-0.7 C
Belgrade
utorak, 7 decembra, 2021

STRUČNJACI UPOZORAVAJU: Srbija treba hitno da promeni ekonomski sistem

NAJČITANIJE

- Advertisement -

Da bismo na pravi način shvatili gde se mi to kao narod i zemlja trenutno nalazimo i šta nam se ovo zapravo događa, neophodno je da se samo malo potrudimo da trenutnim događajima, činjenicama i stvarima u svetu i kod nas damo pravu realnu ocenu, odnosno da ih nazovemo pravim imenom. Dok god to ne uradimo kao narod, ozbiljno i korektno, pitanje iz naslova će se večito postavljati i držati nas u neznanju.

Ovaj tekst će, nadam se, pokušati da neke stvari u svetu i kod nas nazove pravim imenima i nagovestiti njihove moguće posledice na dalju budućnost našeg naroda.

Počećemo od stanja svetske ekonomije i kakve to posledice nosi po nas. Evidentna je kriza svetske ekonomije kolosalnih razmera, verovatno najjače i najrazornije do sada, koja je počela dosta pre tekuće pandemije, samo što je ona dosta ubrzala, a čijem se vrhuncu neminovno približavamo. Sigurno je da će ova kriza biti dužnička kriza, što se najbolje vidi u najrazvijenijim zapadnim zemljama, gde spoljni dug već uveliko prelazi iznos njihovog društvenog bruto proizvoda (BDP), uz gubitke privrede koji su se još početkom leta ove godine merili hiljadama milijardi dolara, uz stotine miliona izgubljenih radnih mesta, te još većim brojem ljudi pogođenim ekstremnim siromaštvom.

Same procene pada globalne ekonomije za ovu godinu od strane vodećih svetskih monetarnih institucija kreću se uglavnom u razmeri od 5 do 6%, sa sasvim nejasnim i krajnje nepredvidivim prognozama njenog oporavka već u sledećoj godini u rasponu od 3 do 5%, zavisno od ishoda borbe sa pandemijom.

- Advertisement -

Mnogo je međutim verovatnije da će oporavak biti mnogo sporiji, pa se može protegnuti do čitavih pet godina, nakon čega će biti drastično promenjena postojeća struktura svetske ekonomije, kao i osnovni principi na kojima ona počiva.

Nema nikakve dileme da će ova najnovija ekonomska kriza samo ubrzati proces multipolarizacije svetskog poretka, koji je već uveliko u toku, te dalju održivost neoliberalnog koncepta učini definitivno zavisnom od „steroida“, sa besomučnim štampanjem dolara i evra bez pokrića kao najvidljivijim, pa i konačno do inauguracije nacionalizma kao najozbiljnije i najmoćnije političke ideologije na svetu.

Kao direktan produkt ovoga je dalje napumpavanje finansijskih manipulativnih balona, odnosno derivata, čija zastrašujuća cifra je odavno prešla hiljadu hiljada milijardi dolara, u odnosu na globalni BDP od oko 100 hiljada milijardi.

- Advertisement -

Da li je tekuća pandemija veštački izazvana u cilju očuvanja interesa globalne korporativne elite u celom svetu, kao nova manifestacija njene autoritarne moći – kroz strah i histeriju u društvu, ne bi li se stanovništvo držalo pod kontrolom; da li sama pandemija već sada počinje da deluje upravo suprotno od ovoga svega; da li na ovoj pandemiji ključni svetski igrači gube kontrolu, te zaista nemaju još uvek odgovor na nju i ne mogu da je iskontrolišu; da li je sama pojava i eskalacija pandemije na neki način početak trećeg svetskog rata, sve su to pitanja na koja ćemo relativno brzo imati odgovore.

Ono što je za sada evidentno je činjenica da je sama pandemija donela za sobom neslućene razmere preraspodele svetskog bogatstva, naravno u korist najbogatijih za preko desetina hiljada milijardi dolara, odnosno za oko 30% njihovog bogatstva, na uštrb stotina miliona koji su ostali bez posla, i to samo do leta ove godine. Takođe ostaje i evidentna činjenica da se bar za sada, ni izbliza ne može sagledati nagoveštaj hitnog oživljavanja nekog od ranije ustrojenih međunarodnih kontrolnih mehanizama za borbu protiv tekuće pandemije i svih pratećih problema i pojava koje ona nosi sa sobom.

Neoliberalna zapadna elita, kojoj je glavna vodeća ekonomska ideja sada da dalji ekonomski razvoj uopšte nije potreban, već kako zaustaviti razvoj drugih konkurentskih ekonomija, da istovremeno u svojoj lažnoj nadmoćnosti i izuzetnosti ostaje gluva na povremene vapaje sa Istoka za hitnim dijalogom i saradnjom po ovim najurgentnijim pitanjima , gurajući tako ceo svet u sve veću opasnost.

Šta je pouka za nas? U ovoj svetskoj dužničkoj krizi preterano dolivanje vode u vino, kako slikovito nazivaju ugledni ekonomisti popularno nazvane kvantitativne olakšice ili narodski, štampanje para bez pokrića, realno neće moći u nedogled da se odvija. Kako će svetska ekonomija, u ne tako dalekoj budućnosti, verovatno ići prema modelu tržišnog rešavanja državnih dugova, velika je verovatnoća da će manje razvijene zemlje, a koje su već dugo u krizi, kao što je Srbija, dospeti u situaciju da delom, najčešće najboljim, svoje imovine namiruju dospele dugove.

Kako bi izbegli ovaj, ne tako davni „Grčki scenario“, vladajuća elita mora strogo voditi računa o stanju spoljnog duga, čije servisiranje ne bi smelo da poremeti normalno funkcionisanje privrednog sistema, što na žalost kod nas nije slučaj. Što brži zaokret ka samodovoljnoj nacionalnoj privredi, teška je, ali jedna od najpouzdanijih varijanti odbrane, kako od tekuće pandemije, tako i od zastrašujuće nove svetske ekonomske krize.

U samom središtu ove krize su SAD, kao nekada najsjajnija ekonomija sveta, a sada enormno zadužena, koja je u ovu krizu ušla posle pedesetogodišnje stagnacije, nakon koje je nastupila strukturalna kriza u pravom smislu i konačno sa tekućom pandemijom i depresija, za čije posledice će biti potreban višegodišnji oporavak.

EKONOM

Pad privrede za zadnjih godinu dana zaključno sa septembrom ove godine od oko 9% (drugi kvartal ove godine čak oko 30%), ogroman gubitak radnih mesta (po raznim procenama od 40 do 60 miliona), koji se jako teško obnavlja, oko 25% ugašenih malih preduzeća, budžetski deficit duplo veći od onog iz rekordne 2009 god., spoljni dug koji je odavno prevazišao visinu BDP-a, pri čemu se udeo američkog BDP u svetskom BDP-u kontinuirano smanjuje (sada oko 25% nominalno, dok svega 15% na osnovu pariteta kupovne moći), a uz sve to i sunovrat američkog dolara kao njihovog „vrhovnog božanstva“ koje ih je ujedinjavalo, samo su neki od pokazatelja sve razornosti ekonomske krize sa kojom se SAD suočavaju.

Nedavna predsednička „izborna saga“, kao i njene posledice, samo će sve ovo navedeno još više ogoliti i podstaći, a što neminovno vodi putem njihove verovatno najteže društvene dezintegracije u istoriji. Uz sve ovo, totalni sumrak demokratije oko i za vreme ovih izbora, jasno je pokazao da je bivši „svetski svetionik demokratije“ duboko metastazirao, te da on ne može više biti primer i ugled bilo kojoj zemlji u svetu. SAD su danas samo senka samih sebe, kako ocenjuju naši autori.

Mi smo nažalost jedan od naroda koji je u svojoj nedavnoj istoriji zastrašujuće preživeo batinu te globalne i do perfekcije organizovane mašinerije „vašingtonske močvare“, samoovlašćene za donošenje „jedine i neosporne istine“. Poučeni time, moramo se ubuduće držati što dalje od nje, a ne da srljamo u nacionalno neodgovorne „dilove“ sa njom, bez obzira koja će strana odneti pobedu u sadašnjoj surovoj borbi koja preti da razruši same temelje američkog društva.

Ne radujući se tuđoj nesreći, mi jednostavno moramo maksimalno pametno i razumno da iskoristimo ovo među vreme, okrećući se sveukupnoj saradnji sa pravim i proverenim prijateljskim zemljama, kloneći se anglo-američkih globalističkih struktura, bar do sledećeg nekog velikog globalnog resetovanja.

U opštem metežu ove ekonomske krize, kombinovane sa dugoročnom migrantskom i krizom oko Bregzit revolucije, kako je u istoimenoj svojoj knjizi naziva Siniša Ljepojević, a koja se približava svom konačnom razrešenju, EU je duboko višestruko podeljena, gde samo naizgled dominira uvek tinjajući sukob Nemačke i Francuske, sa svojim različitim interesima. Prezadužene, sa prosečnih već oko 100% spoljnog duga u odnosu na BDP, zemlje EU beleže veliki pad privrednih aktivnosti od početka pandemije (Nemačka 12, Francuska 18, Velika Britanija čak 22%, u prošlih godinu dana zaključno sa septembrom ove godine).

Velika „spasonosna akcija“ štampanja vrućih evra bez pokrića u iznosu od čak 1.350 milijardi do juna sledeće godine, kao i lansiranje digitalnog evra od strane Evropske centralne banke (ECB), kao iznuđenih palijativnih rešenja, teško da će išta pomoći ekonomskom oporavku, već će samo na izvesno vreme odložiti neophodne strukturalne promene same EU. Ona će neminovno poći putem neke vrste transformacije u Sjedinjene Evropske Države, pošto same njene članice nikada neće potčiniti svoje vitalne nacionalne interese većini, kako to lepo ocenjuju zapadni autori.

I šta onda da radi Srbija sa svojim „bezalternativnim putem“ u tu i takvu EU? Pa sve nam je jasno, kada samo bacimo pogled u komšijsko dvorište Bugarske, ubedljivo najsiromašnije zemlje EU, duboko utonule u sistemsku krizu, koja se upravo ovih dana bliži svom vrhuncu. Sa decenijskim privrednim iskustvom u saradnji sa ovom zemljom, imao sam priliku da direktno pratim sve faze do njihovog pristupanja EU pre 13 godina, a i kasniji period samog članstva, a koje su išle od oduševljenja, preko postepenog hlađenja, pa do totalne rezignacije, shvatajući da su se oni pridružili EU, ali da EU zapravo nikada nije došla kod njih.

Ovo postaje sve očiglednije u njihovim sve većim trzavicama na liniji sa EU, gde se već naslućuje početak „preformatiranja“ njihove političke scene, uz lagani proces reinkarnacije izgubljene slovenske duše (preko 70% Bugara se prijateljski odnosi prema Rusiji). Upoređujući višegodišnje bazne ekonomske i demografske parametre Srbije i Bugarske, skoro redovno sam dolazio do vrlo sličnih, poražavajućih cifara za obe zemlje, a koji su govorili o sistemski uništavanoj industriji i devastiranoj poljoprivredi sa obe strane, te jezivim demografskim ciframa izgubljene populacije.

Na našoj liniji sa EU je takođe neki čudan, neprijatan muk, otvaranje novih poglavlja se više i ne pominju, a EU je tu da bi nam permanentno saopštavala kako treba da uložimo i dalje značajne napore i doprinesemo postizanju sveobuhvatnog pravno obavezujućeg sporazuma sa Kosovom, jer je on hitan i presudan na putu ka „svetloj budućnosti“ EU, a naravno i da nas pohvali za aktivno, konstruktivno i efikasno upravljanje migracionim tokovima, jer polako, ali sigurno postajemo sanitarni koridor EU, kao sigurna kuća za migrante.

A zar iko ozbiljan može poverovati da će ovakva EU, koja se bori za svoj opstanak, imati više želje i volje da se iole ozbiljnije bavi pristupanjem visoko korumpirane, privredno uništene i siromašne balkanske periferije. To nam naravno EU nikada neće direktno saopštiti, već će nas sve zajedno držati u svojoj čekaonici na neodređeno vreme, zamajavajući nas imaginarijumom nekih novih balkanskih integracija, ali strogo u skladu svojih interesa.

Glavni nosioci deglobalizacije i multipolarnosti sa Istoka, Kina i Rusija, dosta uspešnije se bore sa tekućom svetskom ekonomskom krizom, pa i tekućom pandemijom, pri čemu Kina, nakon pada BDP u jeku pandemije od oko par procenata, već beleži isto toliki rast, odnosno rast BDP oko 5, a izvoza od skoro 10% u zadnjih godinu dana, zaključno sa septembrom ove godine.

Pad BDP-a u Rusiji je u ovoj godini duplo manji od zapadnih zemalja, bez obzira što pored pandemije trpe ogromne gubitke od permanentnih zapadnih sankcija, te velike pritiske ratne NATO hobotnice na svim njenim neuralgičnim tačkama, posebno u energetici. Sve ovo u cilju razvlačenja i prenaprezanja Rusije, a po strogim i preciznim uputstvima NATO-vske RAND korporacije.

Otuda je sasvim razumljivo što je sama Rusija, upravo uz pomoć deglobalizacije, kao i svih navedenih ovih faktora, krenula putem izgradnje unutrašnje samodovoljne ekonomije, u čemu je izgleda u potpunosti uspela. Kao jedan od pokazatelja je svakako i podatak da je još prošle godine po veličini ekonomije stigla Nemačku, naravno po paritetu kupovne moći (PPP), permanentno napredujući na toj skali u odnosu na razvijene zapadne ekonomije. Oblast u kojoj je i faktički uspela da u ključnim segmentima već prevaziđe SAD i ceo Zapad, je svakako vojna industrija, a što za njih predstavlja noćnu moru.

Privredni rast Kine je tek impozantan, pa trenutno po paritetu PPP, njen udeo čini čak 20% globalnog BDP-a, a sa uspešnom realizacijom mega projekta Pojas i put, koji uključuje i zemlje Evroazijskom ekonomskog saveza (EAES), kao i mnogih drugih već postojećih, a i planiranih integrativnih procesa i partnerstava, taj procenat će sve više rasti. U tehnološkom „ratu“, SAD već gube primat u korist Kine (višestruko više prijavljenih patenata), koja se već dugo strateški pozicionira u „ratu“ tehničkih standarda, sa velikim šansama da postane vodeća sila u većini ključnih oblasti najnaprednijih tehnologija. Time se priprema i teren za ozbiljno ugrožavanje „njegovog visočanstva“- američkog dolara, a za šta se bira osetljivi momenat njegove slabosti, što bi dovelo do dodatne destabilizacije SAD, sa kojom bi se one teško izborile.

U svojim predviđanjima zapadni stručnjaci ocenjuju Kinu kao ekonomski najmoćniju zemlju već sredinom 2020 –tih, uz pad i slabljenje zapadnih ekonomija, čime će kineska vlada i njene velike kompanije biti u mogućnosti da preoblikuju međunarodne institucije i uspostave standarde prema svojim interesima.

Očigledno je da se, ne samo evroazijske, nego i uopšte azijske privredne integracije, za razliku poslednjih godina kod EU, odvijaju dosta ubrzano, što je posebno vidno kroz prožimanje i integraciju kineskog Jednog puta i pojasa sa EAES sa Rusijom kao „prvom violinom“, te Kazahstanom kao glavnim čvorištem. Svakako da neuporedivo veća teritorija, kao i privredna bogatstva, ovim novim integracijama pružaju velike komparativne prednosti u odnosu na EU i Zapad, a posebno njihove integrativne i rukovodne osnovne ideje, koje se ogledaju u ekonomskom pragmatizmu, dobrovoljnosti, principu ravnopravnosti i uvažavanju suvereniteta.

Snažna povezanost naše gotovo uništene privrede sa tržištem EU postaje samo mantra, ako se uzme u obzir daleko veća fleksibilnost, veća okrenutost uzajamnoj pomoći, te potpuno odsustvo spoljnog nametanja unutrašnjih ekonomskih i političkih rešenja u okviru EAES i drugih već postojećih, a i novih integrativnih modela sa azijskih prostora. Kao duboko kolonijalna i opustošena, pod zapadnim patronatom koji strogo dozira njen razvoj, našoj privredi će stvarno ubrzanje tempa ekonomskog razvoja biti gotovo nemoguće bez značajnijeg zaokreta i mnogo snažnijeg izlaska na ova kolosalna tržišta, ne pominjući uopšte našu ogromnu energetsku zavisnost upravo od ovih tržišta, kao jedne od ključeva razvoja.

Bez obzira na određene pozitivne korake koje je ova naša vladajuća elita ostvarila u ovom pravcu na početku svoje vlasti, kako je vreme odmicalo, tako je ovo sve više slabilo, uz potpuni nedostatak državnih institucija koje bi se ovim poslom bavile. Ovo se posebno odnosi na Rusiju, gde je u zadnjih nekoliko godina učinjeno upravo sve suprotno, uz istovremeno širenje iluzije o nikad boljoj ekonomskoj i političkoj saradnji.

Neminovno ćemo morati prema nastupajućim azijskim privrednim divovima i njihovim integrativnim procesima koji se ubrzano šire, zahvatajući još odavno Balkan i samu EU, da menjamo strategiju i nastup, te da im prilazimo što iskrenije i zrelije, studioznije i planski. Tim više što je još uvek nedovoljno izražen i nejasan pravac rasta, kao i sama dinamika daljeg produbljivanja i širenja svih vidova povezivanja na evroazijskom i azijskim prostorima, u čijem kontekstu su i aktuelni geopolitički problemi.

Šta se uporedo sa ovim globalnim turbulencijama događa kod nas ? Da li se mi blagovremeno pripremamo da sačekamo sve ovo na nogama i da preživimo sve ove nove izazove? U odnosu na iznose navedenih globalnih cifara, naš realni BDP od oko 40 milijardi evra, ukupna imovina od nešto preko 100 milijardi evra, deluju sićušno i više uporedno sa imovinom i godišnjim prometom neke osrednje svetske multinacionalne korporacije.

Tipičan smo primer male neoliberalne, zarobljene i opustošene ekonomije sa velikim spoljnim dugom realno kontinuirano iznad 70%, koji ide i do 80% vrednosti BDP-a; kontrolisano niskim privrednim rastom, tek nešto oko 2,5% godišnje u zadnjih 7 godina, skoro najnižim na Balkanu; permanentnim godišnjim spoljno-trgovinskim deficitom od oko 6 milijardi evra, uglavnom kao produktom precenjenog kursa dinara, po nekim procenama i za čitavih 50%, što daje privid relativno stabilnog monetarnog sistema.

Svetsku ekonomsku krizu i tekuća pandemiju dočekali smo nespremno, te otuda i realni pad BDP-a u prvom polugođu ove godine od oko 10% BDP-a, koji sa dodatim padom od oko par procenata u trećem kvartalu (industrija na 0%, izvoz i uvoz -2%, turizam -40% i dr.), čini gotovo neozbiljnim prognoze naše vladajuće elite o najmanjem privrednom padu u Evropi za ovu godinu od oko 1 do 1,5% (realno se očekuje privredni pad od oko 5 do 7% BDP-a, dok se projekcije Svetske banke i MMF-a kreću oko 3% u minusu), a pogotovu njihove prognoze u čuvenoj strategiji „Srbija 2025“ o enormnom rastu prosečnih plata i penzija. Uz ovo ide i realno očekivani deficit budžeta za ovu godinu od skoro 9% BDP-a, ubedljivo najveći do sada, kao i u odnosu na zemlje u okruženju.

Nikakva propaganda vladajuće elite ne može da sakrije činjenice da je skoro dve trećine našeg naroda siromašno, trećina živi sa prosečnim prihodom od oko 250 evra mesečno, te da je četvrtina direktno u zoni siromaštva, a da je najčešća, odnosno medijalna zarada manja od 400 evra. Za socijalno najugroženije u ovoj pandemijskoj krizi jednostavno ništa nije urađeno, pa su oni, bez i jedne mere, podneli najveći teret dosadašnje krize. Još je tužnija činjenica da su čak i značajno smanjena izdvajanja za određene kategorije korisnika socijalne zaštite.

S druge strane, vladajuća elita uporno propagira i podstiče direktne strane investicije, zapostavljajući i gušeći razvoj domaćeg preduzetništva, kao i skoro potpuno prepuštajući bankarski sektor stranim bankama. Sve ovo uz aminovanje Narodne banke Srbije (NBS-a), koja je pak sada prinuđena, upravo zbog ovoga, da na volšeban način i uglavnom u tajnosti, spašava ključna državna preduzeća, kao i privatne kompanije miljenike vladajuće elite, otkupom njihovih korporativnih obveznica, za koje uopšte ne postoji odgovarajuće regulatorno tržište.

I dok naša vladajuća elita uporno istrajava u saradnji sa ključnim zapadnim međunarodnim finansijskim institucijama (MMF-om, Svetskom bankom, EBRD-om i dr.), pokazujući nedostatak sopstvenog kapaciteta za dalje ekonomske reforme, pršte permanentne pohvale sa njihove strane o dobrim ekonomskim merama naše vlade i odličnim izgledima privrednog rasta, a što će potrajati sve dok uredno servisiramo obaveze prema njima, kao i dok ne privatizujemo i zadnje krupno državno preduzeće.

Šta da se radi i kao dalje? Očigledno da naša privreda dugoročno neće preživeti ovakav nametnut neoliberalni model i vesternizaciju, kao uostalom ni ostale rascepkane male balkanske despotije u našem neposrednom okruženju. U ovom svojevrsnom intrregnumu globalnih gibanja, Balkan može preživeti samo na pravi način privredno integrisan i osnažen, koji će kao tržište od oko 20-tak miliona stanovnika tek predstavljati određenu realnu snagu.

Tim pravim integracijama Vašington i Brisel, kao i ranije kroz istoriju Beč, će se oštro protiviti, te uvek nametati neke svoje integrativne imaginarne šeme, poput „Mini Šengena“, a saobrazne sopstvenim političkim i ekonomskim interesima na Balkanu, začinjene sa gotovo mizernim iznosima obećanih investicija, koje ne bismo smeli da prihvatamo ozbiljno.

Nakon CEFTE, koja je praktično nestala sa Kosovskim sankcijama Srbiji i Republici Srpskoj, očigledno je neophodan neki sasvim novi oblik organizacije i saradnje, kojima će se prevazići svi stari problemi i slabosti. Pošto je očigledno EU prokockala svoje poverenje na Balkanu, a teško da će ubuduće imati snage i volje da se njime ozbiljnije bavi, kao verovatno ni Vašington, stvari bar treba pokušati uzeti u svoje ruke, bez obzira koliko se to sada čini dalekim i teško izvodljivim.

Za pravoslavni deo Balkana ova perspektiva je sasvim vidljiva i jasna i to bi možda bio prvi korak ovih novih integracija, sa Srbijom kao stožerom. Perspektiva za ostale balkanske zemlje se otvara u nekom drugom koraku, tek kada zbace svoje kolonizatore, koji ih decenijama guraju u septičku jamu, plašeći ih baukom „srpskog agresora“, kako to lepo primećuju naši autori. Samo tako integrisani balkanski narodi mogu i politički i ekonomski odgovoriti ovim novim svetskim izazovima, te na pravim i realnim osnovama svestrano sarađivati, kako sa novim, tako i sa starim imperijama, gradeći svojevrsnu strategiju mosta saradnje između njih samih.

Taj proces podrazumeva i kompletno promenjen politički i ekonomski sistem u svim balkanskim kompradorskim despotijama, a što je proces koji je već krenuo putem pojedinačnih bljeskova nacionalnog entuzijazma, kojima što pre treba dati zajedničko usmerenje.

Zaokret od zapadnog neoliberalnog modela, sa njegovom zamenom nacionalno odgovornim ekonomskim konceptom, uz jaku ulogu države, kao centralnog regulatora privrednih tokova, baziranom na ubrzanom razvoju privatnog preduzetništva, biće nasušna potreba. Novi nastupajući integrativni procesi sa Istoka, sa svojim investicionim potencijalima, su verovatno daleko realniji da već u srednjoročnom periodu značajnije promene ekonomski pejzaž Balkana. Njih međutim moramo sačekati spremni i integrisani na realnim osnovama, sa sasvim novim ekonomskim konceptom razvoja.

Kako je budućnost čovečanstva ponovo na trenutak slobodna, pa se stvorio prostor za maštu, stvaranje i borbu, kako te lepo zapaža A. Dugin, što pre svoju pažnju, umesto neoliberalnom zapadnom konceptu, koji je uspeo da uništi svoju tradiciju i religiju, kao i same principe zapadne civilizacije, treba da posvetimo modelu „civilizatorske države“, sa svojim specifičnim državnim kapitalizmom, veri i kulturi duboko ukorenjenima u tradiciji, koje se praktikuju u svakodnevnom životu. Ovaj model sve više jača, pokazujući ne samo konkurentnost, već i superiornost u odnosu na vladajući zapadni koncept.

D.V.

- Advertisement -
- Advertisement -

Srodni članci

Ostavite komentar

Najnovije vesti