Dok je prvih dana septembra meseca ove 2022. godine, ispijao na desetine čaša različitih vina na beogradskom Sajmu, odlazeći samodržac Aleksandar Vučić, istovremeno je možda nešto i slavio. Naime, prema reakcijama vodećih svetskih novinskih agencija, ponašanju pojedinih zapadnih diplomata i upornom ćutanju nevladinog sektora, izvesno je da predsednik Srpske napredne stranke beži iz kuće koju je skućio.
Piše: Nikola Vlahović
Kao što je Neron zapalio Rim, i Vučić se sprema da napusti SNS bez obrazloženja i ostavi zgarište iza sebe. Nameran je čak da je i ne napusti zvanično. Samo da je „zaboravi“ i marginalizuje. U toku su njegove pripreme za osnivanje kluba ili pokreta pod imenom „Pristojna i normalna Srbija“ ili slično tome. Beže iz SNS i viđeniji članovi, poučeni padom prethodnih vladara. U SNS više niko ne veruje. Gde će se raseliti masa veća od pola miliona članova?
Bivši francuski obaveštajac, Arno Danžan, navodno veliki prijatelj Srbije jer je i srpski zet, „izmislio“ je politički uspon Aleksandra Vučića, a uzgred ispisivao detaljno njegov psihološki profil i dao ga na „razmatranje“ kolegama iz „savezničkih službi“ koje su mu sa razlogom uvek verovale.
Ovako bi trebao da glasi početak još nenapisane biografije suludog srpskog diktatora, koji nije ni sanjao da će jednog dana dobiti plebiscitarnu podršku svih srpskih neprijatelja, na poslu rasturanja države i njenih institucija.
Prvi susret Vučića i Danžana, desio se u Zemunu, u sedištu Srpske radikalne stranke. Drugi, treći, četvrti i svi ostali susreti njih dvojice, dešavali su se u Belgiji (Brisel), Kanadi (Halifax) i na mnogim drugim mestima (najviše ih je bilo 2008. godine). Gospodin Danžan je 2008. godine u Parizu, na već mnogo puta opisanom mestu (slavni Hotel „Ric“), skovao plan za demontažu Srpske radikalne stranke, i formiranje nove stranke (SNS) sa Aleksandrom Vučićem i Tomislavom Nikolićem. Saglasna je bila i Ruska federacija.
Može se reći i ovako: na nagovor tadašnjeg Tadićevog koordinatora svih službi bezbednosti Srbije i pomenutog šefa Tadićevog kabineta, Miodraga Rakića, Vučić je odlučio da se odvoji od Šešelja te uz pomoć novca „duvanske mafije“, formira svoju partiju, kojom će jednog dana preuzeti svu vlast u Srbiji.
Činjenica je da je Vučić tri nedelje bio kod Šešelja „na čekanju“, da vidi hoće li ga njegov idol postaviti za potpredsednika stranke. Kad je neko drugi dobio tu ulogu, tek tada se priključio već odbeglom Tomislavu Nikoliću.
Sve izvan ovih činjenica je za raspravu, dopisivanje novih detalja i raznovrsna tumačenja.
Sled događaja nakon već opisanih, kao i njihovi akteri tokom skoro jedanaest godina, doveli su sadašnjeg diktatora ponovo pred vrata novog početka. On će ta vrata otvoriti, ali će kroz njih neko drugi proći. Njegov kraj je neminovan. Kao što su mu spremali 2008. godine uspon, tako mu danas spremaju „padobran“, da se prizemlji. Bio je i ostao pion zapadnih službi, a ljudi poput Arnoa Danžana, njegovi „žiranti“ u svetu takozvanih dubokih država i tajne diplomatije.
Samodržac Aleksandar Vučić, još uvek, makar formalno, vlada Srbijom, ali ne više i svojom strankom (SNS). Glasovi iz dubine ove neartikulisane organizacije, već znaju da će ih njihov „šef“ ostaviti, da će uskoro formirati jedan „nepolitički“ pokret i stati na njegovo čelo. Srpsku naprednu stranku ostaviće na upravljanje onima koji još veruju u nju. Zvanično je neće napustiti, ali se njome više neće baviti on, nego neko koga on (ili „strani faktor“) odredi.
Naime, poslednjih nekoliko nedelja, samozvani „vođa“ najavljuje osnivanje novog političkog bloka „pristojne i normalne Srbije“, koji će navodno biti i građanski i nacionalni (?!) Mada već deset godina povremeno najavljuje svoj odlazak iz SNS, ovaj put je potpuno spreman da ode i rasformira čudovišnu plemensku organizaciju sa preko 700 hiljada članova (kako tvrde i zvanični podaci).
Anglo-američke obaveštajne službe opet rade ono što su radile i kad je trebalo „omekšati“ Šešeljeve radikale, uvući ih u novu stranku sa „razblaženim“ nacionalnim programom. U stranku bez ideologije, stranku ludaka i manijaka, sitnih i krupnih lopova, hohštaplera i prevaranata, ali i stranku prezrenih i odbačenih, bivših ratnih prognanika, ali i onih koji su bili žrtve pljačkaške tranzicije.
Za destrukciju Srpske napredne stranke, njen očigledni raspad i Vučićevo bekstvo iz nje (ali i bekstvo nekih istaknutih članova iz većih gradskih sredina koje je već počelo), saznao je i britanski BBC, pa su na sve načine pokušali da saznaju šta se dešava „iza vrata“. Tako su nedavno iz Londona poslali molbu šefici Informativne službe SNS Vladanki Malović da pomogne u pronalaženju sagovornika na ovu temu, a ona je najpre zatražila dodatno vreme, da bi posle jednog dana rekla: „Niko nije zainteresovan!“.
Ni u direktnim kontaktima sa najvišim funkcionerima SNS nije bilo spremnih da govore o stranci čiji su članovi. Vlada muk i čeka se šta će podivljali A. Vučić sledeće da uradi.
U međuvremenu, ne miruje ni američki ambasador u Srbiji, Kristofer Hil, koji bi na čelo „napuštene“ Srpske napredne stranke, rado video Nebojšu Stefanovića, kome čak i neki američki mediji povremeno „daju glas“. Naime, postoji verovanje (ne samo u srpskim nego i u stranim političkim kuloarima) da Stefanović ima veliku podršku Sjedinjenih Američkih Država.
Istovremeno, tvrdi se da ozbiljnu pomoć Stefanoviću daje i Velika Britanija, čiji je doskorasnji ministar odbrane Ben Volas, posetio Srbiju prošle godine (bila je to u istoriji srpsko britanskih odnosa prva zvanična poseta ministra odbrane Ujedinjenog Kraljevstva ovoj balkanskoj državi) i tom prilikom sa Nebojšom Stefanovićem potpisao aranžman o unapređenju saradnje u oblasti odbrane.
Stefanović je u uzvratnu zvaničnu posetu Londonu išao u januaru ove 2022. godine, i osim sa Volasom zvanično se susreo sa izaslanikom britanske vlade za Zapadni Balkan Stjuartom Pičom, predsedavajućim Komiteta za odbranu britanskog parlamenta Elvudom Tobajasom i predsedavajućim Parlamentarne grupe za Srbiju Donjeg doma Endrujom Bridžinom. Ovakav „prijem“ prilično jr zatekao i Aleksandra Vučića. Nesumnjivo da je duga ruka angloameričke diplomatsko obaveštajne službe stavila do znanja srpskom diktatoru, da će da zaštiti „osumnjičenog“ Stefanovića.
Nije nemoguće da će Zapad podržati opstanak SNS nakon formiranja Vučićevog novog „bloka“, „kluba“ ili nečeg trećeg, nakon napuštanja SNS. A, takođe, ne bi bilo iznenađenje da podrže (postave) i Nebojšu Stefanovića na čelu te napuštene stranke.
Da li je to izvodljivo u okolnostima kad je SNS jedna kontaminirana, toksična stranka, opasna za svakoga ko zasedne na njeno čelo nakon Vučića
Kako zvanične brojke kažu, u tu i takvu stranku, bez ideologije i jasnih političkih ciljeva (osim gole vlasti pljačke) ušlo je za deset godina više od pola miliona ljudi. U to kriminalno gnezdo, uslelilo se svo društveno i socijalno dno, ali i sva lopovska „elita“. Oni siromašni ušli su zavedeni obećanjima o boljem životu, uglavnom zbog posla, para, a milioneri sa idejom da se još više obogate, „taleći“ se sa vladajućim režimom.
Tako korumpirana, ova armija krvožednih, zadojena mržnjom prema svemu što liči na pristojno, školovano, „na tuđe“, danas je spremna, na „vođin“ poziv, da inscenira i građanski rat u slučaju da on i njegov režim budu ugroženi. U pitanju je i odbrana barem 300 hiljada radnih mesta, mahom „državnog posla“.
Mafija koja se pridružila Vučićevom „projektu“, odradila je svoje: uzeli su milijarde evra kroz masovnu gradnju preskupih poslovno tržnih i stambenih kompleksa, izvršili su biblijsku otimačinu šuma, ruda, prisvojili hidro energetski kompleks, ali i sva druga prirodna bogatstava Srbije. Više od 30 hiljada raznih „podizvođača radova“ iz te stranke, za deset godina se obogatilo do granica ludila. Rođena je nova klasa lažnih patriota, spremnih da oružjem brane opljačkano.
Tako je došlo do toga da Srpska napredna stranka, kao „političko krilo“ ove mafije, više nije potrebna ni Vučićevim kriminalcima, ni njegovom privatnim klanu. Ostala je povelika družina verskih fanatika i otvorenih klerofašista koje je Vučić podmuklom politikom držao u stranci kao „patriotsku snagu“. Sad su mu se i oni oteli. I neće sa zadržati na litijama zbog gej parade, nego će uskoro krenuti na njega, kao i njegova razularena mafija sa stadiona. Jer za tu zabavu više nema para. Neko drugi već danas drži taj društveni talog pod komandom.
Vučić, naravno, shvata da je došao krajnji čas za bekstvo iz brloga koje je napravio, uz svesrdnu pomoć angloameričke obaveštajne zajednice. Ta ista zajednica sada intenzivno radi na demontaži Srpske napredne stranke, pravi Vučiću „odstupnicu“ u vidu nove organizacije koju je samodržac nazvao „Pristojna i normalna Srbija“. Sprema se naprednjački „Rotari klub“ neka vrsta novog „JUL“.a kao što je bio nekadašnji „JUL“ Mirjane Marković. Biće to Direkcija iz nje će slati Direktive. Biće to zlatni kovčeg dizajniran za svečanu sahranu njegovog režima.
Srpska napredna stranka u vrlo brzom roku, pred nastupajućim događajima, biće razbijena na frakcije i na neke nove, „kratkoročne“ stranke. Jednostavnije rečeno, ubrzo će prestati da postoji.
Dresirano da ima „vođu“, članstvo sadašnjeg SNS neće čekati. Mnogo će potražiti nova stranačka „skloništa“, ali ih neće naći. Zlatno doba „preletanja“ prohujalo je sa Vučićevim kriminalnim projektom.
Pomenuti samodržac ubrzano sprema „statut“ nove organizacije, pokreta, neke vrste otuđene „zajednice“ multimilionera, bivših uglednih sportista, grupe intelektualaca „bez portfelja“, bez morala i bez obraza, koji će se predstavljati kao „senat“ ili slično tome, ali sve pod parolom „Normalna Srbija“. Oni „nenormalni“, sa dna Srpske napredne stranke, privremeno će ostati u Skupštini Srbije, da budu glasačka mašina.
Evo kako sam Vučić opisuje budućnost svoga poslednjeg ludačkog projekta: „Važno će biti da formiramo blok normalnosti i pristojnosti – Srpski blok. Ne mislim nacionalno već i građanski i nacionalno i blok pristojnosti koji će da se suprotstavi i jednima i drugima“ .
Unutrašnja borba A. Vučića, očigledno postaje sve dramatičnija: jedan deo njega, onaj slabiji, očigledno teži normalnosti i pristojnosti. Onaj jači deo njega, radije gazi sve pred sobom primitivnim, agresivnim, huliganskim i bukačkim metodama.
Da bi se razumele razmere Vučićevog pakla, treba se osvrnuti na njegove „rane radove“ koje je opisao i nekadašnji član Predsedništva Srpske napredne stranke, te poslanik u Skupštini Srbije, pokojni advokat Vladimir Cvijan, nakon što je (decembra sada davne 2013. godine) dao ostavku na sve partijske funkcije i zatražio da ga izbrišu iz spiska članova.
U otvorenom pismu Predsedništvu SNS i lideru Aleksandru Vučiću, Cvijan objašnjava da se u tu partiju učlanio jer je verovao u program i ideju da nikada više neće jedan čovek vladati Srbijom, a upravo to se desilo.
Cvijan je u tom „otvorenom pismo“ rekao i ovo: „…Umesto toga, dobili smo stranku koja u većini gradova ima po više razjedinjenih odbora, smenjeni su ili po hitnom prostupku izbačeni iz SNS svi koji su se usprotivili volji jednog čoveka. U kampanji smo mnogo toga obećali i skoro ništa nismo ispunili“…
Cvijan u pismu navodi više obećanja koja je SNS davala u predizbornoj kampanji i koja nisu ispunjena, a među njima i, umesto slobode medija, „povratak u devedesete, zatvaranje medija i potpunu medijsku blokadu i satanizaciju“.
„Obećali smo fer izbore – dobili smo batinaše, crne džipove, kupovinu glasova i sve drugo što smo videli devedesetih… Obećali smo slobodno pravosuđe i fer suđenja – dobili smo montirane sudske postupke protiv svakoga ko drugačije misli, progon opozicije i nameštena hapšenja“, pisao je Cvijan.
Obećali smo, naglašavao je, da će svako ko je hrabar imati svoje zasluženo mesto u Srbiji, a „a dobili smo predsednika SNS koji se plaši, preti svakome ko drugačije misli i progoni mene, moje saradnike, simpatizere i savetnike“.
Već tada, u samom početku Vučićevih bolesnih ambicija, Cvijan je govorio da „SNS nema budućnost a mnogi simpatizeri, iskreni članovi i glasači prepoznaće potrebu stvaranja nove snage…I uvek sam spreman da svoja mišljenja i ideje suprotstavim Vučiću pred najširim auditorijumom – ako on to sme…Uskoro će biti kraj samovolje jednog čoveka“, napisao je 2013. godine Cvijan na svom Twiter nalogu.
Godinu dana kasnije, jedan lokalni odbornik Srpske napredne stranke, izvesni Saša Vukašinović iz Šapca, demonstrativno je napustio Vučićevu privatnu stranku, tačnije odbornički klub SNS u Skupštini grada Šapca, jer mu nisu, kako su obećali, zaposlili sina. Mediji su tada preneli doslovno njegovu izjavu gde pomenuti Vukašinović kaže da se na ovaj korak odlučio jer nisu poštovani dogovori koje je imao sa SNS kad je kao odbornik URS-a prešao u ovu stranku. A, dogovor je bio ovakav: „…Obećali su mi posao za dete, ništa nisu učinili. Rekao sam im da ću mu ja davati platu, samo da negde radi, da stvori naviku, ali ništa. Na kraju sam iz tog dogovora izvukao deblji kraj, što je dovelo do toga da sam pred razvodom. Nisam jedini, mnogima su svašta obećali i ništa nisu ispunili!“
Ogorčen na stranku u koju se učlanio i na lažna obećanja na koja je naseo, tadašnji SNS odbornik u Šapcu, vrlo precizno je opisao i „psihologiju“ Vučićeve horde, pa je u nastavku ovako govorio: „…Šabački ogranak SNS ne funkcioniše kako bi trebalo. Ne zna se ko šta radi, svakodnevne su svađe, trvenja. Imamo petočlano povereništvo, a poverenici međusobno ne govore. Više od pet meseci nismo u stanju da konstituištemo gradski odbor, a neće ni biti oformljen uz ovakav haos u kojem se nalazi“.
Osam godina nakon ovog prvog talasa razočaranih u SNS, danas, 2022., i dalje traju isto takva trvenja, svađe, podele i bitka za podelu stranačkog plena. Na stotine ovakvih priča govore o otvorenoj korupciji, o stranačkoj mafiji, o političkom i svakom drugom kriminalu. Sve do nedavno, Vučić je redove te svoje neartikulisane organizacije popunjavao ljudima bez zanimanja ili onima koji su imali neko znanje i obrazovanje ali su bili bez posla. I njima je sve obećavao, a samo malom delu njih je uspelo da „naplate potraživanja“.
Poznato je da Aleksandar Vučić, Vojislav Šešelj i Tomislav Nikolić, kao nekadašnje perjanice Srpske radikalne stranke, nikada ni dinar svog novca nisu uložili u tu stranku. Kasnije Vučić i Nikolić u Srpsku naprednu stranku takođe nisu uložili nijedan cent. To su u vreme celovite SRS radili fondovi nekadašnje Državne bezbednosti, zatim razni sponzori, „prijatelji stranke“, pa kasnije, kad je SNS „porasla“, i kriminalne bande, tajkuni i slična „elita“. Primera ima mnogo, ali je svedočenje Dragana Ilića, poznatijeg kao „Limar“, više nego inspirativno za dalje traganje o „namicanju sredstava“ u džepove Vučića i njegovih bližnjih. Naime, prema Ilićevoj izjavi pred jednim beogradskim novinarom, Filip Korać, taj nikada osuđen, pa čak ni optužen, ali označen u spisima BIA i MUP-a kao jedan od vodećih kriminalaca, zapravo je finansirao Srpsku naprednu stranku (SNS)!
„Limar“, koji je bio funkcioner SNS-a u podavalskim selima na Voždovcu u Beogradu i predsednik Mesne zajednice Beli Potok, pripovedao je dalje o tome, pa je na pitanje jednog beogradskog novinara, da li je Filip Korać pomagao SNS-u za izbore 2012. godine, odgovorio: „Jeste, pomagao je dosta, koliko ja znam. I pre mene je pomagao!“.
Osim ljudi „sa one strane zakona“, o kriminalnom karakteru Srpske napredne stranke, govorio je i jedan od njenih osnovača, istoričar, Radoš Ljušić, neposredno pred smrt: „Dobro poznajem ljude koji su učestvovali u osnivanju stranke, pa kad pogledam ko su danas poslanici u parlamentu, ministri, predsednici opština, direktori javnih preduzeća i nosioci funkcija drugih državnih ustanova, stičem utisak da je to jedan sasvim novi svet, novi ljudi, nepoznati i nama koji smo stranku stvarali 2008. godine“.
Ljušić, kao univerzitetski profesor, za života se par puta susreo sa ordinarnim kriminalcima, batinašima i ubicama, i to onim iz Vučićeve najbliže okoline. O tome je pričao u najvećem poverenju dvojici svojih kolega iz SANU. Jedan od njih, (M.D.), doslovno mu je kazao: „Šta si ti očekivao, da tamo budu kolege akademici?“
Kad se konačno „osvestio“ od svojih ideoloških iluzija, pokojni Ljušić je izjavio: „Moje učešće u formiranju SNS je moj najveći životni promašaj, u mnoštvu mojih ličnih neuspeha. Zahvalan sam im što su me uklonili iz Predsedništva i GO i izmamili moju ostavku u članstvo stranke.“
Bilo je još ovakvih „Ljušića“ u Srpskoj naprednoj stranci, mnogo, ali većina ih nije tu bila iz ubeđenja kao pokojni Radoš. Ta većina danas planduje u hladovini podebelih državnih apanaža i sinekura, pa se i ne žale. Većina njih piše povremeno stranačke pamflete, širi govor mržnje na Vučićevim televizijama, lažno prikazuju istorijske događaje, dele Srbiju na „drugosrbijance“ i one koji to nisu, optužuju svakoga ko drukčije misli da je nekakav „autošovinista“ i truju naciju na celovečernjim TV sedeljkama u trovačkoj (e)misiji Vučićevog klovna, Milomira Marića.
A 1.
Susjedi o SNS
Da je Srpska napredna stranka već „siroče“ od oca ostavljeno, vidi se i prema pisanju hrvatskog „tiska“, tačnije zagrebačkog „Nacionala“, u kome autor kaže između ostalog i ovo: „…Izbor žene, lezbijke i još Hrvatice porijeklom za njegova mandatara trebao bi ponajprije zadovoljiti Zapad i udariti konačni čavao u perceptivni kovčeg nekadašnje Vučićeve biografije. U tom ludilu, kako su ga nazvali njegovi politički neprijatelji u Srbiji, očigledno je da ima sistema. Izuzetno je to lukavo smišljen potez.
Upravo s atributima Ane Brnabić koji Vučiću koriste da se na perceptivnoj ravni on dodvori (opet) Zapadu, ona postaje i ponajbolji mandatar ili budući premijer, u njegovim unutarnjo-političkim ciljevima stvaranja jednog novog apsolutizma u Srbiji u kojem on neće biti više premijer ili samo predsjednik, nego „Gospodar Vučić“, kako je to možda, jednom ili više puta, zacrtala njegova nutarnja politička ambicija, dok je prolazio beogradskom ulicom koja nosi taj naziv…Vučić zna da upravo kao žena, lezbijka i iz obitelji starosjedilaca s hrvatskog otoka Krka, Ana Brnabić, nikada ne može stvoriti političku bazu koja bi ga ugrozila, upravo onako kako je on ugrozio i u mirovinu poslao svog ključnog političkog partnera Tomislava Nikolića s kojim je 2009. i stvorio partiju koja ih je dovela na vlast…“
Bivši francuski obaveštajac, Arno Danžan, navodno veliki prijatelj Srbije jer je i srpski zet, „izmislio“ je politički uspon Aleksandra Vučića, a uzgred ispisivao detaljno njegov psihološki profil i dao ga na „razmatranje“ kolegama iz „savezničkih službi“ koje su mu sa razlogom uvek verovale.
Ovako bi trebao da glasi početak još nenapisane biografije suludog srpskog diktatora, koji nije ni sanjao da će jednog dana dobiti plebiscitarnu podršku svih srpskih neprijatelja, na poslu rasturanja države i njenih institucija.
Prvi susret Vučića i Danžana, desio se u Zemunu, u sedištu Srpske radikalne stranke. Drugi, treći, četvrti i svi ostali susreti njih dvojice, dešavali su se u Belgiji (Brisel), Kanadi (Halifax) i na mnogim drugim mestima (najviše ih je bilo 2008. godine). Gospodin Danžan je 2008. godine u Parizu, na već mnogo puta opisanom mestu (slavni Hotel „Ric“), skovao plan za demontažu Srpske radikalne stranke, i formiranje nove stranke (SNS) sa Aleksandrom Vučićem i Tomislavom Nikolićem. Saglasna je bila i Ruska federacija, preko svoga čoveka, Miodraga Rakića (pokojni šef kabineta Borisa Tadića).
Može se reći i ovako: na nagovor tadašnjeg Tadićevog koordinatora svih službi bezbednosti Srbije i pomenutog šefa Tadićevog kabineta, Miodraga Rakića, Vučić je odlučio da se odvoji od Šešelja te uz pomoć novca „duvanske mafije“, formira svoju partiju, kojom će jednog dana preuzeti svu vlast u Srbiji.
Činjenica je da je Vučić tri nedelje bio kod Šešelja „na čekanju“, da vidi hoće li ga njegov idol postaviti za potpredsednika stranke. Kad je neko drugi dobio tu ulogu, tek tada se priključio već odbeglom Tomislavu Nikoliću.
Sve izvan ovih činjenica je za raspravu, dopisivanje novih detalja i raznovrsna tumačenja.
Sled događaja nakon već opisanih, kao i njihovi akteri tokom skoro jedanaest godina, doveli su sadašnjeg diktatora ponovo pred vrata novog početka. On će ta vrata otvoriti, ali će kroz njih neko drugi proći. Njegov kraj je neminovan. Kao što su mu spremali 2008. godine uspon, tako mu danas spremaju „padobran“, da se prizemlji. Bio je i ostao pion zapadnih službi, a ljudi poput Arnoa Danžana, njegovi „žiranti“ u svetu takozvanih dubokih država i tajne diplomatije.
Samodržac Aleksandar Vučić, još uvek, makar formalno, vlada Srbijom, ali ne više i svojom strankom (SNS). Glasovi iz dubine ove neartikulisane organizacije, već znaju da će ih njihov „šef“ ostaviti, da će uskoro formirati jedan „nepolitički“ pokret i stati na njegovo čelo. Srpsku naprednu stranku ostaviće na upravljanje onima koji još veruju u nju. Zvanično je neće napustiti, ali se njome više neće baviti on, nego neko koga on (ili „strani faktor“) odredi.
Naime, poslednjih nekoliko nedelja, samozvani „vođa“ najavljuje osnivanje novog političkog bloka „pristojne i normalne Srbije“, koji će navodno biti i građanski i nacionalni (?!) Mada već deset godina povremeno najavljuje svoj odlazak iz SNS, ovaj put je potpuno spreman da ode i rasformira čudovišnu plemensku organizaciju sa preko 700 hiljada članova (kako tvrde i zvanični podaci).
Anglo-američke obaveštajne službe opet rade ono što su radile i kad je trebalo „omekšati“ Šešeljeve radikale, uvući ih u novu stranku sa „razblaženim“ nacionalnim programom. U stranku bez ideologije, stranku ludaka i manijaka, sitnih i krupnih lopova, hohštaplera i prevaranata, ali i stranku prezrenih i odbačenih, bivših ratnih prognanika, ali i onih koji su bili žrtve pljačkaške tranzicije.
Za destrukciju Srpske napredne stranke, njen očigledni raspad i Vučićevo bekstvo iz nje (ali i bekstvo nekih istaknutih članova iz većih gradskih sredina koje je već počelo), saznao je i britanski BBC, pa su na sve načine pokušali da saznaju šta se dešava „iza vrata“. Tako su nedavno iz Londona poslali molbu šefici Informativne službe SNS Vladanki Malović da pomogne u pronalaženju sagovornika na ovu temu, a ona je najpre zatražila dodatno vreme, da bi posle jednog dana rekla: „Niko nije zainteresovan!“.
Ni u direktnim kontaktima sa najvišim funkcionerima SNS nije bilo spremnih da govore o stranci čiji su članovi. Vlada muk i čeka se šta će podivljali A. Vučić sledeće da uradi.
U međuvremenu, ne miruje ni američki ambasador u Srbiji, Kristofer Hil, koji bi na čelo „napuštene“ Srpske napredne stranke, rado video Nebojšu Stefanovića, kome čak i neki američki mediji povremeno „daju glas“. Naime, postoji verovanje (ne samo u srpskim nego i u stranim političkim kuloarima) da Stefanović ima veliku podršku Sjedinjenih Američkih Država.
Istovremeno, tvrdi se da ozbiljnu pomoć Stefanoviću daje i Velika Britanija, čiji je doskorasnji ministar odbrane Ben Volas, posetio Srbiju prošle godine (bila je to u istoriji srpsko britanskih odnosa prva zvanična poseta ministra odbrane Ujedinjenog Kraljevstva ovoj balkanskoj državi) i tom prilikom sa Nebojšom Stefanovićem potpisao aranžman o unapređenju saradnje u oblasti odbrane.
Stefanović je u uzvratnu zvaničnu posetu Londonu išao u januaru ove 2022. godine, i osim sa Volasom zvanično se susreo sa izaslanikom britanske vlade za Zapadni Balkan Stjuartom Pičom, predsedavajućim Komiteta za odbranu britanskog parlamenta Elvudom Tobajasom i predsedavajućim Parlamentarne grupe za Srbiju Donjeg doma Endrujom Bridžinom. Ovakav „prijem“ prilično jr zatekao i Aleksandra Vučića. Nesumnjivo da je duga ruka angloameričke diplomatsko obaveštajne službe stavila do znanja srpskom diktatoru, da će da zaštiti „osumnjičenog“ Stefanovića.
Nije nemoguće da će Zapad podržati opstanak SNS nakon formiranja Vučićevog novog „bloka“, „kluba“ ili nečeg trećeg, nakon napuštanja SNS. A, takođe, ne bi bilo iznenađenje da podrže (postave) i Nebojšu Stefanovića na čelu te napuštene stranke.
Da li je to izvodljivo u okolnostima kad je SNS jedna kontaminirana, toksična stranka, opasna za svakoga ko zasedne na njeno čelo nakon Vučića
Kako zvanične brojke kažu, u tu i takvu stranku, bez ideologije i jasnih političkih ciljeva (osim gole vlasti pljačke) ušlo je za deset godina više od pola miliona ljudi. U to kriminalno gnezdo, uslelilo se svo društveno i socijalno dno, ali i sva lopovska „elita“. Oni siromašni ušli su zavedeni obećanjima o boljem životu, uglavnom zbog posla, para, a milioneri sa idejom da se još više obogate, „taleći“ se sa vladajućim režimom.
Tako korumpirana, ova armija krvožednih, zadojena mržnjom prema svemu što liči na pristojno, školovano, „na tuđe“, danas je spremna, na „vođin“ poziv, da inscenira i građanski rat u slučaju da on i njegov režim budu ugroženi. U pitanju je i odbrana barem 300 hiljada radnih mesta, mahom „državnog posla“.
Mafija koja se pridružila Vučićevom „projektu“, odradila je svoje: uzeli su milijarde evra kroz masovnu gradnju preskupih poslovno tržnih i stambenih kompleksa, izvršili su biblijsku otimačinu šuma, ruda, prisvojili hidro energetski kompleks, ali i sva druga prirodna bogatstava Srbije. Više od 30 hiljada raznih „podizvođača radova“ iz te stranke, za deset godina se obogatilo do granica ludila. Rođena je nova klasa lažnih patriota, spremnih da oružjem brane opljačkano.
Tako je došlo do toga da Srpska napredna stranka, kao „političko krilo“ ove mafije, više nije potrebna ni Vučićevim kriminalcima, ni njegovom privatnim klanu. Ostala je povelika družina verskih fanatika i otvorenih klerofašista koje je Vučić podmuklom politikom držao u stranci kao „patriotsku snagu“. Sad su mu se i oni oteli. I neće sa zadržati na litijama zbog gej parade, nego će uskoro krenuti na njega, kao i njegova razularena mafija sa stadiona. Jer za tu zabavu više nema para. Neko drugi već danas drži taj društveni talog pod komandom.
Vučić, naravno, shvata da je došao krajnji čas za bekstvo iz brloga koje je napravio, uz svesrdnu pomoć angloameričke obaveštajne zajednice. Ta ista zajednica sada intenzivno radi na demontaži Srpske napredne stranke, pravi Vučiću „odstupnicu“ u vidu nove organizacije koju je samodržac nazvao „Pristojna i normalna Srbija“. Sprema se naprednjački „Rotari klub“ neka vrsta novog „JUL“.a kao što je bio nekadašnji „JUL“ Mirjane Marković. Biće to Direkcija iz nje će slati Direktive. Biće to zlatni kovčeg dizajniran za svečanu sahranu njegovog režima.
Srpska napredna stranka u vrlo brzom roku, pred nastupajućim događajima, biće razbijena na frakcije i na neke nove, „kratkoročne“ stranke. Jednostavnije rečeno, ubrzo će prestati da postoji.
Dresirano da ima „vođu“, članstvo sadašnjeg SNS neće čekati. Mnogo će potražiti nova stranačka „skloništa“, ali ih neće naći. Zlatno doba „preletanja“ prohujalo je sa Vučićevim kriminalnim projektom.
Pomenuti samodržac ubrzano sprema „statut“ nove organizacije, pokreta, neke vrste otuđene „zajednice“ multimilionera, bivših uglednih sportista, grupe intelektualaca „bez portfelja“, bez morala i bez obraza, koji će se predstavljati kao „senat“ ili slično tome, ali sve pod parolom „Normalna Srbija“. Oni „nenormalni“, sa dna Srpske napredne stranke, privremeno će ostati u Skupštini Srbije, da budu glasačka mašina.
Evo kako sam Vučić opisuje budućnost svoga poslednjeg ludačkog projekta: „Važno će biti da formiramo blok normalnosti i pristojnosti – Srpski blok. Ne mislim nacionalno već i građanski i nacionalno i blok pristojnosti koji će da se suprotstavi i jednima i drugima“ .
Unutrašnja borba A. Vučića, očigledno postaje sve dramatičnija: jedan deo njega, onaj slabiji, očigledno teži normalnosti i pristojnosti. Onaj jači deo njega, radije gazi sve pred sobom primitivnim, agresivnim, huliganskim i bukačkim metodama.
Da bi se razumele razmere Vučićevog pakla, treba se osvrnuti na njegove „rane radove“ koje je opisao i nekadašnji član Predsedništva Srpske napredne stranke, te poslanik u Skupštini Srbije, pokojni advokat Vladimir Cvijan, nakon što je (decembra sada davne 2013. godine) dao ostavku na sve partijske funkcije i zatražio da ga izbrišu iz spiska članova.
U otvorenom pismu Predsedništvu SNS i lideru Aleksandru Vučiću, Cvijan objašnjava da se u tu partiju učlanio jer je verovao u program i ideju da nikada više neće jedan čovek vladati Srbijom, a upravo to se desilo.
Cvijan je u tom „otvorenom pismo“ rekao i ovo: „…Umesto toga, dobili smo stranku koja u većini gradova ima po više razjedinjenih odbora, smenjeni su ili po hitnom postupku izbačeni iz SNS svi koji su se usprotivili volji jednog čoveka. U kampanji smo mnogo toga obećali i skoro ništa nismo ispunili“…
Cvijan u pismu navodi više obećanja koja je SNS davala u predizbornoj kampanji i koja nisu ispunjena, a među njima i, umesto slobode medija, „povratak u devedesete, zatvaranje medija i potpunu medijsku blokadu i satanizaciju“.
„Obećali smo fer izbore – dobili smo batinaše, crne džipove, kupovinu glasova i sve drugo što smo videli devedesetih… Obećali smo slobodno pravosuđe i fer suđenja – dobili smo montirane sudske postupke protiv svakoga ko drugačije misli, progon opozicije i nameštena hapšenja“, pisao je Cvijan.
Obećali smo, naglašavao je, da će svako ko je hrabar imati svoje zasluženo mesto u Srbiji, a „a dobili smo predsednika SNS koji se plaši, preti svakome ko drugačije misli i progoni mene, moje saradnike, simpatizere i savetnike“.
Već tada, u samom početku Vučićevih bolesnih ambicija, Cvijan je govorio da „SNS nema budućnost a mnogi simpatizeri, iskreni članovi i glasači prepoznaće potrebu stvaranja nove snage…I uvek sam spreman da svoja mišljenja i ideje suprotstavim Vučiću pred najširim auditorijumom – ako on to sme…Uskoro će biti kraj samovolje jednog čoveka“, napisao je 2013. godine Cvijan na svom Twiter nalogu.
Godinu dana kasnije, jedan lokalni odbornik Srpske napredne stranke, izvesni Saša Vukašinović iz Šapca, demonstrativno je napustio Vučićevu privatnu stranku, tačnije odbornički klub SNS u Skupštini grada Šapca, jer mu nisu, kako su obećali, zaposlili sina. Mediji su tada preneli doslovno njegovu izjavu gde pomenuti Vukašinović kaže da se na ovaj korak odlučio jer nisu poštovani dogovori koje je imao sa SNS kad je kao odbornik URS-a prešao u ovu stranku. A, dogovor je bio ovakav: „…Obećali su mi posao za dete, ništa nisu učinili. Rekao sam im da ću mu ja davati platu, samo da negde radi, da stvori naviku, ali ništa. Na kraju sam iz tog dogovora izvukao deblji kraj, što je dovelo do toga da sam pred razvodom. Nisam jedini, mnogima su svašta obećali i ništa nisu ispunili!“
Ogorčen na stranku u koju se učlanio i na lažna obećanja na koja je naseo, tadašnji SNS odbornik u Šapcu, vrlo precizno je opisao i „psihologiju“ Vučićeve horde, pa je u nastavku ovako govorio: „…Šabački ogranak SNS ne funkcioniše kako bi trebalo. Ne zna se ko šta radi, svakodnevne su svađe, trvenja. Imamo petočlano povereništvo, a poverenici međusobno ne govore. Više od pet meseci nismo u stanju da konstituištemo gradski odbor, a neće ni biti oformljen uz ovakav haos u kojem se nalazi“.
Osam godina nakon ovog prvog talasa razočaranih u SNS, danas, 2022., i dalje traju isto takva trvenja, svađe, podele i bitka za podelu stranačkog plena. Na stotine ovakvih priča govore o otvorenoj korupciji, o stranačkoj mafiji, o političkom i svakom drugom kriminalu. Sve do nedavno, Vučić je redove te svoje neartikulisane organizacije popunjavao ljudima bez zanimanja ili onima koji su imali neko znanje i obrazovanje ali su bili bez posla. I njima je sve obećavao, a samo malom delu njih je uspelo da „naplate potraživanja“.
Poznato je da Aleksandar Vučić, Vojislav Šešelj i Tomislav Nikolić, kao nekadašnje perjanice Srpske radikalne stranke, nikada ni dinar svog novca nisu uložili u tu stranku. Kasnije Vučić i Nikolić u Srpsku naprednu stranku takođe nisu uložili nijedan cent. To su u vreme celovite SRS radili fondovi nekadašnje Državne bezbednosti, zatim razni sponzori, „prijatelji stranke“, pa kasnije, kad je SNS „porasla“, i kriminalne bande, tajkuni i slična „elita“. Primera ima mnogo, ali je svedočenje Dragana Ilića, poznatijeg kao „Limar“, više nego inspirativno za dalje traganje o „namicanju sredstava“ u džepove Vučića i njegovih bližnjih. Naime, prema Ilićevoj izjavi pred jednim beogradskim novinarom, Filip Korać, taj nikada osuđen, pa čak ni optužen, ali označen u spisima BIA i MUP-a kao jedan od vodećih kriminalaca, zapravo je finansirao Srpsku naprednu stranku (SNS)!
„Limar“, koji je bio funkcioner SNS-a u podavalskim selima na Voždovcu u Beogradu i predsednik Mesne zajednice Beli Potok, pripovedao je dalje o tome, pa je na pitanje jednog beogradskog novinara, da li je Filip Korać pomagao SNS-u za izbore 2012. godine, odgovorio: „Jeste, pomagao je dosta, koliko ja znam. I pre mene je pomagao!“.
Osim ljudi „sa one strane zakona“, o kriminalnom karakteru Srpske napredne stranke, govorio je i jedan od njenih osnivača, istoričar, Radoš Ljušić, neposredno pred smrt: „Dobro poznajem ljude koji su učestvovali u osnivanju stranke, pa kad pogledam ko su danas poslanici u parlamentu, ministri, predsednici opština, direktori javnih preduzeća i nosioci funkcija drugih državnih ustanova, stičem utisak da je to jedan sasvim novi svet, novi ljudi, nepoznati i nama koji smo stranku stvarali 2008. godine“.
Ljušić, kao univerzitetski profesor, za života se par puta susreo sa ordinarnim kriminalcima, batinašima i ubicama, i to onim iz Vučićeve najbliže okoline. O tome je pričao u najvećem poverenju dvojici svojih kolega iz SANU. Jedan od njih, (M.D.), doslovno mu je kazao: „Šta si ti očekivao, da tamo budu kolege akademici?“
Kad se konačno „osvestio“ od svojih ideoloških iluzija, pokojni Ljušić je izjavio: „Moje učešće u formiranju SNS je moj najveći životni promašaj, u mnoštvu mojih ličnih neuspeha. Zahvalan sam im što su me uklonili iz Predsedništva i GO i izmamili moju ostavku u članstvo stranke.“
Bilo je još ovakvih „Ljušića“ u Srpskoj naprednoj stranci, mnogo, ali većina ih nije tu bila iz ubeđenja kao pokojni Radoš. Ta većina danas planduje u hladovini podebelih državnih apanaža i sinekura, pa se i ne žale. Većina njih piše povremeno stranačke pamflete, širi govor mržnje na Vučićevim televizijama, lažno prikazuju istorijske događaje, dele Srbiju na „drugosrbijance“ i one koji to nisu, optužuju svakoga ko drukčije misli da je nekakav „autošovinista“ i truju naciju na celovečernjim TV sedeljkama u trovačkoj (e)misiji Vučićevog klovna, Milomira Marića.
SusJedi o SNS
Da je Srpska napredna stranka već „siroče“ od oca ostavljeno, vidi se i prema pisanju hrvatskog „tiska“, tačnije zagrebačkog „Nacionala“, u kome autor kaže između ostalog i ovo: „…Izbor žene, lezbijke i još Hrvatice porijeklom za njegova mandatara trebao bi ponajprije zadovoljiti Zapad i udariti konačni čavao u perceptivni kovčeg nekadašnje Vučićeve biografije. U tom ludilu, kako su ga nazvali njegovi politički neprijatelji u Srbiji, očigledno je da ima sistema. Izuzetno je to lukavo smišljen potez.
Upravo s atributima Ane Brnabić koji Vučiću koriste da se na perceptivnoj ravni on dodvori (opet) Zapadu, ona postaje i ponajbolji mandatar ili budući premijer, u njegovim unutarnjo-političkim ciljevima stvaranja jednog novog apsolutizma u Srbiji u kojem on neće biti više premijer ili samo predsjednik, nego „Gospodar Vučić“, kako je to možda, jednom ili više puta, zacrtala njegova nutarnja politička ambicija, dok je prolazio beogradskom ulicom koja nosi taj naziv…Vučić zna da upravo kao žena, lezbijka i iz obitelji starosjedilaca s hrvatskog otoka Krka, Ana Brnabić, nikada ne može stvoriti političku bazu koja bi ga ugrozila, upravo onako kako je on ugrozio i u mirovinu poslao svog ključnog političkog partnera Tomislava Nikolića s kojim je 2009. i stvorio partiju koja ih je dovela na vlast…“
