Do pre neki dan, Crna Gora je bila zemlja mora, a od pre nekoliko dana je zemlja reka. Reka pravoslavnog naroda koji je izašao da se smrzava, grejući se u molitvi i na vatrama Badnje večeri, ne bi li dokazao da se zemaljski zakoni nikada ne mogu odnositi na nebesa.
U sveopštoj crnini Gore Crne, svetle hiljade sveća u promrzlim rukama, upaljenim da odmrznu srca koja su omrzla svoje svetinje, braću, Gospoda, veru i narod. Ako se neki narod odrekne svetinja, sudbina će mu se osvetiti.Ako se odrekne braće, nema za koga živeti. Ako se odrekne Gospoda, ko će ga čuvati? Ako se odrekne vere, nema se čemu nadati. Ako se odrekne naroda, u šta će se upisati?
Krivotvoriti veru, izmaštavati crkvu, jednako je izmišljanju sebe, što se u Crnoj Gori i radi. A kad se razbraćeni zaigraju, pa se sruče na jedini stub na kom počiva sve što valja u nekoj zemlji, ne može biti, a da je toliko naivan da ne očekuje da će se razbuditi čuvari, zavetničari i vernici, isti oni koji su pre nekoliko vekova branili Ostrog pčelinjim košnicama.
Odjednom vidimo Crnu Goru među barjacima, među svećama, među monasima, među brada i ispošćenim glavama. Vidimo Crnu Goru pred kraj posta, pre Božića, na kolenima, kako se divno uzdiže u nebesa ka Onome zbog koga je i nastala, i tako slaba i neuhranjena, mala i nikakva, postaje div-junak monaškoga lika koji se diže glavom sa Lovćena i nadrasta Durmitor da bolje vidi ko je sme napasti i oduzeti ono što je od neba dobila.
Kad izađoše na ulice mladi starih duša, na usnama noseći pesme svojih praotaca, a vladike crnom rizom zasijaše, osvetli se Crna Gora i osvesti, pa se prema svetlu vernika iz tunela odricanja vrati samoj sebi. Možda su neki stariji Crnogorci izneverili mlađe, ali mladi se poneše kao starine, krenuše putevima Lazara i Miloša i ne plaše se ničega, jer grle krst dok šetaju za svoju slobodu i slobodu svoje duše.
Ne može zakon biti jači od vere, politika od zdravog razuma, ropstvo od slobode, mržnja od ljubavi i nestanak od opstanka. Crna Gora je najmanja država, a najveći zid pravoslavlja koje hoće da sruše oni pretrpani grehom, kako ih neko častan ne bi svojim postojanjem podsećao na ono što oni nikada neće biti.
Može se narod ostaviti go i bos, ponižen i pretučen, izgladneo i izmučen, ali ako mu neko pokuša oduzeti krst za koji se još jedino drži i zbog kog živi, znajući da ga neko, barem odozgo, čuva, znajte da je to prva greška tlačitelja.
Zaljuljajte zvona, otvorite hramove, neka sveta vodica preplavi Crnu Goru, isplačite suze zbog zaludele braće, upalite sve sveće, pevajte da svet čuje kako smo svi mi deca svog Oca i poručite belosvetskim agresorima i tvorcima podela da Srbinu pravoslavcu nikad neće moći ništa.
Mi živimo onako kako oni umiru, pa čime nas mogu uplašiti?
Tekst u celosi prenesen sa sajta IN4S.
Autor: Milan Ružić
