Vladika Grigorije, episkop diseldorfski i cele Nemačke govorio je o dijalogu i pregovorima Beograda i Prištine i poručio da je duboko zabrinut, ali da kao hrišćanin nije očajan.
Grigorije je govorio i o vladici raško-prizrenskom Teodosiju, o tome šta bi radio da je bio u njegovim „cipelama“ ili cipelama vladike Artemija, kao i gde je rešenje za spor Srba i Albanaca. On je svoje stavove o Kosovu izneo kroz isečke intervjua, objavljene na njegovom Instagram profilu, a koji je, kako navodi, dao portalu Kossev.
„Naravno da samo mogu da prenesem svoj lični stav, ali ja sam episkop u crkvi i, prema tome, moj lični stav nosi određenu odgovornost. U ovom trenutku, koliko sam čitao, slušao i raspitivao se o tom soprazumu, mogao bih govoriti ipak samo na intuitivnom planu“, napisao je Grigorije na svom Instagram profilu.
Dodao je da mu funkcija koju obavlja u Crkvi nalaže da bude iznad intuicije, da ćuti dok saborno svi episkopi zajedno ne budu o tome razgovarali.
„A, nadam se da ćemo razgovarati. I volio bih da to bude što prije. Zbog velikog poštovanja prema Vama i Vašoj borbi za istinu na Kosovu i Metohiji, mogu Vam reći kako se intuitivno osećam: jednostavno imam duboku zabrinutost, ali kao hrišćanin nisam očajan. I volio bih da zabrinutost i istovremeno svoju nadu mogu deliti sa Srbima, koji danas žive na Kosovu i Metohiji“, istakao je vladika i dodao:
„Veoma bih voleo i da imam priliku da razgovaram sa Albancima, običnim ljudima, kao i s njihovim verskim liderima, jer duboko verujem da je za svakog normalnog čoveka miran i dostojanstven suživot na prvom mestu, da je on iznad svakog sukoba, netrpeljivosti i mržnje“, naveo je Grigorije na svom zvaničnom Instagram profilu.
Grigorije je naveo da misli bi bio u istim cipelama kao vladike Artemije i Teodosije, razapet između toga da budem crkveni pastir ili svetovni vođa.
„A to znači da bih morao stalno da biram između toga da brinem o laosu, tj. vernom narodu koji dolazi na službe i moli se Bogu, ili pak o etnosu, tj. o etničkoj grupi kojoj pripadam. Zašto je takva pozicija izuzetno teška (a bila bi teška i svakom drugom na njihovom mestu)? Kada neko kao episkop predvodi crkveni laos, on zna šta su njegove ingerencije i prava, to jest moli se, služi službu, propovijeda mu itd. Ali kada bi se taj neko ujedno našao i na čelu etnosa, onda bi – zapravo – prekoračio ingerencije koje su mu rukopoloženjem date i moglo bi se desiti da, recimo, povede rat, što je nedopustivo“, podvukao je Grigorije i dodao:
„Imam utisak da se vladika Teodosije, poučen tim gorkim iskustvima, više opredeljuje da bude isključivo crkveni „knez“, da bude onaj koji se brine za klir i verni narod koji je preostao na Kosovu. Iskreno, mislim da su obojica kao episkopi dali svoj maksimum i da možemo biti zahvalni za sve što su uradili, a uradili su mnogo toga dobroga. I svakako da se ne usuđujem ni pomisliti da bih ja uradio nešto bolje na njihovom mestu. Poznajući sebe, nisam siguran kako bih se lično opredelio u takvoj situaciji. S današnjom pameću i iskustvom, učio bih verne ljude na Kosovu da se ne uzdaju ni u koga drugog osim u Boga i u svoje ruke. Da se međusobno slažu što je najbolje moguće i da se uzdaju u sebe“, napisao je Grigorije.
Šta je Grigorijevo rešenje za Kosovo?
Kada je reč o izazovima i rešenju za situaciju oko Kosova, vladika Grigorije nema dilemu šta je prema njegovom shvatanju rešenje.
„Rešenje vidim u iskrenom razgovoru između Srba i Albanaca i u traženju pomoći od svih pametnih ljudi koji taj razgovor mogu učiniti ljudskim i plemenitim. Bilo bi dobro da dogovor Srba i Albanaca bude u duhu dogovora Francuza i Nemaca, ali ne bi bilo dobro da to bude neuspela imitacija, koja bi mogla da otvori dublje probleme. Međutim, meni se čini da ljudi u ovom svetu stvari često obrnu naopako. Zar nije trebalo prvo raditi na normalizaciji odnosa, a ne prvo sklapati ugovore koji, ionako, ne garantuju tu normalizaciju? To je kao kada bi mladića i devojku koji se mrze neko primorao da se venčaju. Kako bi se oni povodom tog prisilnog bračnog sporazuma osećali i ponašali? A logično bi bilo da se njih dvoje prvo zbliže i zavole, pa tek onda da se obavežu bračnim ugovorom“, zaključio je Grigorije.
Šta je vladika Maksim govorio o Kosovu
Jedan od episkopa koji su govorili o Kosovu u prošlosti i o stavu SPC po ovom pitanju je i episkop zapadno-američki Maksim Vasiljević. Poput Grigorija, Maksim, koji je duhovno dete Atanasija Jevtića, često je iznosio stavove koji su nasuprot onima koje iznose predstavnici vlasti u Beogradu. Svojevremeno je, odgovarajući na pitanje zbog čega nije saglasan sa kosovskom politikom državnog rukovodstva, rekao da se rešavanje problema na Kosovu ne može prepustiti jednom čoveku.
Svoje mišljenje o stavu vlasti prema životnom pitanju Kosova i Metohije sam više puta jasno saopštio. Gordijev čvor kosovskog problema se može razrešiti sabornim delovanjem svih relevantnih srpskih institucija i ne sme se prepustiti samo jednom čoveku. I to je jasna poruka naše Crkve. Pored toga, neophodna je konkretnija briga o našem tamošnjem narodu, kakvu pokazuje episkop Teodosije sa svojim sveštenstvom, narodom i monaštvom. Primer istinske brige je i Hercegovački vladika Atanasije koji je ovih dana posetio Novo Brdo i služio pomen u crkvi Svetog Nikole, nekadašnjem sedištu novobrdskih mitropolita. Dok je on služio pomen, jedan Albanac je ometao uključenom kosilicom, kako se pojanje ne bi čulo. Odgovor ovog vladike je bio kratak: „Živo je vaskrslo Kosovo!“
On je tom prilikom dodao da bi za SPC priznanje Kosova „bila istorijska kapitulacija sa nesagledivim duhovnim i političkim posledicama“
Sva borba našeg Sabora je u tome da u narodnoj duši Srba oživi veru u kosovsko opredeljenje koje ide s one strane ideologije i politike. Kosovski zavet svedoči o neprolaznosti hrišćanskog morala našeg naroda.
