Dežurna

Sada vlast planira novu pljačku koja će nas definitivno uništiti – novo zaduživanje u toku ove godine i to u visini od 7,5 milijardi evra!

Vadiće nam i poslednje zalogaje iz usta

Dok broji svoje poslednje dane režim ne propušta da otme svaki cent do koga može da dođe. Pre devet godina su provizije za funkcionere kod javnih nabavki i dodele poslova iznosile 30 odsto, a sada su se popele na 200 odsto. Država se ubrzano zadužuje i od naroda se sve više otima, jer treba namiriti one kojima nikada nije dosta.

Milan Malenović

U Srbiji preko pola miliona građana nema dovoljno sredstava za preživljavanje. Ovo bar tvrdi zvanična statistika koja ne vidi najmanje još toliko građana koji su prijavljeni da rade, ali ne dobijaju platu. Šta vlast čini da im se pomogne? Ne čini ništa!

Samo njih 35.000 ima mogućnost da se hrani u javnim kuhinjama i da makar malo ublaži glad. Jedna čitateljka iz Novog Sada nam je javila kako je upoznala jednog prosjaka koji na ime socijalne pomoći dobija pet hiljada dinara mesečno. To je ponižavajuće, ali socijalna pomoć je u Srbiji i zamišljena kao nešto što ponižava, umesto da pomaže. Jer, koliko god se vlast trudila ona budžet ne može da napuni onoliko koliko je dovoljno bogatima, ali nikada zadovoljnima, pa zato mora da se štedi na običnom, siromašnom stanovništvu.

U Srbiji ima preko 20.000 beskućnika, od tog broja oko 17.000 je u Beogradu koji raspolaže jednim jedinim smeštajem za njih sa samo 70 kreveta!?! Problem su i javna kupatila, kojih nema. Odnosno postoji jedno za migrante i siromašne, u Lominoj ulici, koje je otvoreno krajem prošle godine, a koje je izgrađeno privatnim donacijama. Naša vlast ni za toliko nije imala para. Ulaz je besplatan, ali mesta ima samo za nešto više od 50 ljudi.

Turska je odlučila da donira novac za obnovu Parnog kupatila (hamama) na Dorćolu, ali će se tamo ulaz naplaćivati.

U znak solidarnosti sa napaćenim narodom ministri u vladi Srbije su svoje plate i naknade za članstvo u raznim upravnim odborima uvećali za „samo” oko 40 odsto. Ipak, i ovako „skromna” povećanja su deset puta veća od najavljenog povećanja plata zaposlenih u javnom sektoru Najbolje je prošao lider Pokretnih socijalista i navodni levičar Aleksandar Vulin koji ne samo da je dobio novo ministarstvo, već i povišicu od 140 odsto. Trebalo je i više, ali je kriza….

Za sirotinju para nema, ali zato ima para za faraonske projekte kojima ovaj režim ne samo da želi sebi da podigne spomenik, već i da se dodatno nakrade, kao da im ni ovo do sada nije bilo dovoljno.

Kada neki projekat finansira Evropska Unija, strogo se vodi računa o svakom centu. Mogućnost krađe je minimalna. Kinezi i Rusi nisu tako strogi kada nam daju namenske kredite – njima je najvažnije da posao dobiju njihove kompanije i da zajam sa sve kamatom bude uredno vraćen. Zbog toga naša vlast sve češće odlučuje da se zaduži na Istoku, a sve manje na Zapadu.

Prugu Beograd – Novi Sad pravimo od kineskih i delimično ruskih kredita, a za 86 kilometara uzeto je 850 miliona evra kredita od ove dve države. Po toj računici, jedan kilometar nas košta oko 10 miliona evra.

Evropska Unija kreditira izgradnju pruge od Beograda do granice sa Severnom Makedonijom. Trasa je dugačka 340 kilometara i po računici pruge ka Novom Sadu trebalo bi da košta preko tri milijarde evra. Pošto ovde nema astronomske „ugradnje” na koju su naprednjaci navikli, cena je nešto veća od trećine one koju bismo platili Kinezima, odnosno iznosi 1,2 milijarde evra. Time je rešena misterija zbog čega ovaj režim najradije sarađuje sa Kinom od koje se najviše i zadužuje – tu se ukrade i do 200 odsto realne cene.

Sada vlast planira novu pljačku koja će nas definitivno uništiti – novo zaduživanje u toku ove godine i to u visini od 7,5 milijardi evra!

Novac, međutim neće biti iskorišćen za pomoć gladnom stanovništvu ili privredi u kolapsu, već malim delom za konsolidaciju budžeta, a čak šest milijardi biće uloženo u izgradnju beogradskog metroa. Podzemna železnica u prestonici još nije ni počela da se gradi, ali se unapred uzima novac, jer je režim svestan da su mu dani odbrojani, pa je rešio da se nakrade u zadnjem momentu.

Da se ovde radi o klasičnoj pljački, a ne o investiciji, vidi se već i iz činjenice da je sve planirano mimo postojećih zakona, pa se sada na brzinu, bez javne rasprave, donosi Zakon o metrou koji dogovorene poslove treba naknadno da legalizuje.

Da bi se lakše shvatila razmera ove pljačke dovoljno je reći da je Kina do sada za izgradnju super-brzih pruga na svojoj teritoriji potrošila 30 milijardi evra. Za tih pomenutih šest milijardi evra, koje će solidarno vraćati svi stanovnici Srbije, mi bismo, da nema pljačke i korupcije, obnovili našu kompletnu železničku mrežu, a pride sazidali još po neki auto-put.

Para, dakle, nema za sirotinju, ali ima za megalomanske projekte i za pomoć bogatima. Kako se procenjuje, od dolaska naprednjaka na vlast mi smo stranim „investitorima” iz budžeta isplatili deset milijardi evra subvencija!?!

Šta bi nam značilo da je ovaj novac uložen u domaću privredu, a posebno u poljoprivredu.

Narod ovu vlast uopšte ne interesuje, čak joj je na teret, jer sve glasnije zapomaže, a sve manje sluša. Zato će biti zamenjen onima koji ne kukaju toliko, a to su migranti. Po planu vlade broj domicilnog stanovništva u Istočnoj Srbiji u narednih 15 godina će se prepoloviti, kako bi se stvorio ne samo prostor za migrante, već i oslobodilo zemljište za nove rudnike. Areal Basena Bor biće udvostručen, nestaće njive, šume, pašnjaci, ali i čitava sela.

Na mapi predloga prostornog plana za period do 2035. jasno se vidi da će isto tako čitave oblasti nestajati i u Zapadnoj Srbiji, pa i u plodnoj Mačvi. Svuda će se kopati i svuda će se nešto izvlačiti iz zemljine utrobe. Ali, to što bude iskopano neće pripadati nama, već stranim „investitorima” koji su najplodniju zemlju u Evropi od ove države dobili skoro za džabe, a onda su im još dodate i svakojake subvencije. A uz sve to nikoga uopšte ne interesuje da li se taj „investitor” pridržava propisa o zaštiti životne sredine, ili truje narod koji tvrdoglavo odbija da napusti dedovinu i ode u neki veliki grad gde bi se hranio na kazanu narodne kuhinje.

Ministarka Zorana Mihajlović se čak direktno mejlovima obraća stranim ambasadama i nudi srpsku zemlju bogatu nekom rudom, vodom ili vetrovima. Sve je na prodaju, bolje rečeno na poklon.

Dnevno se za ishranu trudnica, bolesnika, lica lišenih slobode i nesrećnika koji koriste javnu kuhinju izdvaja oko dva evra, odnosno 250 dinara po osobi. To je za ceo dan, za sve obroke i užine. To su najčešće komadići najjeftinije salame, ili parče margarina za doručak, nekad neka pašteta, a sve ređe mesni narezak. Za ručak se dobijaju neke čorbe nedefinisanog sadržaja i ukusa, ponekad neka jabuka, a za večeru slično kao i za doručak. Uz svaki obrok ide i oko 150 grama hleba. Sve se to uklapa u pomenutih 250 dinara, pa muževi moraju svojim ženama koje su se porodile da donose hranu od kuće, kako bi imale dovoljno mleka za bebu.

Problem sa štednjom nemaju institucije režima, koje se često razbacuju parama, kao pijani milioner. Ministarstvo odbrane nema na šta pametnije da uloži novac, nego da plaća medijske savetnike da prate rejting ministra u javnosti. Ovo je, istina, važilo za vreme ministrovanja Aleksandra Vulina, a da li je nastavljeno i sada nije nam poznato.

Po rečima načelnika Uprave za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane Mihaila Zogovića isto ovo rade sva ministarstva, pa i većina vladinih agencija i kancelarija – plaćaju da provere kako se kotira onaj ko im je na čelu. Ovo bi trebalo da bude deo predizborne kampanje, ili pripreme za istu i da se plaća ili iz džepova ministara i direktora, ili iz partijske kase, a ne iz budžeta. Međutim, ovakve poslove dobijaju isključivo firme u vlasništvu kuma, školskog druga ili nekog bliskog rođaka naručioca, pa je jasno da se novac iz budžeta uzima da se dopune ionako enormne apanaže državnih funkcionera.

Glavni urbanista Beograda se čak ni toliko ne trudi da sakrije krađu iz budžeta, pa poslove dodeljuje firmama koje su u njegovom direktnom vlasništvu. Još kao pomoćnik tadašnjeg glavnog urbaniste Milutina Folića marta 2019. svom arhitektonskom birou je dodelio posao izrade dokumentacije za dobijanje građevinske dozvole za izgradnju jedne državne institucije (projekat je, naravno, on osmislio), a čim je postao gradski arhitekta u leto te godine je sopstvenoj firmi mimo tendera dodelio posao seče šume u Košutnjaku.

Za spomenik despotu Stefanu Lazareviću u Beogradu gradska vlast je iz budžeta izdvojila 150.000 evra. Ovo bi bio lep gest da ne živimo u kriznom vremenu i da u Beogradu, na Kalemegdanu, već ne postoji jedan spomenik istom srpskom srednjevekovnom vladaru. Očigledno, mile su sve pare koje mogu da se uzmu iz budžeta, ma kolika bila suma.

Običan narod nema te mogućnosti da se „poslužuje” iz državnog budžeta, pa je zato sve siromašniji i sve više upućen na mrvice koje mu padaju sa stola bogatih i bahatih.