Besplatni udžbenici su početak, samo početak. Da bi jedna mala zemlja poput Srbije bila konkurentna, potrebno je da sva deca imaju obezbeđeno besplatno obrazovanje, i da svi imaju jednak start na svom životnom putu. Niko ne zna iz kog malog mesta će poteći novi genijalac poput Tesle. Na nama svima je da podržimo školovanje sve dece, bez obzira na imovinsko stanje roditelja – kaže u intervjuu za Direktno.rs, prof. Aleksandar Kavčić, inženjer, naučnik, osnivač Fondacije „Alek Kavčić“ i profesor na Karnegi Melon univerzitetu u Sjedinjenim Državama.
Kako biste ocenili kvalitet obrazovanja u Srbiji?
– Iz odgovora na ovo pitanje, izuzeću visoko školstvo. Ono je u Srbiji loše čak i na državnim univerzitetima. To vrlo odgovorno tvrdim, jer ta vrsta organizacije bazirana na samoupravljanju ne postoji nigde u svetu, bez obzira da li je reč o komunističkim, socijalističkim, kapitalističkim, razvijenim ili nerazvijenim zemljama. Visokom obrazovanju u Srbiji je potrebna “hirurška intervencija”. A tri stvari koje je neophodno sprovesti u delo u osnovnom i srednjem obrazovanju su pre svega, prosvetni radnik mora da bude vraćen na pijedestal u društvu. Prosvetni radnik je taj koji svako dete stavlja na prvi stepenik društveno-ekonomske lestvice, i mora mu se ukazati poverenje i poštovanje da kreativnim pristupom radi svoj posao za platu dostojnu čoveka.
Šta još?
– Drugo, obrazovanje mora biti besplatno, bez favorizacije dece elite. Srbija je mala zemlja. Da bi bila konkurentna među gigantima, njena populacija mora biti obrazovana. Svakom detetu, a ne samo svom, moramo obezbediti šansu da dostigne svoj potencijal, a to je moguće samo ako je školovanje besplatno od vrtića do fakulteta, što uključuje i besplatne udžbenike, prevoz, pa i jedan obrok u školi. Treće, škole moraju vratiti na sebe vaspitnu ulogu. Moraju postati mesta gde se uči moral, i kaznama ako treba. Nedopustivo je da se deca od malena, baš u školama, uče prepisivanju, varanju, izostajanju, vršnjačkom nasilju, a da škole to tolerišu. Ako se ovakvo ponašanje ne sankcioniše u školama, nastaviće da se preliva u sve pore društva.
Zašto tabloidima smetaju besplatni udžbenici?
Kakva reforma obrazovanja je potrebna Srbiji?
– Mislim da je najvažnije da se prvo nastavnici i učitelji vrate na pijedestal koji im i pripada. Smatram da to može da se uradi decentralizovano, bez dekreta ministarstva i bez bespotrebnih eksperimenata u obrazovnom sistemu. Potrebno je samo adekvatno motivisati prosvetne radnike, a nije reč samo o platama. Mnogo je bitnije vratiti dostojanstvo prosvetnom radniku, i odati mu dužno poštovanje koje takva jedna plemenita profesija zaslužuje. Niko se ne odlučuje za karijeru u prosveti da bi se u njoj obogatio, već su to mahom idealisti koji zaista uživaju podižući ono najvrednije što jedna nacija ima – decu.
Da li je potrebno učenicima pružati opšte obrazovanje ili ih usko usmeriti za određenu specijalnost?
– Ja zaista nisam za takve vrste predviđanja. Čvrsto smatram da svaki pojedinac treba da pronađe sebe prema svojim afinitetima. Samo tako može u tom poslu biti uspešan, a samim tim doprineti i razvitku zemlje. Što više uspešnih i genijalnih pojedinaca, to bolja zemlja. Niko ne može da predvidi koja će to biti zanimanja budućnosti. Bitno je raditi na fundamentalnom i širokom obrazovanju. Naučnik, inženjer ili lekar koji je potkovan jakim fundmentalnim znanjem, lako će sebe usmeriti u datom trenutku u budućnosti onako kako to profesija nalaže. Jednako važi i za društvene smerove i kulturu, pravnike, ekonomiste, novinare, pisce, glumce. U obrazovanju nema prečica, niti zamena za fundamentalni pristup. Ako svakom pojedincu jakim fundamentalnim obrazovanjem omogućimo da dostigne svoj potencijal, to je dovoljno. A i ne može jedno društvo da favorizuje u obrazovanju samo IT stručnjake, ili samo inženjere ili lekare. Sve je potrebno, od novinara, preko glumca, do matematičara. Jednoj uspešnoj državi sve treba.
Čiji model obrazovanje u svetu može Srbiji da posluži kao primer/uzor?
– Uporno tvrdim da Srbija neće uspeti da izgradi dobar obrazovni sistem ako pokušava nekog da kopira. Dovoljno smo sposobni da nađemo svoju formulu. Potrebno je definisati ciljeve, a onda realizaciju prepustiti motivisanim prosvetnim radnicima. Nemoguće je dekretima „odozgo“ promeniti jedan sistem u kome ima stotine hiljada ljudi, a nažalost decenijama Ministarstvo prosvete živi u zabludi da će nekakvim „naređenjima“ i eksperimentima (usmereno obrazovanje, dulano obrazovanje, digitalizacija, itd) nešto postići. Ugledajmo se na školu košarke. Nije bilo dekreta ministarstva. Nismo kopirali ni Amere ni Sovjete. A izgradili smo prepoznatljivu srpsku školu košarke iz koje izlaze neki od najuspešnijih trenera na svetu. Može slično i u prosveti.
Svaka peta osoba u Srbiji nema srednju školu, a 14% ni osnovnu, podaci su Republičkog zavoda za statistiku. Ko je odgovoran za tako porazno stanje?
– Nisu ovi podaci posledica događaja od juče, niti od pre godinu dana, niti pet. Sve ovo je posledica sigurno tridesetogodišnjeg urušavanja školstva i to na razne načine. Mislim da su odgovorne sve vlasti. Znate, mi smo još pre par decenija imali primere da smo iz malih seoskih škola dobijali vrsne lekare, naučnike, inženjere..Ali, to se sada promenilo. Mi smo doveli prosvetu do toga da se tri procenta dece iz radničke klase i dece seljaka upisuje i završava fakultet. To je poražavajuće. Ja znam primer škole iz sela Tulare, kod Medveđe. Pitao sam nastavnika informatike u toj školi kako je izgledala nastava u doba korone, na daljinu. A on mi je odgovorio da ne izgleda nikako. Oni nisu imali računare, ni telefone, ni internet. I onda je taj nastavnik kolima išao od kuće do kuće, svake dve nedelje, i govorio deci šta da rade.
Da li država treba da ima monopol nad udžbenicima i generalno nad obrazovanjem omladine?
– Ne mislim da je bilo koji monopol dobar, ali i ova situacija na tržištu udžbenika kakva je sada je takođe strašna. On nečega što je obavezno, a osnovna škola jeste, napravljeno je potpuno slobodno tržište udžbenika kojim danas dominiraju strani izdavači, i na kome se prodaju udžbenički kompleti od kojih neki koštaju kao nečija mesečna zarada. Ja sam za to da Zavod za udžbenike i nastavna sredstva treba da dobije status ‘javnog servisa’ kao što ga ima RTS, jer su udžbenici nacionalni resurs. Tada bi Zavod bio finansiran iz budžeta, i mogao bi svoj sadržaj, dakle udžbenike, besplatno da šalje u etar, u ovom slučaju veb sajt. Na tom principu funkcioniše i RTS. Ako je javni interes da građani imaju besplatno informisanje, onda je javni interes i da imaju besplatne udžbenike. Pri tom bi rad Zavoda koštao neuporedivo manje od RTS.
Koliko nedostupnost visokog obrazovanja utiče na opštu društvenu klimu?
– Iako se zalažem za što bolji besplatan obrazovni sistem od vrtića do fakulteta, ipak je najbitnije da Srbija razvije svoju privredu. Tu je ključ društvene klime. Razmislimo šta je uzrok propadanja sela u Srbiji. Jug Srbije je vekovima živeo od stočarstva. Danas nema stoke na pašnjacima juga Srbije. Kada na taj način stanovništvu izbijete sredstva za život iz domaćinstava, tada su ti ljudi upućeni na gradove i na inostranstvo. Da bi bez poseda i bez rada na zemlji, preživeli u gradovima ili u inostranstvu, upućeni su na visoko obrazovanje za opstanak. Otuda i jagma za diplomama. A kada svi „grunu“ na univerzitete, kako državne tako i privatne, padaju i kriterijumi, pa ceo sistem visokog obrazovanja gubi efikasnost. Mnogo toga se može promeniti zdravom privredom, a demografski gledano, Srbija mora lečenju da pristupi na selu. Kvote na univerzitetima moraju da postoje, i selekcija na univerzitetima mora da se vrši kroz konkurenciju. Tako se radi svuda u svetu. Ali onima koji ne uspeju da se upišu na državne fakultete, koji uzgred moraju biti bezrezervno besplatni, dužni smo kao društvo da obezbedimo zemlju u kojoj će od svog rada moći da žive. Moje je ubeđenje da takav preporod mora da krene pre svega u ruralnim područijima.
Šta treba da bude svrha obrazovanja?
– Ja mislim i da je cilj obrazovanja mora da bude da se svakom detetu pruži šansa da dostigne svoj puni potencijal. Za nekoga će to biti usko specijalizovana struka, kao na primer fizika subatomskih čestica, a za nekog drugog opšta kultura. Sve zavisi od afiniteta pojedinca. Nesumnjivo je da je uska specijalizacija potrebna za tehnološki napredak, ali najbolji pisci, novinari, umetnici su po pravilu potkovani zavidnim opštim obrazovanjem koje im nesumnjivo pomaže u njihovim profesijama. I jedno i drugo je potrebno čovečanstvu, a i Srbiji. Svrha obrazovnog sistema je da stanovništvu pruži priliku da razvije svoje sposobnosti, bez preterane favorizacije određenih disciplina.
Da li su besplatni udžbenici dovoljni ili je to samo početna tačka ka kvalitetnijem obrazovanju?
– Besplatni udžbenici su početak, samo početak. Da bi jedna mala zemlja poput Srbije bila konkurentna, potrebno je da sva deca imaju obezbeđeno besplatno obrazovanje, i da svi imaju jednak start na svom životnom putu. Niko ne zna iz kog malog mesta će poteći novi genijalac poput Tesle. Na nama svima je da podržimo školovanje sve dece, bez obzira na imovinsko stanje roditelja. Sledeći korak je, smatram, poboljšanje statusa učitelja i nastavnika u društvu. Moramo im dozvoliti da budu kreativni u svom poslu, a ne da sve bude uređeno nekim dekretom iz ministarstva prosvete. Kreativan nastavnik je ključ obrazovnog sistema.
Koliko se u Srbiji obrazovanje smatra kao trošak ili investicija? Da li možete uporediti odnos sadašnjih i bivših vlasti po tom pitanju?
– Za svaku državu obrazovanje je uvek investicija. Naravno, treba vremena da se i „isplati“. Ovo što sada radimo videćemo na generacijama koje će biti u svojoj punoj radnoj snazi za 20 do 30 godina. Iskreno, i sadašnja i bivša vlast su grešile. Za mene lično, obrazovanje nije političko pitanje po kome treba upoređivati vlast jedne političke opcije sa nekom drugom. Obrazovanje je strateški nestranački interes jedne zemlje.
