Turska pokušava da se oslobodi izbegličkog bremena koje već deset godina pritiska zemlju koja je primila više od četiri miliona beskućnika. U vladi pripremaju program za povratak najmanje milion migranata, pre svega onih koji su u Anadoliju stigli iz susedne Sirije.
„Dosta nam je Sirijaca i Avganistanaca”, „Turska Turcima”, „Ovo je tiha okupacija naše zemlje” – samo su neke od poruka koje se u poslednje vreme mogu pročitati na društvenim mrežama. Sve češći su i fizički nasrtaji na migrante. Gradonačelnik mesta Bolu uveo je izbeglicama deset puta veće naknade za vodu i druge dažbine nego Turcima, zbog čega je kritikovan.
U Turskoj sada ima više od četiri miliona izbeglica. Najviše ih je stiglo iz susedne Sirije (3,7 miliona), a u poslednje vreme beskućnici dolaze i iz Avganistana bežeći od talibana. Od početka izbegličke krize Ankara je bila primorana da deportuje 1,4 miliona beskućnika koji su stigli iz centralne Azije, Bliskog istoka i severne Afrike, a nisu mogli da dobiju azil.
„U početku su izbeglice iz Sirije smatrane za privremene goste. Turci su tada pokazali veliku solidarnost, ali posle toliko godina više nisu spremni da dele svoju budućnost s izbeglicama i traže da se vrate tamo odakle su došli”, objašnjava stručnjak iz Centra za međunarodne studije Murat Erdogan, koji nije u rodbinskim odnosima s predsednikom Turske.
Opozicija sada pokušava da iskoristi ovaj problem kako bi pridobila naklonost građana. Pogotovo što vlada dosad nije preduzimala mere da se oslobodi armije beskućnika, iako se u poslednje vreme situacija u Siriji postepeno stabilizuje.
„Vlada nema politiku za rešavanje problema izbeglica. Ja nisam rasista, ali moramo o povratku Sirijaca da razgovaramo s režimom u Damasku s kojim Ankara godinama nema kontakte. Ako pobedimo na izborima, mi ćemo taj problem rešiti za dve godine”, obećava Kemal Kiličdaroglu, predsednik vodeće opozicione Republikanske narodne partije.
Kad je 2011. godine „Arapsko proleće” stiglo u Siriju, Turska je širom otvorila kapije „braći i sestrama” koji su se našli na udaru režima u Damasku. U Ankari su očigledno pogrešno procenili da su dani Bašara el Asada odbrojani, da će brzo doživeti sudbinu Muamera Gadafija u Libiji i Hosnija Mubaraka u Egiptu i da će se izbeglice iz Sirije vratiti u svoje domove.
Taj teret donekle je ublažila Evropska unija, koja je Ankari odobrila šest milijardi evra kako bi na svojoj teritoriji zaustavila izbeglički cunami, najveći u godinama posle Drugog svetskog rata. Sada se Turska uglavnom sama suočava s tim problemom, koji se zaoštrava i zbog ekonomske krize koja je pogodila zemlju.
Vlada je na mukama, pogotovo što sada u sve većem broju pristižu izbeglice iz Avganistana. Lokalni mediji otkrivaju da je migrantska kriza za 11 godina koštala Tursku oko 40 milijardi dolara. Predsednik Redžep Tajip Erdogan obećava da će stvoriti uslove za dobrovoljni povratak Sirijaca u njihovu zemlju. Pitanje je kako će na to reagovati beskućnici koji, kako prenose lokalni mediji, tvrde da nemaju gde da se vrate pošto su im uništeni kuće i druga imovina.
