4.6 C
Belgrade
četvrtak, 22 oktobra, 2020

SZO UKIDA STARU VERU: Novi Vatikan i BOG koji ima sva rešenja! EVO ŠTA SE RADI!

NAJČITANIJE

UZNEMIRUJUĆE: Delili drogu osnovcima, roditelji dece ih tukli bejzbol palicama (VIDEO +18 )

U ruskom gradu Barnaul grupa dilera podelila je grupi osnovaca nižih razreda narkotike, uglavnom ekstazi i spid u vidu bombona i žvaka.

“PUTIN OSLOBODIO LAVOVE I TIGROVE“ Na sve spremni da spreče kršenje izolacije?

Jutros na društvenim mrežama "eksplodirala" je vest kako su "ruske vlasti na nalog predsednika Vladimira Putina, oslobodile na stotine lavova, kako...

OGLASILA SE I KUBA: Imamo lek. Spremni smo da snabdevamo i ostatak sveta

Kuba tvrdi da ima dovoljno rezervi antivirusnog leka koji se koristi za lečenje korona virusa da pokrije potražnju kod kuće, kao i potrebe drugih...

EKSKLUZIVA: Ovo je novi sastav Vlade Republike Srbije

Iz dobro obaveštenih izvora iz Nemanjine ulice, ovako će izgledati novi sastav Vlade Srbije:Ana Brnabić, premijer i...

SZO se igra Boga

Nestala je stara vera, pojavila se nova. Nevidljivi, a svudaprisutni virus zamenio je nevidljivog, svudaprisutnog Boga.

Kultura u vremenu „SZO normalnosti“

- Advertisement -

Bilo je teško u doba „korona vanrednog stanja“. Trebalo je, što pre, konceptualizovati ono što se dešava, i izdržati u izolaciji, kojom je, kažu, upravljala struka. Medicinska. A onda nam je u ruke došao novi broj uglednog časopisa „Gradac“ (213–214–215), posvećen Ernestu Sabatu. Čitajući svakome lakne jer prethodno potonuo odjednom se vrati u negdašnjeg mladog sebe, neistrošenog životom u ovakvoj Srbiji i ovakvom svetu. Prožeti silovitom rečju argentinskog genija, ponovo se postaje onaj stari knjiški pubertetlija, koji je verovao da, ovde i sada, postoje rešenja. Da, značio je taj Sabato, iz „Tunela“, sa „Herojima i grobovima“…

Progovarao je, na sav glas, o čoveku i epohi, nepatvorenim glasom vitalizma Južne Amerike. U doba korone kao „nove normalnosti“ koja nas je zatvarala u kuće i stanove, u skladu sa Kafkinom rečju Janouhu („Uskoro će nam biti potrebna dozvola za izlazak u svoje dvorište“), kao grom iz vedra neba pogađaju Sabatove reči o trijumfu scijentizma u modernom svetu. Nauka je, jasno je rekao argentinski pisac, nova ideologija, koja nas smešta u Prokrustovu postelju mitova maskiranih u „objektivnu istinu“. I sam bivši naučnik, koji se odrekao laboratorije da bi, na tragu Dostojevskog, ušao u opite s ljudskom dušom, pisao je (a „Gradac“ prenosi):

- Advertisement -

„Razum je – kao pokretač nauke – oslobodio novu, iracionalnu veru za prosečnog čoveka koji ne može razumeti nemuštu, moćnu paradu apstraktnih simbola, pošto su divljenje i fetišizam nove magije zamenili razumevanje.“

Ta nova vera je, po Sabatu, progresivizam: „Napredovanje tehnologije dovelo je do nastanka dogme opšteg i beskonačnog napretka, doktrine boljeg i većeg. Sve što je bilo mračno, od straha do kuge, rasvetliće Nauka.“ Naučnici, a među njima i medicinari, kaže on, postali su žreci nove religije, koji su, ponovo, samo u drugom kontekstu, nudili besmrtnost – ako im se u potpunosti predamo. Medicina je izvor besmrća!

Ali nije, avaj – nije! Sabato je bio nemilosrdan prema medicini, tvrdeći da se „najveći deo savremenih terapija sastoji iz sujeverja kojima su data grčka imena“. Usvojivši lametrijevsku viziju čoveka kao puke mašine, koja se „napravi“ od mesa i kostiju, izvesno vreme radi kao kvalitetan mehanizam, pa se kvari i opravlja da bi okončala na otpadu, potpuno predati materijalizmu kao pogledu na svet, medicinari se, veli pisac „Tunela“, „ponose velikim pobedama svoje nauke, iako su zapravo samo uspeli da pošast velikih boginja zamene pošašću kancera“.

Čitajući Sabata, izolovani i samoizolovani, podmlađujemo um i ostajemo na nogama.

SZO,

Cerdo Quia Absurdum Est

- Advertisement -

Da ne zaboravimo: Sabato ne poriče značaj medicine kao načina da se potrebitom pomogne; on ne zaboravlja ni požrtvovanost lekara kao podvižnika čoveštva koji se o bližnjem staraju. Pisac ukazuje na diskurzivno-ritualne modele medicinske delatnosti, koji pretenduju na sveopštost i nezaobilaznost u svetu koji je mnogo složeniji nego što bi to bilo koja naša pretenzija na konačnost definicije mogla i da sanja.

Medicina je, univerzalizujući svoj diskurs kao svespasonosan, postala nova religija. Da je ostala samo u domenu lečenja dostupnim sredstvima ljudske veštine, da nije postala tako totalitarno narcisoidna, ne bi se dešavalo da nam mediji prodaju priču o „korona čorbi“ od slepog miša s pijace u Vuhanu, od koje je, samo sedam kilometara, udaljena najmoćnija kineska laboratorija za biološko ratovanje.

Niti bi nas ubeđivali da maske (bilo kakve – od hartije do tkanine) apsolutno štite od virusa (a ne štite baš, pogotovo tkane). Niti bismo bili primoravani da verujemo da đačko pevanje na časovima muzičkog širi koronu, a stotine veseljaka na splavovima, koji puše nargile, šire zdravlje.

Poverovali smo, ipak. Credo quia absurdum est.

Nestala je stara vera, pojavila se nova. Nevidljivi, a svudaprisutni virus zamenio je nevidljivog, svudaprisutnog Boga.

Otkuda to?

SZO Medicina umesto hrišćanstva

Otkad se sociologija pojavila kao naučna disciplina, njeni utemeljivači su naglašavali da će se modernizacija okončati sekularizacijom. Verovanje u „smrt Boga“ kao sine qua non uslova za društveni napredak preovladava u poslednjih sto godina i imalo je ishod u popularizaciji teze o sekularizaciji. I zaista, uspelo im je: više ne verujemo u Boga koji je postao čovek da bi sinove i kćeri ljudske učinio decom Božjom i ne verujemo u vaskrsenje kao pobedu nad smrću. Međutim, religija nije u potpunosti nestala: samo se preobrazila.

Umesto hrišćanstva dobili smo medicinu. Umesto u Tvorca neba i zemlje verujemo u viruse i vakcine. Moderna medicina odražava religiozno nasleđe zapadne kulture: njenu ideologiju, simbole, verovanja, rituale, prakse, nade i strahove. Štaviše, ona je forma sekularne religije.

Uostalom, zdravlje je bitna vrednost duhovnog pogleda na svet i sve verske zajednice su aktivne u određivanju prirode zdravlja i bolesti. Pošto su i jedno i drugo nekad imali samo metafizička tumačenja, jasno je da i savremena medicina potiče od religije i magije: šamani su, znamo to, bili prvi lekari, a medicinske sestre su se, na rimokatoličkom Zapadu, pojavile kao časne sestre.

Pravoslavna crkva je prva izgradila bolnice (Sveti Vasilije Veliki, u 4. veku), brinući se za bolesne, ali i za one na samrti. Svaka religija, i danas, organizuje duhovno lečenje, grupe koje nude terapiju i podršku, kao i finansijsku, medicinsku, psihološku i duhovnu pomoć za potrebite, invalide, zavisnike, starije ljude itd.

To je sastavni deo naše kulture, shvaćene u najširem smislu te reči.

Kakva je medicina religija?

Poljski sociolog Jan Domaracki objavio je 2013. godine esej „Extra Medicinam Nulla Salus“, u kome je istakao da iako medicina i SZO sebe predstavlja kao naučnu, objektivnu i neutralnu delatnost, ona funkcioniše tipično religijski. Prati čoveka, koga doživljava kao pacijenta (trpioca bolesti, jer „pacijent“ znači upravo to – trpilac) od kolevke do groba, leči ga od istih strahova i briga kao nekad hrišćanstvo, nudi mu večno zdravlje, mladost i lepotu umesto tradicionalnog pojma spasenja. Virusi i bakterije su zamenili demone, a Svetska zdravstvena organizacija ima ulogu Vatikana.

Prema medicinskoj surogat-dogmatici, čovek je, veli Domaracki, slabo biće koje je od rođenja pod zlim uticajem virusa, mikroba i bakterija. Novi žreci – medicinari – spasavaju od pošasti kroz inicijatičke rituale, kakvo je vakcinisanje. Domaracki ističe:

„Vakcina je zamena za krštenje i uvodi novorođenče u zajednicu medicinske crkve, čime ga štiti od praiskonskog zla – zaraze. Pošto medicina čoveka prati do kraja života, ona kod njega izaziva osećanje zavisnosti slično onom religijskom.“

Mantil kao mantija ispod SZO zla

Lekari su moderno sveštenstvo. To sveštenstvo nosi svoje mantile – mantije. Oni su svojevrsni proroci, koje slede „apostoli“: medicinske sestre i braća, dijetetičari, apotekari itd. Obični laici, kao i nekad, nemaju pun uvid u znanja sveštenika, koji pišu na misterioznom, medicinskom latinskom. Kao novi sudija, moralista i etičar, lekar se udružuje sa državom i pošto je pozvan da definiše i leči društvene devijacije, on time legitimiše državnu kontrolu nad zajednicom, jer baš ta država, navodno, sve devijacije sprečava.

Tako medicina postaje najvažnije sredstvo za upražnjavanje državne moći, ali prikrivene, pod maskom čistog čovekoljublja. Najveći deo građana medicinu doživljava jedino kao oruđe „brižne vlasti“ koja se stara o svačijoj dobrobiti, a ne kao potencijalnu pretnju svojoj slobodi. Srednjovekovni „papski diktat“ postaje medicinski „soft-totalitarizam“, smatra Domaracki.

Kult i kultura, SZO i vrhovni smisao

Kult medicine stvorio je svojevrsnu kulturu tela kao vrhovnog smisla i cilja postojanja: od fitnesa i bodi-bildinga do vegetarijanstva i veganstva. To je kultura prožeta duhom novog, surogatnog asketizma, u kojoj je verski post zamenjen dijetom, a dizanje tegova i džoging su nova vrsta metanija. Joga sa meditacijom je, u suštini, zamena za molitvu.

I, naravno, umesto oboženja blagodatnim energijama Gospodnjim na delu je samoobogotvorenje, čiji je konačni cilj nova eugenika, transhumanizam.

Sve je krenulo od sholastičkog izjednačavanja lika Božjeg u nama sa razumom. Onda je došao Dekart, i rekao da misliti znači postojati.

Pa Lametr koji je rekao da je čovek mašina. Pa Norbert Viner koji nam je dao kibernetiku kao sredstvo da se „upravlja mašinama i ljudima“. Nauka, u čiju su heurističnost polagane tolike nade, survala se u ponor tehnike kao moći.

Pol Virilio, u knjizi „Informatička bomba“, jasno kaže:

„Od sada se, zahvaljujući povezivanju bioloških i informatičkih nauka, nazire stvaranje kibernetskog eugenizma koji ništa ne duguje politici pojedinačnih nacija – kao što je to bio slučaj u laboratorijama koncentracionih logora – već apsolutno sve duguje ekonomskoj tehnonauci od koje jedinstveno tržište zahteva komercijalizaciju celine života, privatizaciju genetičke baštine čovečanstva.“

Virilio dodaje i ovo:

„Manje vezana za istinu nego nekada, interesujući se samo za trenutnu efikasnost, nauka se danas bliži svom kraju, svojoj građanskoj dekadenciji… Kao panični fenomen prikriven dostignućem raketa i oruđa, savremena nauka se gubi u samoj prekomernosti svog tobožnjeg napretka.“

Da ponovimo Sabata: žreci nove religije, SZO medicine, ponosni su zbog toga što je pošast velikih boginja zamenjena pošastima kancera. I idu dalje u zaposedanju čoveka i njegove slobode, sve u ime zdravlja – do eugenike, do transhumanizma (čovek je zastareo, treba ga prevazići, spajajući ga, konačno, sa metamašinom, mašinom svih mašina – s računarom).

Narcisoidna, sa oligarhijskom globokratijom udružena, struka bez savesti – to je suština kulturne dekadencije kojoj prisustvujemo. Umesto stvaralaštva i slobode, nude nam strah. Između ostalog, i od nevidljivog, a svemoćnog virusa.

Gde je strah, tu je i strahovlada.

SZO Kultura u doba korone

Kultura je pamćenje pokolenja. Ona je i stvaralačko traganje za budućim, ali i sušta tradicija. A tradicija je, po Čestertonu, demokratija pokojnika – ako su u staroj Atini slobodni građani glasali kamenčićima, naši preci, veli engleski mudrac, glasaju svojim nadgrobnim kamenjem. Baš zbog svoje bitijne osnove, svaka kultura izvire iz kulta: religiozna ili kvazireligiozna metafizika uobličavaju ono što čitamo, slušamo, gledamo. Snažna i nepatvorena religioznost rađa temeljnu, smislotvornu kulturu.

U doba instant spiritualnosti, ili, još gore, u bezduhovno doba, kakvo je naše, kultura se izrođava. Danas, kad smo od likova – ikona Božjih postali zakrabuljeni, puke ličine, sve tone u rijaliti šou. Dolazi „vreme smrti i razonode“ – dok se sve ruši, mi pevamo: „Piće za mladiće, banku za igranku, a svet nek propadne, nije neka šteta.“

Na sve to, iznenada, pada i senka pandemije, zagonetni virus korona, za koji se još ne zna sasvim šta je, ali je, jer je SZO svemoćni novi Vatikan koji ima sva rešenja, već spremna vakcina, pri čemu su ruske i kineske vakcine, u imperijalnom poretku NATO sveta, unapred odbačene, a one koje nude SZO i Bil Gejts nisu, jer potiču od naročito iniciranih (kažu da će ih i Srbija nabaviti, sasvim u skladu sa svojim zapadnim orijentacijama).

Zbog korone, očito, strada „klasična“ kultura: nema književnih večeri, koncerata, pozorišta; putovanja kao pokloništva muzejima i spomenicima drevnosti iščezavaju; ostaje jutjub i pokušaj da se dvodimenzionalnost interneta nekako prevede u „treću dimenziju“. Neka vrsta uvoda u transhumanizam, kad će se mozak spojiti sa svetskom Mrežom.

S druge strane, naš život, kome klasična kultura treba da služi, pretvara se u panično čekanje na respirator, sa obaveznim maskiranjem pre toga. Koga je, u ovaj čas, briga za stvaralačku imaginaciju?

Osim onu košmarnu, instaliranu u raznim državama sveta, sa ciljem da nas podseća na „Proces“ i „Zamak“ Franca Kafke, sa mnoštvom arbitrarnih pravila čije kršenje, u bilo kom trenutku, može biti surovo kažnjeno.

Ipak, i u takvo vreme vredi misliti, i mišlju braniti kulturu, kao što u Bredberijevom romanu „Farenhajt 451“ vredi pamtiti bitne knjige, od Homera do Dostojevskog, iako ih država spaljuje.

„U ratu ovom koji sećanje briše, naučite pjesan, to je izbavljenje“, kaže Miodrag Pavlović.

Jer kultura je pamćenje.

Svetska zdravstvena organizacija kao Novi Vatikan

Što se SZO tiče, ona je, kao i Rimokatolička crkva, visoko hijerarhizovana i birokratizovana struktura, kojoj nedostaje „transparentnost“ delovanja, ističe poljski sociolog Jan Domaracki. Obe su centralizovane, imaju ispostave u celom svetu, i često organizuju skupove i susrete da bi očuvale integritet i propovednički nametnule svoju dogmatiku. I SZO i Vatikan poseduju sopstvena pravila i zakone, a, kao papstvo u Evropi pre Lutera, medicinska religija danas ne dozvoljava laicima da se bave lečenjem samih sebe – samo „rukopoloženi“ to mogu.

Domaracki ističe još jednu sličnost: „Monopolišući zdravlje, bolest i ljudsko telo, SZO želi da nadzire sve elemente svakodnevnog života.“

SZO u krstaškom pohodu

Ona može i mora svakog da spase, čak i na silu: zato SZO organizuje „krstaške pohode“ u nerazvijenim zemljama sa ciljem masovne vakcinacije i istrebljenja zaraznih bolesti. Njen pogled na svet se propoveda putem svih dostupnih medijskih sredstava, ona obraća ljude, zabranjuje „nenaučne prakse“, kažnjava neposlušne. Zato, kaže Domaracki, ona nije „samo sistem zdravstvene zaštite nego i političko sredstvo dominacije, nadzora i društvenog isključivanja“.

- Advertisement -

Srodni članci

Ostavite komentar

Najnovije vesti

UBILA GA VAKCINA: Preminuo dobrovoljac za vakcinu sa Oksforda protiv KOVID 19!

Vakcina smrtonosnaBrazilska zdravstvena služba Avsisa objavila je da je volonter koji je primio vakcinu protiv koronavirusa, a...

KONOVO LUDILO: Zabraniti kretanja, da se ide samo do prodavnice!

Treba razmišljati o zabrani kretanja u nekom obliku, da se nešto skrati, da se ide samo do prodavnice, rekao je epidemiolog...

NADALOV PLAN KAKO DA SVRGNE NOVAKA SA TRONA: Evo šta Španac mora da uradi da bi bio broj 1!

Rafael Nadal i Novak Đoković učestvovaće na po još dva turnira u 2020. godini, a rezultati će odrediti koji od njih...

VELEIZDAJA: Vučić odbio da oda poštu poginulima u 2. SVETSKOM RATU!

"Aleksandar Vučić je odbio da oda poštu poginulima u oslobađanju Beograda 1944. Umesto toga je na dan oslobođenja Beograda položio venac...

NARODNE STRAŽE POBEDILE : Vojska Crne Gore odustala od vežbi na Sinjajevini!

Načelnik štaba Generalštaba Vojske Crne Gore, pukovnik Aleksandar Pantović, saopštio je da je izviđački tim konstatovao da se nijesu stekli uslovi...