Šta generacije rođene posle 1999. osećaju i znaju o NATO agresiji

Obavezno pročitajte

Na današnji dan, tačno u 19:53, prve krstareće rakete pogodile su vojnu kasarnu u Prokuplju. U nedeljama koje su usledile, najmoćnija vojna alijansa sveta bez prestanka obrušila se isprva na vojne, a zatim i na civilne ciljeve. Teško je oštećena infrastruktura, privredni objekti, škole, bolnice, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. 

Prema podacima Ministarstva odbrane Srbije, tokom vazdušne agresije NATO ubijeno je 2.500 civila, među njima 89 dece i 1.031 pripadnik Vojske i policije. Prema istom izvoru, ranjeno je oko 6.000 civila, od toga 2.700 dece, kao i 5.173 vojnika i policajaca, a 25 osoba se vodi kao nestalo. U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno.

- Advertisement -

Danas 24 godine od početka NATO agresije

Agresija je obustavljena nakon 78 dana potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu 9. juna, da bi tri dana potom počelo povlačenje snaga SRJ sa Kosova i Metohije.

Savet bezbednosti UN usvojio je tada Rezoluciju 1244. U pokrajinu je upućeno 37.200 vojnika u sastavu misije KFOR iz 36 zemalja.

Od tada su prošle 24 godine, a deca rođena nakon bombardovanja su odrasla. Jedni su završili fakultete, drugi uveliko rade, a neki su već zasnovali svoje porodice. Ono što im je zajedničko jeste činjenica da niko od njih ne pamti strah koji dolazi sa pitanjem – gde će sledeća bomba pasti?

Da li je moguće osećati solidarnost prema nečemu što nismo doživeli?

Kakva je svest o bombardovanju danas kod mladih? Uostalom, da li ona uopšte i može da postoji? Svakako, neko ko nije doživeo bombardovanje nikada neće u potpunosti moći da razume onog ko je 78 dana svog života svakodnevno slušao zvuk sirena. Ni one koji, nažalost, nisu dočekali 79. dan. No, iako mladi, na sreću, nemaju svest o tragediji takvih razmera iz ličnog doživljaja, ne znači da prema nemaju empatiju prema onima koji je pamte.

„Osećaj tuge je potekao iz porodice. Definitivno možemo zaključiti da postoji ogroman uticaj na ljude koji su to tada proživeli. Na primer, moj deda je uvek u fudbalskim utakmicama, ili, uostalom, u bilo kojem drugom sportu, birao tim za koji će da navija na osnovu toga da li nas je njihova država bombardovala ili ne. U poređenju sa time, naši osećaji su zanemarljivi“, rekao je Miloš Zekić, student novinarstva.

„Bombardovanje je strašna stvar. Nemam predstavu šta to može doneti, kako je živeti u strahu i neznanju da li ćete dočekati sutra. Sama činjenica da je bombardovanje uzrok ljudske ruke u cilju neutralisanja nekih drugih ljudi, dodatno mi ulova strah. Da li je smrt i ubijanje ljudi među sobom zaista jedino rešenje?“, dodala je njegova koleginica Sara Milićev.

I druga mišljenja su slična njihovim. „Dovoljno je reći da su bombardovali suverenu državu, misleći kako je to dobro rešenje. Do današnjeg dana to opravdavaju i isto bi uradili“, navela je je studentkinja iz Pančeva Ivana Vasiljević.

„Ne“ NATO-u

Studenti su uglavnom saglasni oko jedne stvari: saradnja sa članicama NATO pakta – možda, članstvo – ne.

Obeleženo tri decenije užičkog Pedagoškog fakulteta

„Mislim da je saradnja moguća, ali da svakako nije poželjna. Srbija poslednjih dvadesetak godina jasno pokazuje aspiracije ka članstvu u EU i ostalim evropskim organizacijama, pa me ne bi čudilo da to bude slučaj i sa NATO-om. Ipak, mislim da se građani Srbije nikada ne bi pomirili sa tim. Ja lično ne bih voleo da Srbija postane članica NATO alijanse. Preko nekih stvari se jednostavno ne može preći“, izričit je Ognjen Terzin, student iz Kikinde, a i ostatak sagovornika deli isto ili slično mišljenje.

„Ne bih voleo da Srbija uđe u NATO jer bi to bilo ravno Stokholmskom sindromu, kada se žrtva vraća onom ko ju je maltretirao“, rekao je Vuk Mićić, student na Fakultetu političkih nauka.

Dakle, ne može se govoriti o tome da kolektivna svest među mladima ne postoji. Ona je itekako prisutna, makar kada se radi o studentima društvenih nauka koji su, zbog same prirode studija, uglavnom upućeniji u geopolitički položaj Srbije.

Avijano – šta je to?

Internet pretragom reči „Avijano“ , saznaćete sledeće: grad u severnoj Italiji, u regiji Frijuli-Venecija Đulija. 2003. godine brojao je oko 8 200 stanovnika.

U srpskoj istoriji ovaj italijanski gradić upamćen je drugačije. Zloslutnije. Upravo su iz Avijana 1999. poleteli avioni za Jugoslaviju, a do kraja bombardovanja SRJ, na severu Italije nalazila se glavna baza za vazdušne operacije aviona NATO-a.

No, iako je uz reč Avijano ostao zloslutan prizvuk, mladima danas to ime ne znači ništa. Od svih studenata sa kojima smo razgovarali, na pitanje da li znaju šta je Avijano, dobili smo isti odgovor.

„Ne znam“.

Prošlost i budućnost

Na kraju, ostaje pitanje – kako pomiriti prošlost i budućnost? Istorija svedoči tome da se prošlost ne sme zaboraviti, tragedije i zločini ne mogu se gurati pod tepih u cilju budućeg pomirenja – na kraju će isplivati, još teže i bolnije nego što ih pamtimo.

I nakon 24 godine, bol je i dalje tu, i ne čini se da će uskoro nestati. Čak i među onima koji su je doživeli samo kroz priče svojih roditelja.

SourcePolitika

Ostavite komentar

Najnovije objave

VLADIMIR PUTIN: Vukli su nas za nos, trebalo je ranije započeti dejstva u Ukrajini

Predsednik Rusije Vladimir Putin izjavio je da je jedino zbog čega bi moglo da se žali to što Rusija nije...

Još priča na sličnu temu