Nekadašnji trener Crvene zvezde, Vladan Milojević, u velikom intervjuu za Sputnjik, govorio je o svojoj posvećenosti veri i koliko mu je to pomoglo da postane bolji trener.
Nekoliko zanimljivih anegdota je ispričao Milojević, i to u razgovoru sa Marinom Rajević Savić, majkom Vujadina Savića, kog je upravo Milojević i trenirao u Crvenoj zvezdi.
Ona je iz ,,prve ruke“ znala mnogo anegdota i detalja iz Milojevićevog boravka u klubu, poput jednog da su Milan Borjan i Goran Čaušić otišli da se pričeste pre jedne važne utakmice.
Uspelo je Milojeviću da prenese veru na tim, a sve je počelo u Grčkoj na neobičan način.
– Kad sam počeo da se bavim trenerskim poslom, to sam drugačije zamišljao. Kao trener morate da vodite računa o igračima, o mnogim ljudima oko vas. Bukvalno, ne pitate nikoga, ali svi pitaju vas. U ekipi od 25-30 ljudi, imate 30 različitih ljudi, osoba. To je jako teško, jer mi smo ipak igrali fudbal, u nekom našem vremenu smo gledali samo sebe kao igrači. I sada morate da se ukomponujete, imao sam sreće da sam imao jako dobre trenere, bili su jako dobri ljudi.
– Shvatio sam da morate da okupite ljude i da ih prvo razumete, mislim na igrače. Prvo i osnovno je da razumem sam sebe. To je bio jedan od mojih problema, od odlaska na Kipar i Grčku, tu sam se promenio, jednostavno, došao sam do saznanja koja su mi dala duhovnost i hrišćanstvo i pravoslavlje. Moj odlazak na Kipar je ustanovio da sam tu prvi put upoznao mog sadašnjeg duhovnog oca, igumana manastira Svetog Nektarija u Atini. On je Kipranin i slučajno sam ga upoznao.
On je na papiru dobio njegov broj, koji je potom pronašao u Atini i nije mnogo oklevao.
– Okrenuo sam broj, javio se, ispostavilo se da od hotela do manastira ima kilometar i po. Neverovatno, otišao sam kod njega, bio sam u Atini sam jer su deca bila u Beogradu uz suprugu, provodili smo dosta vremena zajedno. Kroz ceo put, vraćajući film kada sam 1993. otišao u Grčku, a pošto je moja supruga vezanija za veru, to je njoj dala baka, Bečejka. Kroz neku priču, stalno se pojavljuje sveti Nektarije, nailazio sam na njegovu ikonu. Ja nisam obraćao pažnju toliko, ali živeći u Grčkoj, postajete deo i njih vremenom. Spoznao sam da imaju imendane, dok mi imamo slave, ispostavilo se da je on iguman u manastiru Svetog Nektarija.
U jednom trenutku, Milojević je konačno pronašao potpuni mir u razgovoru sa svojim duhovnikom.
– Bio sam jako nemiran, nervozan, nemirnog duha, pitao sam se zašto nešto ne mogu da uradim, sve se vezuje za sreću, neko je ima, ja nemam… Kroz priču sa njim, počeo sam da shvatam neke stvari i da sam ja drugačiji. Moj stručni štab voli da sluša o tome mnogo, jednom sam odlučio da odem kod njega da se požalim, da se nešto dešava ali da ja ne znam zašto baš meni. Prvo što mi je rekao, jeste da ne smem da budem egoista, dešava se situacija da me je pozvao i bio je tu dečko koji je bio sa štakama. Ja sam jako odlučan bio da dođem da kažem da ovako nešto ne može. Međutim, seo sam pored njega i on je razgovarao sa tim dečkom. Krhke je građe bio, mio jedan dečko.
– Ali pita ga šta se desilo, on je rekao da je bio kuvar u vojsci, kazan mu je pao na nogu, problem je sa kolenom, ostao je invalid. Onda ga je pitao šta se dešava sa tvojim dobrim drugom. Onda je rekao da je on imao neku saobraćajnu nesreću, zdravstveni problem. Najveću sramotu koju sam mogao da doživim, doživeo sam tada, jer nisam mogao da verujem koliko sam ja srećan čovek, a u dubini duše sam bio nesrećan. I šta ja to imam i koje su to stvari koje su me činile nesrećnim. Onda se okrenuo i pitao me zašto sam došao, ,,rekoh, samo da vas vidim“.
Potom se okrenuo i psihologiji.
– To sam učinio da bih mogao da upoznam igrače, onda kada sam sa sobom raščistio, video sam da sam mnogo bolji prema igračima. Pitao me je i duhovnik da li sam bio nepravedan. Nažalost, sigurno ne svojom voljom, ali kad morate da donosite odluke, imate 25 igrača, 11 može da igra, neko mora da bude na klupi…
Dolazak u Zvezdu bio je prekretnica za klub.
– Kad sam došao, najveći problem je bio što nismo verovali. Imao sam dobre igrače, ali bez vere. Ako nemate veru, ne možete ništa da uradite. To sam uvek spominjao, taj ko igra, ne znači da je bolji od nekog drugog. Možda taj drugi je bolji, ali ja sam trener koji odlučuje, smatram da je bolje za kolektiv da odigra tih 11. To su neke stvari koje su shvatili, tako smo i funkcionisali. Mnogo su drugačiji današnji igrači, od interneta, protoka informacija, dosta toga se promenilo, ali moramo i mi. Ima mnogo njih koji neće da se promene, ali morate da se prilagodite igračima u jednoj meri, da ih shvatite. Mene igrači ne smeju da se plaše, nisam diktator. Moraju da mi veruju, da dobijem poverenje, a to se dobija odnosom. Imate autoritet znanja i ličnosti, uvek ste na probi kod igrača, oni će lakšim putem probati da dođu do nečega.
Štafetu je predao Dejanu Stankoviću
Imao je Milojević šta da kaže i o trenucima nezadovoljstva onih što ne igraju.
– Traži se i alibi, ne igram jer me ne voli trener, menadžer mi je ovaj ili onaj, zato što je bolji sa ovim ili onim. To su predrasude koje morate delima da rešite. Ne volim populizam i priče, i duhovnost mi je to dala, ne volim laži, mada ima onih belih laži, što kaže moj duhovnik. ,,Onda ćemo reći da ne lažeš, nego da ne govoriš baš istinu“. Kad vi to možete da uradite, uz naporan rad i trening, da napravimo nešto, jako je bitno kada smo došli u Zvezdu, da ostavimo nešto iza nas. Svuda sam se trudio da ostavim nešto, biću srećan da klub napravi nešto više. Vera mi je dala to.
Bilo je reči i o kažnjavanju igrača.
– Tražio sam model da kaznim igrače, a da to nije novčano. To sam našao u knjizi Svetog Nektarija, on je bio direktor Rizarijske škole u Atini. On je učenike kažnjavao tako što je u njima izazivao stid i sram. To je najveća kazna. Onda kad sam to pročitao, znao sam da je to najveća kazna. Ne možeš ti danas nekog da kazniš koliko on može da plati. Pred grupom, ako iskreno shvati šta je pogrešio, to je najveća kazna
