31.9 C
Belgrade
ponedeljak, 26 jula, 2021

VEŠANJE VUČIĆEVOG KARTELA: Poniženi, siromašni i uniženi građani jedino u tome vide nadu i spas!

NAJČITANIJE

- Advertisement -

Preko pune linije

Kazna vešanjem Vučićevog kartela probudila bi nadu kod građana da je pravda dostižna i da se za nju vredi boriti

Šta nam se dogodilo, na putu za ludilo

Srbi su slobodarski, junački narod, čija istorija je puna dokaza otpora neuporedivo jačim agresorima i okupatorima. U ratove su ulazili, kao što legenda opisuje, ne mereći silu koja preti, nego vrednost onoga što brane, uvek spremni na žrtvu u borbi za krst časni i slobodu zlatnu. Možda je tako nekad zaista bilo. Danas ne mare za čast, nemo trpe naprednjačke okupatore. Najgori šljam – opskurne kriminalce, narkomane, pederčiće i secikese – uzdižu u nebesa, klanjaju im se, podvode im žene i ćerke, prodaju im ubijene muževe, pristaju na ucene i trampe svoju budućnost za dve crvene. Naopaki sistem vrednosti, koji nanosi trajnu štetu državi i narodu, prihvatili su uplašeni bogataši, baš kao i sirotinja, koja jedva veže kraj s krajem. Slomljene kičme, opljačkani i poniženi, odustali su od prava na život dostojan čoveka. Takvo stanje, u kome vladaju najgori, a najbolji beže u inostranstvo ili u samoizolaciju, nije nastalo odjednom, usponom naprednjačkog kartela. Pored drugih uzroka, ova propast je izazvana gubitkom nade; nade u pravdu, istinu i mogućnost da bude bolje. A, može i mora biti bolje. I, biće. Čim pukne trpilo, puknuće i zločinačka piramida vlasti, na čijem vrhu se nalazi Aleksandar Vučić.

Predrag Popović

- Advertisement -

Ivo Andrić je precizno opisao današnje stanje u Srbiji: “Dođu, tako, vremena kad pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati.”

Kad je dograbio vlast, Aleksandar Vučić je progovorio jezikom mržnje i pretnje, nasiljem je ućutkao pametne, a fukarama iz svoje porodice i dvorske svite omogućio da se obogate. Naravno, Vučić, usled intelektualnih ograničenja i mentalnih poremećaja, nije sposoban da stvori takvo stanje u društvu. On nije uzrok ove propasti, nego posledica.

Uzroka je mnogo, talože se decenijama. Kao lava iz vulkana, zlo izbije na površinu kad popusti sistem vrlina i vrednosti na kojima se zasniva neka zajednica. Po pravilu, erupcija sve negativno, opasno i štetno izbaci na političku scenu. Vremenom, ta pošast zahvati sve pore društva, preslabog da se odupre destruktivnom uticaju pohlepnih politikanata, lažova, lopova i prevaranata. Kraj počinje kad nestane nada u mogućnost normalnog života.

- Advertisement -

Taj proces je počeo posle petooktobarskog puča. Vladavina Slobodana Miloševića bila je obeležena teškim porazima svake vrste. Ratovi, sankcije, inflacija, pljačka građana kroz piramidalne banke, tzv. Zajam za preporod i ostale prevare, uništenje srednjeg sloja, uspon ratnih profitera i spodoba iz podzemlja, krađa izbora, medijski mrak…

Politička, pravosudna i policijska tortura, pojačana dejstvima paravojnih eskadrona smrti… Dešavala su se svakakva zla, ali ništa nije uspelo da uguši bunt naroda. I tada je opozicija bila razbijena, lideri sukobljeni, bez snage i strategije, ali postojala je nada. Sada to izgleda krajnje naivno, ali tada je vladalo uverenje – samo da Milošević padne, sve će biti bolje, nema veze ko će doći na vlast. Da, obaranje crno-crvenog režima potpomognuto je sa oko sto miliona američkih dolara, ali ta investicija bi propala da nezadovoljstvo naroda nije bilo podržano nadom da će Srbija ustati čim on padne.

Milošević je naneo nesagledivu štetu državi i narodu, ali svoj ekser u kovčeg Srbije ukucali su i njegovi naslednici na vlasti Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica, a potom i Boris Tadić. Izazvali su nove podele i kreirali drugačije, ali još pogubnije modele pljačke, kroz privatizaciju i razne korupcionaške mehanizme. Đinđić je stvorio manekene ekstremizma, poput Vladimira Popovića, Čedomira Jovanovića i Gorana Vesića, kao i seriju štetočina, koji danas uživaju sve blagodati nekažnjenog učešća u kriminalnim aferama, koje su pratile bagatelne prodaje cementara, šećerana, fabrika, zemljišta i svega što im je palo pod ruku.

Koštunica je napravio sektu parazita, koji su se, posle kraha DSS-a, udomili u SNS-u. Tadić je pobedio na predsedničkim izborima zahvaljujući brutalnoj laži, plasiranoj preko Mlađana Dinkića, da će svi građani dobiti hiljadu evra od prodaje akcija u državnim preduzećima. Tadićev izborni štab je tu prevaru garnirao zastrašivanjem birača tvrdnjom da SPS i SRS vraćaju Srbiju u devedesete, na frontove, u izbegličke kolone i pred prazne rafove u prodavnicama.

Demokratska stranka je pod parolom “Proleće je stiglo pre roka” proslavljala smrt Miloševića, nije dozvolila njegovoj udovici i sinu da dođu na sahranu pod požarevačkom lipom. To Tadiću nije smetalo da sa SPS-om napravi vladajuću koaliciju i potpiše Deklaraciju o istorijskom pomirenju, pa da istovremeno počne sa stvaranjem Srpske napredne stranke. Miodrag Miki Rakić, autor ideje o dvopartijskom sistemu, pripremao je “Veliku koaliciju”, koja bi sa političke scene najurila sve gubitnike, koji su se godinama, a neki poput Vuka Draškovića i decenijama šlepovali uz jače stranke, uvek učestvujući u vlasti, s više poslaničkih mandata nego glasača. Rakić je rasporedio uloge: Tadić predsednik države, Đilas predsednik vlade, Tomislav Nikolić predsednik Skupštine, Vučić gradonačelnik Beograda. Svi vukovi siti, a ovce… Ovce nisu bitne, ionako služe samo za šišanje i klanje. Rakićev plan je propao jer nije računao na destruktivni faktor X, na Vučića. Ulaskom u vlast, Vučić je kompletnu političku scenu zarazio ličnom patologijom. Bolest je zahvatila celo društvo. A i stranci nisu imali smisla za Rakićeve marifetluke.

Uverenje – svi su isti – kao karcinom pojelo je poslednju nadu u bolji život. Posle svih prevara, logično je da narod više nikome ne veruje. Teško je zaboraviti da je Đilas podržao Vučićev projekat “Beograd na vodi”. Vuk Jeremić je u Ministarstvu spoljnih poslova zapošljavao Vučićeve švalerke. Aleksandar Šapić se zaklinjao da samo sa naprednjacima neće pregovarati o saradnji, da bi ceo svoj pokret kolektivno učlanio u kartel. Gordana Čomić je 20 godina govorila sve najgore o Vučićevoj radikalskoj i naprednjačkoj politici, a onda – hop, na njegov mig uskače u ministarsku fotelju. Vojislav Šešelj je, po povratku iz Haga, tvrdio da će se osvetiti i Vučićevoj deci, a sad je dežurni kerber, koga gazda pujda na sve koji mu zasmetaju.

Posle pada s vlasti, a pre bekstva u Moskvu, Mira Marković je priznala da je šokirana izdajom drugova iz JUL-a. Autoru ovog teksta je, u tom kontekstu, navela primer svog dede, koji je bio visoki funkcioner Zemljoradničke stranke. Kad je stranka izgubila vlast, deda nije pretrčao u redove pobednika. Ostao je u državnoj službi, prihvatajući da, za kaznu, ide na rad prvo u neko pirotsko selo Kobilja, a zatim u Malo Crniće kod Požarevca.

Upravo dnevničke beleške Miloša Moskovljevića, jednog od vođa Zemljoradničke stranke i prvog doktora filologije na Beogradskom univerzitetu, otkrivaju poražavajuću činjenicu da slabosti srpskih političara imaju duboke korene.

Kralj Aleksandar je uveo diktaturu 6. januara 1929. godine. Zakonom o zaštiti javne bezbednosti zabranio je rad svih verskih i plemenskih stranaka, a ostale stranke morale su da traže dozvolu za rad od “upravne vlasti”, odnosno od policije. Neustavnom stanju obradovali su se i prvaci Zemljoradničke stranke, ponadali su se da će, kad druge partije budu ugašene, dobiti veći deo glasačkog kolača. Nada je trajala dok nisu obavešteni da je i njihova stranka zabranjena. Međutim, u endemskom srpskom stilu, tri dana kasnije, na bal u dvoru, povodom rođendana kraljice Marije, došli su i zemljoradnici, razni levičari i lideri ostalih raspuštenih partija, koji su kralja optuživali da je izvršio državni udar. Moskovljević je to opisao: “Kao da je odjednom nestalo svih političkih ubeđenja i svi se izjednačili u lojalnosti i servilnosti. Tako se jedino može objasniti prisustvo naših levičara Miloša Đ. Popovića i dr Dragomira Ćosića pored Čubrilovića i Tupanjanina.”

Ista scena ponovila se pre neki dan, kad su za sto s diktatorom, doduše bez fraka, ali sa širokim osmehom, seli Boško Obradović i Saša Radulović. Obradović je bojkotovao prošlogodišnje montirane izbore, a Radulović učešće na izborima s ponosom pravda time što je dokazao da je Vučić organizovao krađu glasova. Sad obojica lopovu dokazuju lojalnost učešćem u pregovorima o uslovima u kojima će se organizovati sledeća izborna prevara.

Prema diktatoru su servilni akademici, univerzitetski profesori, umetnici, vrhunski sportisti… Dušan Kovačević i Miki Manojlović, ruku pod ruku s kriminalcima poput Kristijana i Snajpera, ugrađuju svoj autoritet u mafijaški mehanizam, kojim Vučić melje ostatke Srbije.

Bez ikakvog interesa (nisu mu potrebne poslovne kombinacije, ni oslobođenje od krivičnog gonjenja) Novak Đoković pristaje da učestvuje u marketinškim prilozima Aleksandra Vulina i Gorana Vesića, baš kao što rade Mimi Oro i Tijana Ajfon.

Mnogi predstavnici tzv. elite saginju glavu pred papkarima na državnim i stranačkim funkcijama. Ne postoji tema po kojoj bi smeli da im se zamere. Vladimir Kostić, predsednik SANU, javno poziva na kršenje Ustava i predaju Kosova i Metohije.

Ne samo tužilaštvo, ne reaguje ni Akademija, čiji članovi, uvelo cveće ovog društva, znaju da Kostić govori ono što Vučić želi da čuje, pa ne smeju da se zamere. Starci na kraju životnog puta, davno realizovani i situirani, plaše se da im vlast ne uskrati neki projekat, pa da ostanu bez honorara. Za 500 evra odriču se Dečana i Banjske. To rade i kosovarski tajkuni. Bogoljub Karić i Milija Milosavljević Ktitor ne mare za tih 500 evra, oni za mnogo veće pare zaboravljaju ko su i odakle su. Za zavičaj su izabrali džep gospodara, u njemu im je lepo i konvertibilno. Kad Vučić kaže da Kosovo više nije srpsko, tamo nema ni sedam odsto Srba, Karić i Ktitor klimaju uvek gladnim glavama, potvrđuju diktatorovu tezu – čije su ovce, njegova i planina.

Pre dvadeset godina isto tako su klimali glavom kad je Vučić govorio: “Naši neprijatelji kažu da je na Kosovu 90 posto Albanaca. Koliko je procenata Britanaca na Foklandskim ostrvima? Nema nijednog! Ali, vodili su krvavi rat i vodili bi ga do istrebljenja da Argentinci nisu potpisali kapitulaciju.” Tada su kosovski tajkuni podržavali krvavi rat u kome su ginuli golobradi vojnici i civili, njihovi rođaci i komšije, koje je Vučić, kao ministar u istoj vladi u kojoj je bio i Karić, gurao pred puščane cevi albanskih terorista i pod NATO bombe.

Lažna elita se tako ponaša i po ostalim pitanjima. Glasno ćuti o Rio Tintu, kineskim fabrikama s prljavom tehnologijom, kriminalnim i korupcionaškim skandalima, promeni Ustava koju pripremaju Lav Pajkić, Sandra Božić, Simo Spasić i slični manekeni nesreće, koja je zahvatila Srbiju. “Elita” ćuti i o benignim temama, koje ipak mogu da naljute diktatora.

Profesor Vladimir Vuletić, lider pokreta Crno na belo, pokušao je da otvori debatu o Fudbalskom klubu Partizan, kojim rukovodi uprava kojoj je mandat istekao pre dve godine. Vuletić je razgovarao sa dvadesetak legendi Partizana, bivšim igračima i trenerima koji su ostavili dubok trag u tom klubu. Niko, baš niko nije smeo da reč kaže o Miloradu Vučeliću, za čijeg mandata je stadion Partizana postao bunker Veljka Belivuka. Matori dribleri i golgeteri znaju da je iza Velje Nevolje stajao Aca Nevolja, pa se plaše da ih on ne faulira.

Dijagnoza uzroka tog stanja opisana je u novoj pesmi Ramba Amadeusa: “Negativna selekcija, recesivni gen – Pismen polako mutira u nepismen – dlaka, nokat, pljuvačka, mitiser, cerumen – za civilizaciju ipak malo previše rumen – Znanje udavila arogancija – Nad usahlom empatijom procvetala patetika…” Pljuvači i mitiseri danas imaju ministarske i direktorske funkcije, prave kombinacije za čerupanje državnog budžeta, kupuju konje, jahte, zamkove, novinare, policajce i sudije, pa i normalne ljude, obične glasače. Što kaže Velja Ilić, danas u Srbiji ne možete da kupite kravu za manje od hiljadu evra, ali čovek se prodaje za dve-tri hiljade dinara.

Vučić je ogolio kupovinu tela i duša. Javno, bez stida, naprednjački funkcioneri u vreme izbornih kampanja objavljuju dokaze te trgovine. Na društvene mreže kače snimke i fotografije na kojima se keze dok sirotinji, istoj onoj koju pljačkaju, poklanjaju pakete s makaronima, uljem, šećerom i paštetama preko kojih je nalepljen lik vođe. Po zločinačkom cenovniku, Vučić prodaje stvarna ili fiktivna radna mesta u javnim preduzećima i državnoj upravi. Tako je stvorena armija maloumnih parazita, koji svoj novac, dostojanstvo i život trampe za deo istog tog njihovog novca, kojim im kartel plaća glasove na izborima. Vučiću se mora priznati da je postao šampion u trgovini ljudima. Napravio je stranku koja ima 750.000 članova, procentualno više nego što je imala Hitlerova Nacional-socijalistička radnička partija, ili Maova Komunistička partija.

Potraga za objašnjenjem kako je moguće da građani Srbije pristaju na kolektivno samouništavanje vraća nas na tezu – svi su isti. Vučiću veruje tek oko deset odsto glasača, sluđenih njegovom propagandom laži. Ostali dobro znaju ko je i kakav je, ali ne vide mogućnost promene, nemaju u koga da se nadaju, pa računaju – on će svakako pobediti, odnosno ukrasti pobedu na izborima, pa što ne bi uzeli naprednjačke poklone i jednu ili dve crvene, bar mogu da detetu kupe patike.

Po istim principima, i to ne od juče, ponašaju se i javne ličnosti. Još pre 25 godina taj životni stav proklamovao je Aleksandar Tijanić. Kad je smenjen s mesta direktora Televizije Politika, Tijanić je otrčao u stan svog prijatelja Zorana Đinđića. Sav zajapuren, ispričao mu je da su ga slobisti šutnuli, sve s optužbom da je umesto SPS-a propagirao DS. Uznemiren i nervozan, očajan zbog gubitka posla, cupkao je ispred Đinđića, koji je opušteno gledao film. Kad mu je dosadila Tijanićeva kukumavka, Đinđić mu je rekao da se smiri, DS će objaviti neko saopštenje u kome će osuditi njegovu smenu, a za egzistenciju da ne brine – “koliko ima za moju, biće i za tvoju decu”.

Tijanić je planuo, ljut zbog predloga da svakog jutra dolazi s manjirkom po čorbu za svoju decu. “U tom trenutku sam shvatio da politički svet nije ni ravan, ni okrugao, već da je pokvaren. I u tom trenutku sam otkrio kapitalizam, shvatio sam da sam ja i samo ja odgovoran za svoju porodicu i da ne postoji nijedna država, nijedan čovek, koji će reći da znam dobro da radim na svom području i da ne mogu tek tako na ulicu – već da sam tu samo ja. I tada sam odjebao sve. Od tog trenutka me, izuzev budućnosti moje i ostale dece, ništa više ne zanima. Život je kanu jednoklek, voda je uzburkana i ja vozim svojom stazom”, rekao je Tijanić. Staza ga je, naravno, odvela do gazde, do Bengalskog Tigra, kako je tepao Miloševiću. Dobio je ministarsko mesto, stan u Ju biznis centru, u Vučićevom komšiluku, džip, magnum 357, BK televiziju i 300.000 nemačkih, tačnije rečeno Karićevih maraka.

Tijanićevom stazom, svaki u svoje vreme i na svoj način, krenuli su i mnogi pravi medijski prvoborci demokratije. Dragan Bujošević je bio glavni urednik magazina Evropljanin, čiji izdavač je bio Slavko Ćuruvija. Zbog istine o tadašnjem ministru Vučiću i crno-crvenom režimu, Bujošević je finansijski kažnjavan, zaplenjena mu je imovina. Sad, dok nezakonito, kao penzioner, sedi u fotelji direktora Javnog servisa, Bujošević se bori protiv svega za šta se zalagao dok je bio normalan. I njegov zamenik iz Evropljanina, Ivan Radovanović, uvukao se Vučiću pod suknju. Tamo je gužva, ali je i toplo, ugodno. Tamo su Dragan J. Vučićević, koji je godinama opisivao Vučića kao “Šešeljevu podguznu muvu”, zatim Ćuruvijine saradnice Ljilja Smajlović i Olivera Zekić, pa bivši direktor B92 Veran Matić, urednik na Studiju B Aleksandar Vasić…

Cenu formira tržište, u zavisnosti od ponude i potražnje. Malo ko se prodao kao Tijanić, ali u demokratiji je važna količina, zato Vučić kupuje sve. Pritom, Vučić u trgovinu unosi i patologiju. Od grla koja kupi ne traži samo glas na izborima, nego i da riču njemu u slavu, a naročito protiv onih koji se bore za normalan život.

Tako je nastala kolekcija užasa, koja je obeležila ovo vreme, kojeg će se stideti svi naprednjački paraziti. Stideće se svi Valjevci, koji okreću glavu od Aleksandra Obradovića, insajdera koji je otkrio korupcionašku aferu u “Krušiku”. Stideće se i radnici Namenske industrije u Lučanima, koji vređaju porodicu poginulog kolege jer traži da sud utvrdi istinu o tragediji koja ih je zadesila. Bolest, kakvu svet ne pamti, nedavno je pokazala ozbiljne simptome metastaze. Sredinom juna pokvario se vodovod u Vrčinu. Posle deset dana nestašice, grupa građana je protestovala na temperaturi od 40 stepeni u hladu. Po Vučićevom naređenju, suprotstavila im se grupa naprednjaka koji su protestovali protiv njihovog protesta, njima je odlično bez vode.

Opasnija od svih virusa, Vučićeva patologija je izazvala stanje u kome Srbi glasaju za stranku, zbog koje njihova deca beže u inostranstvo, a koja dovlači migranti. Javni izvršitelji glasačima SNS-a oduzimaju kuće i stanove, nameštaj i automobile, sve što imaju, a vlast koju su oni izabrali migrantima daje domaćinstva, poslove i podsticaje od po 10.000 evra; evra iz budžeta koji pune isti nesrećnici kojima se guli koža s leđa. Novcem opljačkanim od sirotinje lokalne vlasti, poput one u Čačku, plaćaju bilborde s porukama dobrodošlice migrantima iz Afganistana, “dobrim komšijama”, koji će naslediti ono što su iza sebe ostavili mladi i obrazovani, koji su pobegli pred naprednjačkom pošasti.

Vučić uživa u ponižavanju žrtava koje nisu mogle ili htele da pobegnu. Bez ijednog dana radnog staža bilo gde, osim u politikantstvu, diktator sipa uvrede na račun normalnog sveta: “Takvi su Srbi, lezilebovići, neće da rade, samo čekaju da im država nešto da…” Da bi lezileboviće naterao da rade, oteo im je novac, kojim je platio tzv. strane investitore da otvore fabrike u kojima će ih tretirati kao robove.

Vlast je i zakonsku regulativu prilagodila potrebama vlasnika stranih kompanija. Kineski Hestil može da radi šta hoće sa otpadom, da truje Smederevo, Dunav i što god, zagađenje životne sredine je zaštićeno ugovorom, koji, voljom vlasti, ima veću snagu od zakona koji važi za građane Srbije.

Isto je u Boru, Zrenjaninu, a naročito u “Beogradu na vodi”, koji je Leks specijalisom izuzet iz srpskog pravnog sistema. Britanska kompanija Aptiv, čijem otvaranju u Leskovcu je prisustvovao i Vučić, nedavno je radnicima naredila da potpišu izjavu kojom se odriču svih zakonskih prava kako bi “dobrovoljno” i besplatno radili po 12 sati u smeni.

I pravnici Aptiva, i Vučića, pa i radnici, svi znaju da krše zakon, ali niko ne mari. Zašto žrtve ćute, objašnjava Željko Veselinović, predsednik sindikata Sloga: “Radnici su većinom velike kukavice, koje nemaju nikakve hrabrosti da stanu i preuzmu odgovornost u borbi za svoje bolje sutra. Koristim pravilo – ja mogu da se borim sa tobom, ali ne mogu da se borim za tebe. Niko ne može da se bori umesto nekoga. Mogu da govorim o problemima u svakoj firmi pojedinačno, ali ako se ljudi u toj firmi ne pobune, sve ostane na pisanju po društvenim mrežama i ponekom saopštenju za javnosti, ali se suštinski ništa ne menja.”

Veselinović navodi i skandalozno ponašanje Voltera Knabea, direktora belgijske kompanije Metech iz Smedereva. Knabe je na društvenim mrežama objavio ilustraciju na kojoj su srpski radnici predstavljeni kao Štrumfovi, a belgijski poslodavac kao kolonijalni imperator. Uz to, Knabe je napisao: “When Serbs and Belgium’s work together” – “Kad Srbi i Belgijanci rade zajedno”. Veselinović traži da Knabe bude proglašen za personu non grata u Srbiji zbog tog ispoljavanja kolonijalnog rasizma.

Naravno, od toga nema ništa. Mentalno poremećena srpska Štrumfeta, koja vlada Srbijom, misli isto što i Knabe. Tako će biti dok Štrumfeta Vučić ne dobije što zaslužuje. Da bi se to dogodilo, neophodno je zaustaviti proces destrukcije društva.

Do toga može doći samo ako se probudi nada, koja će ljude motivisati da se bore za sebe i svoju budućnost, a ne da beže pred Vučićima, Brnabićima, Malim, Bakarecom, Rističevićem, Kebarama i bizonima.

Građani Srbije su nalazili razne načine za proizvodnju političkih katastrofa. Međutim, znali su i da nađu snage i hrabrosti za pobunu i borbu za svoje pravo na normalan život. Nema potrebe za navođenjem primera iz istorije, iz oslobodilačkih ustanaka i ratova.

Dovoljno je setiti se da je još živa i aktivna ona generacija, koja se digla 9. marta 1991. protiv medijskog mraka TV Bastilje, kako je Vuk Drašković nazivao RTV Beograd. Sto hiljada ljudi se nije uplašilo Miloševića, njegove policije i tenkova. Nažalost, nešto im se desilo, pa se sad boje karikaturalnog diktatora s pancirom i pelenama.

Za Vuka i Danicu Drašković se zna, oni rade po utvrđenoj tarifi. Po njoj Danica nagradu za novinarstvo “Dragiša Kašiković” dodeljuje Kseniji Vučić, nezvaničnoj gazdarici Pinka, koji je stoput gori nego što je bila Miloševićeva Basilja.

Zašto se Srbija našla u ovako tragičnom stanju, odgovor zna Aleksandar Vučić. Pre deset godina, kad je na konferencijama za medije mahao sudskim spisima iz postupka protiv Nemanje Kolesara, optuženog za primanje mita prilikom prodaje cementare Novi Popovac, Vučić je tvrdio da će “žute sudije” namerno pustiti predmet da zastari, Kolesar će biti oslobođen, a zločin ostati nekažnjen. “To je moguće u Srbiji zato što nikad niko nije obešen”, rekao je Vučić. U pravu je, prikladna kazna – vešanjem ili kako god – probudila bi nadu u narodu da je pravda dostižna i da se za nju vredi boriti. Do toga će, kad-tad, doći. Kad dođe, Vučić će to osetiti na svojoj koži. Ili vratu.

- Advertisement -
SourceTabloid
- Advertisement -

Srodni članci

Ostavite komentar

Najnovije vesti