi se na još dve potvrđene optužnice, od kojih se, navodno, lakša odnosi na pranje novca stečenog kriminalom. Probleme s američkim službama, sudovima i zakonima, Vučić je dve godine držao pod kontrolom primenom svoje omiljene poslovne delatnosti – korupcije. Podmićivao je Metjua Palmera i Ričarda Grenela. Znao je da oni imaju ograničeni uticaj, i to isključivo na politički vrh. Bez mogućnosti da ga zaštite od otpužnica, pošto američki pravosudni sistem nije podložan pritiscima iz Bele kuće i Stejt departmenta, Palmer i Grenel su za uzeti novac davali samo praznu nadu. Grenel je već postao politička prošlost, a uskoro će to zadesiti i Palmera. Posle svega, Vučiću će ostati samo obaveza da se suoči s odgovornošću.

Na isti način, korupcijom, srpski diktator je pokušavao da kontroliše nekoliko tehnokrata iz Brisela. Novcem, otetim od građana Srbije, kupovao je podršku za torturu nad opljačkanim ljudima. Plitkog uma, koji se nikad nije izdigao iznad nivoa propisanog odlukama Centralne otadžbinske uprave, Vučić je mogao da pretpostavi da se neke obaveštajne službe bave tim prljavim radnjama, ali bio je uveren da nikad neće doći do sankcionisanja. Prevario se.

Koliko god bila birokratizovana, Evropska unija ima mehanizme za borbu protiv korupcije u koju su ogrezli njeni najviši predstavnici. Kako to izgleda, vidi se na primeru Dejvida Mekalistera. Istraga protiv Mekalistera otkrila je sporne finansijske kombinacije s Vučićem.

Dok je bio na funkciji predsednika Odbora za spoljne poslove Evropskog parlamenta, Mekalister se Vučiću učinio privlačnim za investiranje. Preko posrednika, dvojice nemačkih parlamentaraca, Mekalisteru je dao ponudu koja se ne odbija. Da bi utvrdio poverenje, Vučić je angažovao i Jadranku Joksimović, ministarku za evropske integracije. Loša ideja. Posle dva njihova sastanka, Vučić je obavešten da Mekalister nije zadovoljan.

– Uplašio se Jadranke. Razumem ga, onako kabasta i agresivna plaši i mene – rugao se Vučić.

Svideo mu se predlog, čije autorstvo se pripisuje nezvaničnom savetniku Nebojši Krstiću, da umesto odbojne Joksimovićke angažuje provereno privlačnu Anu (Urošević)Hrustanović. Krstićev ortak Srđan Šaper je prvi probio tada mladu i talentovanu Anu Urošević. Čim se uverio u njene kvalitete, Šaper ju je iz svoje agencije “Mek Ken Erikson” poslao kod Borisa Tadića. I tamo se istakla, Tadić zna kako i čime. Znaju i mnogi drugi, ali džentlmenski ćute, ne hvale se. Sa samo 28 godina, bez ikakvog iskustva u diplomatiji, dobila je mesto savetnika u srpskoj ambasadi u Rimu, da asistira ambasadorki Sandi Rašković Ivić. A potom da postane i ambasadorka.

Međutim, zapelo je oko agremana. Tri meseca su italijanske vlasti odbijale da prime Anu Urošević Hrustanović. Ona je tvrdila da nije prošla bezbednosne provere zbog svekrve Radmile Hrustanović. Ipak, Tadićev ekspert za sve, Miodrag Miki Rakić, našao je rešenje. Iskoristio je uticaj Matea Rencija, tada mladog jastreba italijanske Demokratske partije, koji je kasnije postao i predsednik vlade Italije. Uz Rencija, za Anu Hrustanović lobirala je i Federika Mogerini. Tako je nastalo prijateljstvo Hrustanovićke i Mogerinijeve, koje se nastavilo kad su se obe preselile u Brisel, Hrustanovićka na funkciju šefa srpske Misije pri Evropskoj uniji, a Mogerini na mesto šefa evropske diplomatije. Korupcionašku idilu je upotpunio Aleksandar Vučić.

Obe ih je stavio na spisak abonenata. Vučić se saradnicima žalio kako Mogerinijevoj mora mesečno da iplaćuje 31.000 evra. Najviše ga je čudilo što nije zahtevala okruglu cifru, kao svi ostali paraziti, nego i tu jednu, dodatnu hiljadu. Hrustanovićka je, prema njegovim rečima, bila trostruko skromnija, a i upotrebljivija za druge kombinacije.

Vučić je za podmićivanje zvaničnika Evropske unije izdvajao 500.000 evra mesečno. Novac je, da bi sakrio tragove, u Brisel transportovao preko Banjaluke, polovinu u kešu, polovinu preko računa firmi u čijem vlasništvu je učestvovao Milorad Dodik.

Korupcionaška šema je otkrivena nedavno, u okviru istrage Europola protiv Dejvida Mekalistera. Sad već bivši evropski parlamentarac je iz Srbije dobijao 20.000 evra mesečno. Usput, od Hrustanovićke je dobijao i sve ostalo.

Jureći Mekalistera, Eurpol je isterao na čistac i Sema Fabricija. Za podmirivanje finansijskih i drugih apetita šefa Delegacije Evropske unije u Srbiji Vučić je zadužio Irenu Vujović, svoju bivšu kafe-kuvaricu i aktuelnu ministarku ekologije.

Da bi obezbedio investiciju, Vučić je velike resurse svoje privatne obaveštajne službe usmerio prema Fabriciju. Dobio je bogatu kolekciju snimaka i dokaza intimnih i poslovnih avantura nestašnog Italijana. Na veliku žalost njih dvojice, Vučića i Fabricija, evropskog diplomatu pratili su i operativci Europola.

Vučić je pokušao sve što može da izlobira produžetak Fabricijevog mandata u Beogradu, ali džabe. Italijanu mora da ostavi Vučića i Vujovićku u junu, da pokupi pinkle i dikretno nestane, sve s nadom da će izbeći odgovornost za korupciju.

Američke optužnice i istrage inicirane iz Brisela uverile su Vučića da mu se omča steže oko vrata. Što je bilo daleko, došlo je blizu. Sad je samo pitanje trenutka kad će neko u Vašintonu ili Briselu odlučiti da pokrene domino efekat i otvoreno krene u hajku na srpskog diktatora. Materijala ima u ogromnim količinama, od međunarodnog kriminala, kao što je pranje novca preko “Beograda na vodi”, šverca naoružanja i saradnje s klanovima koji organizuju krijumčarenje droge. Na toj listi nalaze se i domaće afere, poput “Krušika”, “Jovanjice” i, naročito, poslova u telekomunikacijama, IT sektoru, energetici i infrastrukturi. Kao i na primerima pojedinačnog podmićivanja, Vučić pokušava da i među najmoćnijim svetskim kompanijama balansira pomoću istih trikova.

Vlada Srbije, u kojoj je Vučić bio prvi potpredsednik i ministar odbrane, ali i alfa mužjak, koliko god to smešno zvučalo, u decembru 2012. godine potpisala je predugovor s kineskom kompanijom CRBS za izgradnju “Moravskog koridora”. Utvrđena je cena od 492 miliona evra. Posao je bio zamrznut, a i Vučić se smrznuo krajem 2018. godine, kad ga je tadašnji američki ambasador Kajl Skot obavestio da će izgradnju tog koridora dobiti američko-turski konzorcijum “Behtel-Enka”. I to po 300 miliona evra većoj ceni.

Ucenjeni diktator nije mogao da odbije zahtev. Ispunio je sve što su Amerikanci tražili, a Kineze je zadovoljio podizanjem cene drugog projekta, opet na štetu budžeta, odnosno građana Srbije. Što su izgubili na putu Pojate-Požega, Kinezi su dobili u Vojvodini. Kilometar asfalta kroz Srem, na “Fruškogorskom koridoru”, Srbiju košta 13 miliona evra. Čak ni Zorana Mihajlović, tada na funkciji ministra infrastrukture i saobraćaja, ne želi da prihvati odgovornost za toliku prevaru.

Ona tvrdi da ima svedoke i snimke razgovora s Vučićem, koji je insistirao da se naduva petostruko veća cena od realne. “Neka Vučić objasni zašto Srbiju kilometar auto-puta kroz ravnicu košta 13, a Hrvatska je plaćala samo četiri miliona evra istu deonicu kroz dalmatinski krš, i to sa 14 tunela”, priča Zorana Mihajlović saradnicima, kao da vežba odbranu koju će, kad-tad, iznedi u sudskom postupku po optužnici za zloupotrebe službenog položaja, korupciju i prevarne radnje.

Zločinac se uvek vraća na mesto zločina. Tako i Vučić svakodnevno otvara deonice puteva i gradilišta na kojima niču “nekretnine od kokaina”, ti spomenici njegovih pljačkaških poduhvata.

Groblja ne posećuje, a u njima je sve više spomenika na kojima se nalaze imena žrtava njegovih avantura. U jeku pandemije korona virusa Vučić je organizovao lažne izbore, milione ljudi prvo terao da učestvuju u predizbornim spektaklima, onda starije osuđivao na višemesečni, a mlađe na višednevni pritvor.

Falsifikovao je podatke o broju obolelih i preminulih, da bi proglasio pobedu nad virusom i isterao lakoverne nesrećnike na sportske događaje i na biračka mesta. Drugi su oboljevali i umirali, a on i njegovi saradnici su čerupali budžet.

Država je bankrotirala, budžet je dostigao istorijski deficit od pet milijardi evra, bez posla je ostalo više od 200.000 radnika, gase se mala i srednja preduzeća, privreda umire, a Vučić laže i laže. Srbija ima najveći privredni rast u Evropi, javne finansije su stabilne, nema inflacije, nikad nije bilo manje nezaposlenih, teče med i mleko, koje svojim podanicima preko Pinka, Informera i ostalih biltena naprednjačkog kartela prosipa veliki vođa.

Vučić se oduvek, u skladu sa svojim karakterom i mentalnim poremećajima, služio brutalnim lažima i obmanama. Sad je na to prinuđen i iz straha. Svestan je da prenaduvani balon mora da pukne. A, taj pucanj će pogoditi i njega. Prvo njega.

Kad se obznani pucanje sistema, kad u budžetu ne bude novca za penzije i plate u javnom sektoru, raspršiće se i iluzije koje Vučić plasira i održava kroz svoje medije. Prevareni, poniženi i gladni građani, čak i oni koji mu sad slepo veruju na reč, moraće da ustanu u odbranu prava na goli život. Kad oni ustanu, on će pasti. A, kad padne, neće ustati. Neće moći da podnese teret optužbi za sva zla koja je izvršio.

U panici, diktator je spreman na sve. Nema cene koju neće platiti da bi produžio boravak na vlasti. Svoj život će otkupljivati tuđim. Zato stvara atmosferu haosa i nasilja. Iz dana u dan s naslovnih strana novina i s televizijskih ekrana Vučić vređa, preti, hapsi i osuđuje. Maše maljem i gađa čelo svakog nepodobnog opozicionog političara, novinara i bilo koga drugog ko se usudi da više veruje svojim očima, nego njegovim lažima.

Vučić kreira ratnu psihozu, otkriva neprijatelje i na njih pujda svoje kerbere, jednako multimedijske i batinaške. Ličnu patologiju, žednu tuđe krvi, preneo je na deo nesrećnika, koji ne shvataju da su i sami žrtve njegovih zločina. U tom čoporu ima i onih koji se javno hvale kako su spremni da kolju svakoga ko kaže nešto protiv Vučića.

“Idemo u nove pobede BRŽE-JAČE-BOLJE i najbolje. I život dajemo i uzimamo za našeg predsednika, veličanstvenog Aleksandra Vučića i za svu decu Srbije. Do pobede”, napisao je izvesni V. Antanasković na društvenim mrežama.

Na treću godišnjicu ubistva Olivera Ivanovića, naprednjak Danijel Žarković iz Pančeva napisao je: “Ko ga jebe, neka ga nema kad je smetao predsedniku Vučiću”

U jednoj anketi, upitana šta bi uradila onome ko kritikuje Vučića, neka anonimna bakica iskreno je priznala: “Zaklala bih ga”.

Pretnje klanjem i oduzimanjem života Vučićevim političkim protivnicima direktan su proizvod patološke kampanje koju on vodi godinama. Pre 25 godina iste takve nesrećnike pomućene svesti gurao je da ubijaju i ginu po raznim ratištima, od Virovitice do Prizrena. Danas im u usta stavlja monstruozne pretnje ubistvom,

Pametniji od svojih sledbenika, što mu nije teško, Vučić zna da ga oni neće odbraniti od pravde. Naprotiv, krvožedni bednici, poput ovih iz Žitorađe, sakriće se u mišje rupe. Bolje rangirani kriminalci iz naprednjačkog kartela spas će tražiti na drugi način, nudeći se da, u statusu svedoka-saradnika, dokažu da je za sve zločine kriv samo Aleksandar Vučić.

Šta ga čeka, Vučić je video na primerima Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića. I dok su bili živi i zdravi, na vlasti, koja se činila nedodirljivom, Vučić ih je upozoravao da neće dobro proći. Miloševića je optuživao za izdaju srpskog naroda u Krajini i delu Bosne i Hercegovine, a sa skupštinske govornice je papagajski ponavljao mantru koju je smislio Vojislav Šešelj: “Slobodan Milošević je najveći izdajnik koga je majka Srpkinja rodila”.

Vladajuća koalicija, a potom i haška sudbina pomirile su vođe radikala i socijalista. Šešeljevo oproštajno pismo, pred Miloševićevim odrom pročitao je Vučić. Isto veče, pred novinarima je naricao nad upokojenim diktatorom: “Zadesila ga je strašna smrt. Satima je umirao u ćeliji, sam, bez ikog svog. Pored sebe nije imao nikoga ni da mu čašu vode prinese…” I u sledećih nekoliko godina Vučić je sažaljevao porodicu Milošević, rasturenu na sve strane.

Sad je došlo vreme da se zapita koliko liči na Miloševića. S vlasti će, nesumnjivo, da padne pravo u neku prikladnu ćeliju. Teško je pretpostaviti gde će se denuti sve njegove bivše supruge, pa i deca.

I Vučić može da očekuje da ostane sam, bez ikog svog, ko bi mu prineo čašu vode. Nije mu za utehu, ali bar se neće dugo mučiti. Takav, kukavica bez premca, on neće moći ni jednu noć da izdrži u zatvoru.

U najboljem slučaju, kao Tale, osedeće mu kosa, koju je nedavno ofarbao u šarmantno oranž-mat. U najgorem, šlogiraće se od straha. Za Vučića je svaka robija doživotna, a nema šanse da opet izbegne odgovornost.

Pre 15 godina, kad je Milošević umro, zamenica beogradskog gradonačelnika Radmila Hrustanović organizovala je proslavu na Trgu republike pod nazivom “Proleće je stiglo pre roka”. Sa šarenim balonima, flajerima i trijumfalnim osmesima tzv. građanista i demokrata, na onaj svet je ispraćen bivši diktator.

I aktuelni diktator se plaši proleća, iz istog ili sličnih razloga. No, danas normalni ljudi neće proslavljati njegovu ličnu tragediju. Umesto toga, i za Vučića i za Srbiju bilo bi mnogo bolje da ga stigne pravda, ozvaničena pravosnažnom sudskom presudom. Samo tako, iza rešetaka, Vučić može da okaje bar deo greha prema državi i narodu koji je zavio u crno.

Stvara Srbistan

Otomanski sultan Murat je, oko 1365, u praksu uveo “devširme”, danak u krvi. Ne zna se koliko srpske dece je, u dva i po veka, koliko je ta praksa trajala, oteto iz porodice i odvedeno u Tursku. Koliko god ih je bilo, taj broj je mnogo manji od ovih 700.000, koji su iz Srbije pobegli pred naprednjačkom pošasti.

Aleksandar Vučić je najzaslužniji za savremeni danak u krvi, koji plaćaju sve porodice, čiji članovi su pobegli u beli svet s namerom da se nikad ne vrate.

Vučić je, progonom mladih i obrazovanih, pomogao da ojača srpska dijaspora. Istovremeno, njihov zavičaj je namenio migrantima s Bliskog istoka. Naprednjačka vlast je donela zakone i propise, koji omogućavaju migrantima da dobijaju kuće i stanove, finansijsku pomoć i uslove za obrazovnu i versku integraciju u duštvo, uz, kako se navodi, očuvanje svih kulturnih i običajnih različitosti.

Projekat predviđa da do 2028. godine u Srbiji bude naseljeno pola miliona izbeglica iz Azije i Afrike. Kako će izgledati njihova integracija može da se već nasluti po tome što su izuzeti iz pravnog sistema, nekažnjeno zlostavljaju građane, čak i radnike Komesarijata za izbeglice, poput žene koju su u centru u Bogovađi naterali da ljubi prostirku za klanjanje.

Da bi se u Srbiji osećali kao svoji na svome, Vučić je islamske migrante obradovao odlukom da falsifikuje čak i uspomenu na Stefana Nemanju, tvorca srpske srednjovekovne države.

– Iznenadio sam se kad mi je rukovodsko iz Beograda reklo da u ruci Stefana Nemanje ipak treba da bude mač, a ne krst. Iskreno sam se iznenadio toj promeni simbolike – rekao je Aleksandar Rukavišnjikov, autor spomenika srpskom vladaru.

Krst je uklonjen da ne iritira tzv. investitore “Beograda na vodi” i njihovu mnogo siromašniju braću po veri, među kojima ima i veterana iz raznih džihadističkih pohoda.

Stefanu Nemanji, koji je mačem uveo hrišćanstvo među Srbe, Vučić je oduzeo krst. Na taj način, počela je pripema za stvaranje Srbistana, države bez pravoslavnih simbola, a i bez Srba.

- Advertisement -
SourceTabloid
- Advertisement -

Srodni članci

Ostavite komentar

Najnovije vesti