Opasnost po državu leži u činjenici da će nestati mit koji ona plasira „investitorima“ o zemlji poznatoj po poslušnim radnicima, koji se mogu gaziti preko svake mere ljudskosti i dostojanstva, bez problema i bez pravnih ili drugih posledica.
Sigurno da će rezultat ove serije štrajkova biti upisivanje Srbije na mapu zemalja za koje još uvek možda ima nade.
Meštani sela iz okoline Čačka, Lučana i Požege započeli su još 1. maja blokadu radova na izgradnji auto-puta „Miloš Veliki“ jer im nije plaćena oduzeta imovina na trasi auto-puta. Poljoprivrednici apsolutno nikakav dogovor nisu postigli na sastanku sa premijerkom Srbije Anom Brnabić i kreću u protest. Radnici Rudarskog basena „Kolubara“ protestovali su u Lazarevcu, jer su nezadovoljni zbog promene pravne forme Elektroprivrede Srbije (EPS) iz javnog preduzeća u akcionarsko društvo.
Deo radnika kineske kompanije „Ziđin Koper“ u Boru, na istoku Srbije, protestovao je zbog plata i Pravilnika o radu, za koji smatraju da je štetan po zaposlene. I, tako, kraj se ne nazire.
Ako se pogleda na razloge za organizovanje novijih štrajkova i blokada u Srbiji, oni su na prvi pogled vrlo raznorodni: niske otkupne cene, problemi sa privatizacijom, kašnjenje subvencija, niske ili nikakve plate, restruktuiranje, otpuštanje. Samo je bilo pitanje kada će obespravljenim radnicima prekipeti i kada će svoje tinjajuće i narastajuće nezadovoljstvo iskazati na ovaj buntovni način.
Zna li Srbija gde je granica poniženja? Svakodnevno ponižavanje, od vožnje u štrokavim autobusima do ciničnih izjava da gotovo da nemamo više nezaposlenih. Ko se još plaši da će ostati bez parčeta pite i jogurta. Da li se ljudi koji preko vladajuće stranke dobijaju minimalac uvećan za 20 odsto osećaju poniženo? Da li su ljuti? Ili su srećni jer imaju posao koji im je obezbedio lično Vučić?
Opasnost po državu leži u nečemu drugom. Da će nestati mit koji ona plasira „investitorima“ o zemlji poznatoj po poslušnim radnicima, koji se mogu gaziti preko svake mere ljudskosti i dostojanstva, bez problema i bez pravnih ili drugih posledica. Mogu li, dakle, biti uspešni pokušaji da se ova vlast dovede do nivoa spoznaje da je ona servis i sluga građana u okviru državnih dužnosti?
Dakle to, a ne korumpirani i okrutni, infektivni parazit, koji razdragano slavi na telu umirućeg društva? Ako to nije moguće, a skoro je sigurno da nije, pitanje je kako sve to razjuriti tamo gde ko pripada, i to tako da se više ne vraćaju.
Gde će se bes radnika zaustaviti i koliko će oni biti uspešni u svojim zahtevima, ostaje da se vidi. Ali sasvim je sigurno da će rezultat ove serije štrajkova biti upisivanje Srbije na mapu zemalja za koje još uvek možda ima nade. Socijalni bunt ima u sebi sintezu otpora protiv ugrožavanja svih ljudskih sloboda, pri čemu je pravo na pristojan život vitalni uslov za svaku od njih.
Danas sme da nas laže i bije ko stigne, a neki još razmišljaju smemo li da se branimo i pobunimo.
