Sveti Arhijerejski Sabor Srpske Pravoslavne Crkve na čijem zasedanju bi trebalo da se izabere patrijarh i rukovodeća struktura ove najvažnije nacionalne institucije prelomna je tačka i za SPC i verni narod, ali i za srpske države, državu Srbiju i njeno društvo. Otkad su država i Crkva odvojene nije se zbilo da se državna i vladajuća partijska struktura, toliko ispreplitane, involviraju u strukturu donošenja odluka u Crkvi, kao što tome svedočimo danas.
Nikada do sada nije toliko ucena, moći i novca od strane vlasti usmereno ka potpunom porobljavanju i instrumentalizovanju jedne, od države, nezavisne institucije pa se, prirodno i očekivano, nameće pitanje – zašto se to čini?
U početku je izgledalo da je ključno pitanje rešavanje statusa Kosova i Metohije uticalo na to da vlast pokušava da ublaži rezolutan stav Crkve o neodvojivosti ove teritorije od Srbije. Ni danas ovaj razlog nije oslabio niti se vlast ovoga cilja okanula. Međutim, pored ovoga političkog cilja ne mogu da se sakriju, za vlast u najmanju ruku istoznačni i istovredni ciljevi koji su, s jedne strane špekulatsko-finansijski, a s druge – vlastodržačk, piše Slavko Živanov za Preokret.info.
Špekulantsko-finansijski ciljevi u vezi su sa ogromnim pranjem novca koje, pokriveno navodnom brigom o tradiciji i obnovi svetinja, kulturnih spomenika i istorijskih putokaza, predstavlja nepresušni majdan iz kojeg se državni novac, prethodno otet od poreskih obveznika ili dobavljen iz skupih lihvarskih međudržavnih kredita, kroz SPC, sliva u privatne džepove političara. U ovoj epizodi SPC postaje protočni bojler velikog kapaciteta od čije se toplote greju i političari i klirici, a ostane i za one namene koje su javnosti prikazane. Ima dovoljno i za hramove i za spomenike i za mozaike i crkveni razglas, ali još mnogo više preostaje za deobu i vraćanje onima koji su donacije usmerili.
Fakture se naduvavaju do neslućenih razmera, nedrealno i pokvarenjački, izvođači radova to pokriju nekakvim rezultatom, a onda se enormni višak novca prebija i deli onako kako su se „kumovi“ dogovorili. Ovi u Crkvi sa ovima u Predsedništvu i Vladi ili njihovim porodicama. Time je deo SPC iskorišćen za ortakluk u lopovluku.
Kao i u situaciji sa Kosovom, i u ovoj špekulantskoj roli koju igraju naprednjaci, njihov šef i deo SPC, rezultati su bitni, ali mogli su i dalje da se ostvaruju kao i dosad, ili sa drugim partnerima, a kroz delimičnu kontrolu SPC. Upodobljavanje i okupacija Srpske pravoslavne crkve od strane vlasti ne bi bila nužna za ostvarivanje samo ova dva cilja. U ovoj organiziciji vazda je bilo dovoljno kandidata među vladikama koji su te funkcije protočnog bojlera uvežbali davno pre dominirajućeg Bulovićevog vakta.
A i dobar deo članova Sabora odavno su izgubili i energiju i zube da bi se dostojno uhvatili u koštac sa svim ovozemaljskim silama, a nekmoli sa nekakvom bednom srpskom vlašću, čak i za takvu svetinju kao što je Kosovo i Metohija.
Time dolazimo do treće uloge koju Vučićevi tehničari vlasti hoće da ostvare iz delovanja Srpske pravoslavne crkve – da omoguće opstanak i cementiranje vlastodrštva, predstojeće ponovno osvajanje vlasti, koje se može ostvariti jedino kroz potpunu kontrolu SPC.
Naredna, 2022, izborna je godina, i po Vučićev opstanak biće najteža kako zbog unutrašnjopolitičkih problema, tako i zbog znatnog suštinskog slabljenja njegove spoljnopolitičke pozicije. Narasli ekonomski i politički problemi, učinci njegove štetočinske politike razvejali su propagandne koprene koje su njegovi neogebelsovci namaknuli Srbima. Kontrola medija i državni lopovluk ne mogu se više ni kriti ni tolerisati.
Zapad traži druge političke partnere u Srbiji, ali će prihvatiti i Vučića ukoliko pobedi na izborima. Drukčije rečeno, samo pobeda na izborima Vučiću kupuje kartu podrške Zapada, čime bi se po prvi put u njegovoj vladivini sklopilo da ga Zapad prihvata zato što mora, a ne zato što ga želi.
Teme o ekonomskom prosperitetu, regionalnom miru, evrointegracijama, novim radnim mestima i megainvesticijama odavno već ne drže vodu. Još na prošlim izborima pokazalo se da Vučić ne može samo na tim temama da jaše, i da je njegov tadašnji izborni rezultat posledica isključivo straha, cenzure, represije, ucene i potkupljivanja, i jednim dobrim delom posledica je teške političke retardiranosti njegovih birača, koji su generalno, ipak u manjini kad je reč o ukupnom biračkom telu. Sve to zajedno nije dovoljno za sledeće izbore pa je Vučićev štab, po svemu sudeći, odlučio da unese originalan doprinos kampanji u vidu promotera nacionalnih tema kao okosnice izborne kampanje.
Promotera, nikoga drugog do SPC koju pred birače legitimiše činjenica da joj ne treba nikakav dodatni dokaz pravovaljanosti i kredibilnosti zastupanja i odbrane nacionalne tematike. Izgleda da je već sada očigledno da će Vučić pokušati da zajaše tog ajgira romantičarskog nacionalizma kojeg će prethodno frankenštajnski povampiriti u još jednoj teškoj faustovskoj drami koju, zna se s kim, dogovara za Srbe. U tome, u toj narednoj hipnotičkoj predstavi za Srbe, Crkva bi trebalo da odigra ulogu u kojoj joj se veruje bez sumnje kada Srbima dokazuje da je Vučić zapravo sve suprotno od onoga što on uistinu jeste.
Ovde odavno nema puno posla za Bebu, pa je izgleda dirigentska palica dodeljena jednom drugom konceptualisti – Bokanu, što će uticati da nam se za godinu dana, otprilike, pred očima odvija tragikomična burleska sa veleizdajnikom u ulozi istorijski najvećeg nacionalnog junaka. Sa sve ikonografijom, tamnjanom, kadionicama i predominatnoj ulozi SPC u tome, aktivno, kroz parohije, eparhije, tradicionalne svetkovine, a zašto ne i liturgije?! Vučić planira da prvi put do sada svoju izbornu kampanju vodi preko jedne crkve pokušavajući svojoj bazi birača da pribroji parohijane, uprkos tome što je SPC Ustavom odvojena od države i ne bi trebalo da se bavi tzv. dnevnom politikom.
Vučić neće žaliti tuđih (naših) para da to ostvari, neće žaliti maksimalnu eksploataciju državnih represivnih resursa za ostvarivanje svojih vlastodržačkih ambicija, a nimalo ga ne brine ni to što bi nakon razaranja srpske države i srpskog društva razorio i srpsku crkvu.
U suprotnom, ako se taj naum ne bi ostvario nad glavom ove štetočinske vlasti lebdela bi pretnja da SPC zajedno sa svojim narodom pokaže otpor ugnjetavanju koje trpi od vlasti i kao što se to već dogodilo u Crnoj Gori, višegodišnji diktatorski režim pošalje u ropotarnicu istorije. Ovo je dodatni motiv Vučićevog klana da motivisanije i prilježnije nasrće na samostalnost Srpske pravoslavne crkve.
Kad stvari koje su pred nama ovako pogledamo, možemo li a da se ne priupitamo ima li još nekih, osim Vučića, koji bi ovakav rasplet događaja ne samo priželjkivali, nego, ima li takvih koji su upravo na ovakvom raspletu događaja radili hiljadu godina? Do sada je bilo pokušaja spolja, ali nikada do sada nije bilo respektabilnih pokušaja iznutra da se ovo zbije, instrumentalizuje i uspostavi. Kad govorimo o unutrašnjem činiocu ne mislimo na elemente unutar srpskog habitusa, nego na činioce unutar Srpske pravoslavne crkve. Hoće li, prvi put do sada, SPC sebi namaknuti omču oko vrata da u ime slavoljubivih, vlastoljubivih, srebroljubivih pojedinaca skrene sa puta hrišćanstva?
Možda vladike još ne vide šta im sprema Vučić. Možda im ova operacija hapšenja Crkve zarad upreganja u stranačku kampanju dogodine ne izgleda dovoljno realno. Možda nisu svesni kakvu im okupaciju sprema preko svojih epigona s mitrama, ali teško će se oprati i pred Bogom i pred istorijom i predanjem, ako ovog 18. februara dozvole da Vučić pobedi i otme im samostalnost (čitaj dušu), odnosno da iz ruke Svetog Simeona Mirotočivog još jednom otme krst i tutne mu mač.
