Spomenko Gostić. On je bio više od heroja. On je zauvek ostao dete, i ako detinjstvo nije imao. Ovo nije samo priča o Spomenku Gostiću, ovo je priča o hrabrosti, čojstvu, junaštvu, odlučnosti i plemenosti jednog dečaka koji bi mogao da posluži kao uzor mnogim ljudima u današnjim vremenima, kada smo pomalo i zaboravili šta pomenute reči znače.
Ovaj dečak, dečak samo po svojim godinama je jedan od najznačajnijih ličnosti sa prostora Balkana, nepravedno zaboravljen, nepravedno izbrisan iz istorije, nepravedno zapostavljen kada se govori o ratnim herojima, a zaslužio je da o njemu zna čitav svet.
Kratki intervju malog Spomenka
1992. godine započinje rat i uskraćuje mu sve radosti koje detinjstvo nosi sa sobom. U tom periodu živi skromno sa majkom Milenom u selu Jovići, blilzu Maglaja. Jovići su mahom bili okruženi naseljima sa većinskim muslimanskim življem, pa se nažalost, ubrzo našao na prvoj liniji fronta.
Ali ne, njegovo detinjstvo ne prestaje samo zbog zla zvano rat koje se nadvilo nad njegovim selom i njegovim životom. Na početku rata, u aprilu mu umire majka, ostaje da živi sa svojom bakom, ali mu je život na kraju uskratio i poslednje utočište. Baka je poginula u septembru 1992. godine u granatiranju sela od strane Armije Republike Bosne i Hercegovine.
„Dok moja noga ne kroči na Maglaj, ja ne idem odavde„, govorio je mali Spomenko kada mu se ukazala prilika da izađe iz užasa koji donosi rat i da nastavi normalan život u Parizu.
Ne, dečak je već dovoljno sazreo da je smatrao da je njegova dužnost braniti otadžbinu. Svoj put je nastavio u vojsci, ona mu je bila i zaštitnica i nada. Postao je kurir, a ubrzo je dostavljao hranu vojnicima. Brzo je pokupio simpatije vojnika koji su već bili zreli ljudi. Divili su mu se.
Neumorno je obavljao zadatke koje je dobijao, ali jednog dana je upao u minsko polje sa konjskom zapregom. Konji su nastradali, ali je Bog malog Spomenka sačuvao. Bio je lakše povređen, da bi mu se kasnije desila još jedna lakša povreda.
Muslimanske snage su izvršile ofanzivu na planinu Ozren narod je krenuo da se provlači iz Jovića, ali ne i Spomenko. Ostaje da brani selo zajedno sa vojskom.
U martu 1993. godine po srpskim položajima krenule su da padaju granate od strane Armije Bosne i Hercegovine. Poginulo je pet vojnika, a mali Spomenko je teško ranjen. Tog kobnog 20. marta je podlegao povredama, u rodnim Jovićima, na brdu Vasići. Imao je samo 15. godina.
Sahranjen je sa stradalim saborcima na seoskom groblju sela Jovići koje je pripalo maglajskoj opštini u sastavu BIH.
Dobio je nadimak Mali Obilić.
Spomenko Gostić 1978 – 1993
