Početkom 50-tih godina prošlog veka u donjem manastiru Ostrog živeli su pripadnici UDBE. Njihov zadatak je bio da prate monahe na koje se sumnjalo da skrivaju zlato koje je ostalo nakon odlaska kralja Petra II Karađorđevića u emigraciju.
Na početku rata Kraljevina Jugoslavija je raspolagala sa 64 tone zlata u svojim monetarnim rezervama. Od toga 11 tona zlata je bilo u zemlji a 53 tone kod inostranih banaka, pretežno u Engleskoj i SAD-u. Većina zlata je transportovana u Englesku razaračem „Beograd“ po nalogu obazrivog kneza Pavla. Knez Pavle će kasnije ovo zlato iz bombardovane Engleske preusmeriti u SAD.
Svo ovo zlato će nakon rata biti vraćeno Josipu Brozu Titu ili na izvestan način opravdano.
Odnosno, postoje više nego tačne indicije kako i zbog čega je trošeno za vreme rata. Amerikanci su pre vraćanja zlata Titu jedan deo deponovane količine umanjili iz razloga što je komunistička vlast na samom početku oduzela američkim građanima stanove i druge nekretnine u Jugoslaviji.
Ipak, 11 tona zlata je ostalo u zemlji. Banka Jugoslavije je pre nacističkog napada izmestila ovo zlato u unutrašnjost zemlje. 10 tona je završilo u Užičkoj filijali, dok je u Sarajevu i Mostaru završilo po 500 kilograma.
Sarajvsku i mostarsku zlatnu tonu će odmah po izbijanju rata zapleniti ustaše, sa njim će finansirati svoj krvavi ubilački pohod tokom rata. Užički tovar zlata je bio smešten u 204 sanduka i njega su očerupale sve zaraćene strane i sve su se vojske bavile ozbiljnim pretragama ne bi li zlato pronašle.
Partizani koji su u jesen 1941. godine vodili velike borbe za zapadnu Srbiju i Šumadiju kasnije oslobođenu teritoriju nazvanu Užička Republika nisu vodili zbog naroda i oslobođenja, već zbog zlata. Samo Užice 1946. godine će biti preimenovano u „Titovo Užice.“
Ova se borba nije isplatila partizanima po pitanju zlata. Zlato je iz Užica već bilo prebačeno za Crnu Goru. Od 204 sanduka avionima je zajedno sa vladom i generalitetom sa aerodroma u Nikšiću otišlo u inostranstvo svega 14 sanduka.
Ostalih 190 je odnešeno i sakriveno po Crnoj Gori. U manastiru Ostrog je završilo 10 sanduka, u manastiru Savina u Herceg Novom 15, u bunaru Cetinjskog manastira 50, zatim kod načelnika sreza Nikšića 88, u intendaturi u Herceg Novom 27 sanduka. Sanduci su skrivani na dnu suvih bunara, u septičkim jamama, štalama, mesnim kancelarijama, parohijskim podrumima isl.
Većinu ovog zlata su pronašli italijani, čak 179 sanduka. Ovo zlato je prenešeno u italijanske trezore koji će 1943. godine pasti u ruke nemcima a dve godine nakon toga amerikancima.
Svo zlato će kasnije biti vraćeno Titu. Od preostalih 11 sanduka nemci su pronašli i uzeli 4, četnici 1 a 5 sanduka je nakon rata pronašla UDBA. Jedan sanduk je nestao u avionskoj nesreći u kojoj je nastradao srpski istoričar Vladimir Ćorović na putu prema Grčkoj.
Svo ovo zlato je nakon rata vraćeno Jugoslaviji, uključujući i opljačkano Borsko zlato.
U ovo vreme patrijarh Gavrilo je lično prisutan u manastiru Ostrog. Pokušava da autoritetom zaštiti deo državne imovine i da blagoslovom isprati kralja Petra u emigraciju.
Ne poštujući sveto meto u manastir Ostrog 25. aprila 1941. godine, 11 dana od odlaska kralja Petra Drugog, SS jedinice izvršavaju prepad i posle detaljnog pretresa manastira hapse patrijarha i odvode ga zajedno sa manjim delom pronađenog zlata.
Iz svega ovoga vidimo da nije bitno ko je zlato krao, bili to italijani, četnici, SS oficiri ili pripadnici UDBE, zlato je na kraju opet završilo u Jugoslaviji. Tito i komunisti će nakon rata stvoriti mit da je kralj Petar II Karađorđević sa sobom odneo zlato i bogato živeo u emigraciji.
O čemu je reč i kod koga je bilo zlato saznaje se tek 2012. godine. Tu tajnu će otkriti „sef 555.“
- godine, dve godine nakon Titove smrti u Narodnoj banci Srbije zapečaćen je sef sa stvarima koje su ostale iza Tita, sef je nazvan „Depo 555.“ Da bi 2012. godine, 30 godina kasnije, na insistiranje porodice Karađorđević sef je otvoren. U njemu je pronađeno 29 kilograma zlata u polugama, pronađeno je 2.366 zlatnika sa monogramom kralja Aleksandra Karađorđevića.
To je bila ograničena serija i za jedan zlatnik mogao je da se kupi stan u Beogradu.
Još je pronađeno:
149 dijamanata i brilijanata,
1.271 komad numizmatičkog novca,
13 odlikovanja,
251 predmet od zlata i drugih plemenitih metala,
18 kompleta posuda od srebra sa pozlatom,
83 medaljona, biseri, privesci, značke, te
26 000 američkih dolara,
36.000 nemačkih maraka i
2.200 danskih kruna.
Sve ovo je nađeno u sefu onoga ko je drugog optuživao da je ukrao zlato.
Petar II Karađorđević je postao kralj sa samo 18 godina, bio je golobradi mladić koji je vladao zemljom tek 19 dana, zemljom koju su napale sve hijene ovoga sveta. Nakon napada sila osovine, vojna komanda donosi odluku da se kralj dislocira iz zemlje u London, gde su inače bili svi kraljevi.
Kralj sa Ostroga na aerodrom u Nikšiću odlazi bez grama zlata, samo sa stvarima koje je imao na sebi.
I dok je cela Srbija 3. novembra 1970. godine klicala Titu koji se kupao u njihovom zlatu, u Denveru u jednoj bolnici dušu je ispuštao poslednji srpski kralj, kralj Petar II Karađorđević.
Tada je imao 47 godina i u bolnicu je primljen pod imenom drugim, Petar Petrović bez dinara.
Emigranti u Americi su skupili novac da ga sahrane. Sahranjen je u sumrak, onako kako je i živeo, tiho…
