(P)likovi

Aleksandar Vučić zastrašuje narod terorizmom, inflacijom i bedom

Bombe. Glad. Vučić.

Srbija je pred ponorom. To priznaje i mentalno poremećeni vođa, koji je državu i narod doveo do provalije. Iako svakodnevno kmeči i cvili dok najavljuje „tešku godinu, najtežu od 1944″, Aleksandar Vučić ne traži rešenja za probleme s kojima se suočava Srbija, nego samo za ono što muči njega i njegove političke i poslovne ortake. Da bi opstao na vlasti i izbegao odgovornost za kriminalne i korupcionaške afere, Vučić izvršava naloge zapadnih gospodara. U svoje manipulacije uvlači opozicione lidere, patrijarha i vladike, akademike i intelektualce, umetnike i sportiste, sve uplašene građane. O uzrocima i posledicama avantura u koje diktator uvlači Srbiju piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

Aleksandar Vučić je predsedničku kampanju vodio pod parolom „Mir. Stabilnost. Vučić.“ Posle izbora, predizborne laži ustuknule su pred pretećom istinom o realnom stanju, koje može da se opiše kao „Bombe. Glad. Vučić.“

Uplašen i ucenjen, Vučić je pristao da ispuni zahtev svojih gazda iz Vašingtona i da uvede sankcije Rusiji. Pritisnut dokazima najtežih krivičnih dela kartela na čijem je čelu – o švercu oružja i droge, pranju novca stečenog kriminalom, o političkim i mafijaškim ubistvima… – Vučić svoju glavu spasava tako što gura Srbiju u propast.

Taktika, kojom namerava da pripremi narod, zasniva se na tri vrste pritiska. Prvim vlast zastrašuje javnost, drugim utiče na opozicione lidere, a trećim na Srpsku pravoslavnu crkvu. Vučić je svestan da s opozicionarima i vladikama neće imati većih problema, ali ne zna kako da okrene narod protiv Rusije. Da bi to uradio, širi paniku i diže tenzije, preti nestašicom energenata i ostale robe, skokom cena i inflacije.

– Zima koja dolazi biće najteža u svetu u poslednjih 70 godina. Nedostajaće mnogo hrane. Energenata ima dovoljno, ali će biti neverovatno skupi. Mi ćemo morati da podignemo cenu električne energije, ona ne može da bude socijalna kategorija. Moraćemo, ali ne sada. Kad bismo to uradili, inflacija bi skočila na 20 odsto, a ti nijedna država ne bi izdržala. Biće nam gore nego ikad od 1944. godine – rekao je Vučić i odmah, da bi svima bilo jasno ko je kriv za dolazeću katastrofu, dodao da „trpimo ogromnu štetu i plaćamo veliku cenu za to što nismo uveli sankcije Rusiji, jer, da jesmo, živeli bismo desetostruko bolje“.

Kad bi uvela sankcije, Srbija bi od Rusije kupovala gas po tržišnoj, a ne povlašćenoj ceni, što znači da bi godišnje morala da plati milijardu evra više. No, Vučić kaže da bi to bilo odlično, pošto „mi zbog neuvođenja sankcija gubimo više milijardi, nemamo izlazak na tržište kapitala, krediti su skuplji i smanjen je dolazak stranih direktnih investicija“. Kao dodatnu štetu koju Srbija trpi, Vučić ističe to što je „sedam američkih producenata i glumaca odbilo da dođe i snima filmove jer nismo uveli sankcije Rusiji“.

– Moja tetka i moj tata se protive uvođenju sankcija, ali to nema veze – kaže Vučić.

Na isti način je, pre osam godina, pripremao javnost za pljačku penzionera. Tada je tvrdio da se njegovi roditelji protive smanjenju penzija za deset odsto, ali njega baš briga. Kad odluči na nekoga opljačka ili uništi, ne mogu da ga zaustave ni Angelina i Anđelko, čak ni Fahri.

Otporan je i na moral, kao i na zakon. Uz besprizorne laži, kojima gradi alibi za poteze kojima će zaštiti svoj, a ugroziti opšti interes, Vučić na najmorbidniji način zastrašuje Srbiju. Serija dojava o postavljenim bombama već dva meseca uznemirava javnost.

Ta vrsta terorističkih napada počela je prijavama o eksplozivnim sredstvima koja su, navodno, postavljena u avione na letu iz Beograda ka Moskvi. Iako je motiv za te sabotaže jasan, nije logično da se one vrše samo na letovima iz Beograda, a ne i iz Istanbula prema Rusiji. Ako je neko zaista hteo da prekine vazdušni saobraćaj ka Moskvi, ne bi sabotirao samo Beograd.

Ovako, očigledno je da su lažni bombaški napadi iskorišćeni za parapolitički pritisak na Srbiju. I to u interesu srpske vlasti, kojoj su potrebne takve akcije kao opravdanje za prekid saradnje s Rusijom.

Posle aviona i aerodroma, terorističko ludilo se prenelo na celo društvo. Samo u jednom danu, sredinom maja, prijavljeno je da su bombe postavljene u 197 osnovnih i srednjih škola. Iste dojave su se odnosile i na mostove u Beogradu, na Železničku stanicu, sve elektrane, gradsku vodovodnu mrežu, zoološki vrt, nekoliko najvećih tržnih centara i restorana. Kontradiverzione jedinice MUP-a Srbije proveravale su svaku dojavu, pregledale su sve objekte i ustanove na koje su se odnosile dojave.

Više javno tužilaštvo u Beogradu je pokrenulo istragu kako bi se otkrili izvršioci krivičnih dela izazivanja panike. Ministar policije Aleksandar Vulin je izdao saopštenje u kome tvrdi da se „protiv Srbije vodi specijalni rat, kako bi se izvršio pritisak da prestane da vodi samostalnu politiku i da odluke donosi pod pritisko i u strahu“. Vulin tvrdi da je policija otkrila da dojave stižu elektronskom poštom s nekoliko adresa iz više evropskih država, pa i s adrese ruskog provajdera Yandex.ru.

U pretećem mejlu se navodi: „Čudan osećaj smirenosti, kao da čekamo normalan dan, ista rutina kao i uvek. Mrzimo sebe, ali želimo da povredimo svakoga ko nam se nađe na putu. Osećaj da je sve oko sebe san, ne napušta. Ne vidimo razloga da pišemo nešto drugo. Na kraju, možemo reći da nismo prvi i daleko od poslednjih.“ Ima i drugih poruka nebitnog sadržaja, ali s istom namerom da se raširi panika.

Da bi se raskrinkao izvršilac ovog i svakog drugog krivičnog dela potrebno je otkriti ko ima motiv, ko ima sredstva da to izvrši i ko ima političku uticaj kojim može da se zaštiti. Odgovor na sva tri pitanja glasi – Aleksandar Vučić.

Vučić, sigurno, nije sam slao mejlove. On ne ume da koristi elektronsku poštu, nije savladao upotrebu „sokoćala“, kako on naziva kompjuter. Međutim, on ima motiv da zastrašuje javnost, kao i sredstva da to sprovede u delo, a kasnije da utiče na policiju, tužilaštvo i medije.

Uostalom, dojave o bombama imaju isti cilj kao i Vučićeve izjave o „desetostruko boljem životu građana Srbije“ kad bi bile uvedene sankcije Rusiji. Ko vodi ovaj „specijalni rat“ protiv Srbije vidi se i po izboru meta. Na udaru su škole, mostovi, avioni, tržni centri i drugi javni objekti. No, nijednom nije dojavljeno da je bomba postavljena, recimo, u zgradu Pinka ili RTS-a. Od pretnji su sačuvani elitni restorani i noćni klubovi koje posećuju pripadnici dvorske svite.

Takođe, pošteđeni su javni događaji koje organizuje vlast. Iako bi zli teroristi mnogo veći uspeh ostvarili sabotažom košarkaškog turnira Evrolige u beogradskoj Areni, nego prekidom nastave u OŠ „Isidora Sekulić“, to su propustili. Nijednom nisu upropastili Vučićeve marketinške predstave s otvarenjam fabrika, poseta gradilištima ili sastanaka sa stranim diplomatama.

Jasno, ovaj specijalni rat nije usmeren prema predstavnicima vlasti, nego prema normalnim građanima. Atmosfera straha i panike stvara se na najmonstruozniji način, pretnjom ugrožavanja sigurnosti dece. Bez obzira što su u pitanju lažne dojave, svaki roditelj oseća stvarnu brigu za život svog deteta.

– Najave o podmetnutim bombama izazivaju osećaj nesigurnosti, zastrašuju ljude. Da bi se pojačala atmosfera straha nije potrebno da dođe do pravog terorističkog napada. Posle ovih dojava, dovoljno je da neko baci petardu u tržnom centru, pa da nastane stampedo u kome može neko da se povredi ili pogine. Nije isključeno ni da onaj ko stoji iza ovih dojava angažuje prave atentatore. Iza ovih akcija verovatno stoje zapadne službe, koje na taj način šalju jasnu poruku: ne možete nas zaustaviti, ali, ako pristanete na saradnju, prestaćemo da vršimo pritisak i da ugrožavamo vašu bezbednost – kaže Marko Nicović, bivši šef beogradske policije.

Drugim rečima, kad Srbija uvede sankcije Rusiji, prestaće bombardovanje lažnim dojavama. Građani će biti zadovoljni što je opasnost prošla, a biće zadovoljan i Vučić što je izvršio nalog zapadnih gospodara i, makar privremeno, odložio nameru da ga sankcionišu zbog kriminala i korupcije.

U svim kritičnim trenucima, kad su se dešavale globalne promene, razni agresori su Srbiji pretili bombardovanjem, a često su to i činili. Prvi put u istoriji na taj način vladar Srbije preti svom narodu. Takođe, prvi put u istoriji vladar Srbije je organizovao odvajanje jednog dela Srpske pravoslavne crkve, i to u saradnji sa svojim ortacima iz Crkve.

Srpska pravoslavna crkva će, verovatno već na Saboru, koji upravo traje, priznati autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve. Do raskola je došlo 1959. godine, kad je, pod kontrolom Udbe, formirana MPC. Od tada traje progon sveštenstva SPC na teritoriji Makedonije, što najbolje ilustruje primer arhiepiskopa Jovana, koji je dve decenije proveo u zatvoru. Posle svega, velikodostojnici SPC i MPC su iznenada odlučili da obnove „jedinstvo u veri i bratstvu“. Srpski patrijarh Porfirije i makedonski arhiepiskop Stefan zajedno su služili liturgiju u Hramu Svetog Save. Patrijarh Porfirije je objavio saopštenje u kome je naglasio da SPC priznaje jurisdikciju MPC u Severnoj Makedoniji i nad Makedoncima u dijaspori, te da „SPC vidi MPC kao novu sestru Crkvu“.

Izvan kanonskog konteksta, ovo pomirenje predstavlja uvod u poslednji čin drame, u kome će SPC priznati autokefalnost MPC. Akcija je organizovana pod kontrolom američkih službi, u saradnji sa srpskim i makedonskim političkim vrhom. Uskoro, kad se ozvaniči priznanje otcepljenog dela SPC-a, Makedoncima će pripasti svi hramovi, manastiri i crkvena imanja, kojih na toj teritoriji ima isto koliko i na Kosovu i Metohiji. Vučić i Porfirije će dobiti pohvale američkih mešetara, a srpskom narodu će ovaj poraz predstaviti kao pobedu po istom modelu po kome je Vašingtonski sporazum proglašen za uspeh spoljne politike Srbije.

Kao što je tada Srbija preuzela obavezu da učini uslugu Izraelu i prebaci ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim, da bi zauzvrat Izrael priznao nezavisnost Kosova, tako se sada SPC pomirila sa MPC da bi joj dala autokefalnost.

Vučić je lično učestvovao u realizaciji ove prevarne predstave. Kad je pripremio teren u Sinodu SPC-a organizovao je medijsku i političku kampanju, kojom je pokušao da zavara vernike. Srpska napredna stranka je na liturgiju u Hramu Svetog Save dovela desetak hiljada svojih aktivista. Raspoređeni u grupe u i ispred Hrama, po istom formacijskom sistemu koji primenjuju na stranačkim mitinzima, naprednjački sendvičari su poslužili kao dekor najveće izdaje u istoriji Srpske pravoslavne crkve. U Hramu, na liturgiji, nije bilo državnih i stranačkih funkcionera. Znali su čemu služi taj hepening, pa nisu hteli da ostave dokaz o saučešću u izdaji.

Posle ovoga može da se očekuje da SPC prizna autokefalnost Crnogorske pravoslavne crkve, pa i Kosovske ili Hrvatske pravoslavne crkve, kakva je već postojala u vreme Nezavisne Države Hrvatske.

Pre nego što se pokrenu ti procesi, Vučić je pokušao da osvoji podršku SPC-a za uvođenje sankcija Rusiji. Na ručku u Predsedništvu, koji je priredio za tridesetak episkopa, Vučić je „zatražio savet“ o tome šta da radi povodom rata u Ukrajini, kojem carstvu da se privoli. Vladike su odbile ulogu političkih komesara. Njih šestorica, koji su se javili za reč, rekli su da se mole za mir, ali svi su priznali da podržavaju Rusiju. Samo se Porfirije distancirao od te podrške, tvrdnjom da „Srbija ne bi trebalo da zauzima stranu u tom sukobu“. Posle Vučićevog govora, u kome je naglasio da Srbija nije kriva za rat, kao ni za pritiske na Rusiju, ali da mora da donosi odluke kojima će štititi svoje vitalne interese, jedan vladika je rekao: „Bože, pomozi nam, ne daj nam ono što smo zaslužili“.

Niko, pa ni građani Srbije, ne zaslužuje vlast kao što je Vučićeva. Građani ne zaslužuju ni opoziciju, koja je takođe u Vučićevoj službi.

Vučić već deset godina uporno i uspešno izdaje državne i nacionalne interese. Ipak, za konačnu izdaju, za priznanje nezavisnosti lažne države Kosovo i za uvođenje sankcija Rusiji, potrebna mu je podrška tzv. opozicionara. Kad je Vučiću teško, tu je Đilas.

Bez obzira da li su prinuđeni na brak iz interesa, ili među njima ima i žara starih emocija, Vučić i Đilas ne mogu odmah da se javno obavežu na ljubav i vernost. Obojici je potrebno vreme. Vučiću, kako bi dobio na vremenu da pripremi javnost za sankcije Rusiji, a Đilasu da pripremi javnost za kolaboraciju s diktatorom. S tom namerom dogovorili su se da beogradski izbori budu ponovljeni za šest ili devet meseci.

– Na razgovor s Vučićem otišao sam kako bismo našli rešenje za situaciju u Beogradu. Opozicija je na izborima osvojila 70.000 glasova više od vlasti, ali zbog izbornog zakona SNS i SPS osvojili su veći broj odborničkih mandata. Oni mogu da formiraju vlast, ali ne bi imali legitimitet. Mene su kritikovali jer nisam sačekao odluke Gradske izborne komisije, a svi smo znali kakve će one biti. Znali smo da opozicija nije jedinstvena, videli smo to po njihovim izjavama i po tome kako su glasali protiv naših prigovora u GIK-u. Kažu da je trebalo da sačekamo odluke Upravnog suda, pa i da SNS i SPS formiraju gradsku vlast. To zaista liči na onaj vic kad majka pita sina što se ne ženi, a on kaže da je premlad, ima samo 20 godina. Drugi put kad ga je pitala, on kaže „još sam mlad, imam 30 godina“. Tako i sa 40, a kad je napunio 50 kaže „sad sam prestar za ženidbu“. Zar je trebalo da čekamo da oni izaberu gradonačelnika i gradsko veće, pa da onda kažem: „Izvinite, nemate legitimitet“ – pokušao je Đilas da opravda odlazak kod Vučića, kome je dao legitimitet nazivajući ga „predsednikom svih građana“.

Na vic je ličila i Đilasova izjava da veruje Vučiću da će omogućiti da se zaista održe ponovljeni izbori u Beogradu. Ipak, sudeći po poslednjim dešavanjima, izgleda da je Vučić počeo da stvara uslove za ispunjenje tog obećanja.

Aleksandar Šapić je pre nekoliko dana organizovao proslavu na jednom savskom splavu. Povod za slavlje je bilo Vučićevo obećanje da će ga, kad bude konstituisana Gradska skupština, postaviti za, kako Šapić kaže, „vršioca dužnosti gradonačelnika Beograda“. U praksi, to bi značilo da je Vučić pristao da vlast ne formiraju SNS i SPS iako imaju većinu, nego da grad vodi Privremeni organ, na čelu sa Šapićem. Prema toj najavi, u Privremenom organu bi se našli predstavnici dosadašnje vlasti, ali i opozicije. Vučić je uslišio Šapićevu molbu da se u toj, kao i u sledećim kombinacijama, iz gradske vlasti izbaci Bojana Radaković, a na njeno mesto, na funkciju sekretara za urbanizam, postavi Marija Leković. Još se ne zna koga će Đilas delegirati u Privremeni organ. To i nije bitno.

Privremeni organ imaće zadatak da pripremi ponovljene izbore. Vickasti Đilas očekuje da mu Vučić dozvoli da sredi birački spisak, odnosno da iz njega izbaci sve „Beograđane iz Banjaluke, Doboja i Bijeljine“, koji su pred aprilske izbore dobili srpsko državljanstvo, adresu i glasački listić. Uz to, u Gradskoj izbornoj komisiji trebalo bi da vlast i opozicija imaju isti broj članova, kao i da se omogući ravnopravan tretman u medijima. Đilas javno tvrdi da će „opozicija na ponovljenim izborima pobediti s još većom razlikom“, a tajno se ruga Vučiću pričom da je „od Srbije napravio Beogradski pašaluk, a sad će izgubiti vlast u Beogradu“. Ako se to i desi, ako SNS izgubi vlast u glavnom gradu, nema šanse da je osvoji Đilas. Lider Stranke slobode i pravde je najodgovorniji za stvaranje planktonske opozicije i gašenje pozitivne energije i nade opozicionih glasača.

Pred aprilske izbore, Đilas je tvrdio da njegovu stranku podržava 14,9 odsto glasača. Po njegovoj računici, Narodna stranka je imala rejting 1,8 odsto, a Demokratska stranka 1,6 odsto. Možda NS i DS nisu porasle, ali sigurno je rejting SSP-a ostao isti, samo što se zapeta pomerila za jedno mesto unapred, pa sad iznosi 1,49 odsto.

Od Đilasa, veću šansu ima Zdravko Ponoš, koji privodi kraju pripreme za osnivanje svoje političke organizacije. Za razliku od Đilasa, Ponoš odbija svaku vrstu kolaboracije s Vučićem.

– Ovaj režim je toliko unesrećio Srbiju za ovih deset godina tako da ne vidim prostor za oprost greha, bez obzira šta da sad uradi. Opozicija ne treba da uradi nijedan gest koji ovom režimu daje vetar u leđa. Dobro znamo s kim imamo posla. Imamo posla s režimom koji ima kapacitet da čak i u nerežimskim medijima zataška informacije o aktuelnim potresima u Bezbednosno informativnoj agenciji. I to u vreme kad nam decu izvode iz škola zbog dojava o postavljenim bombama – kaže general Ponoš.

Još je radikalniji Savo Manojlović, lider pokreta „Kreni – Pokreni“, koji u planovima za sledeće političke akcije ne vidi mesta ni za koga ko je učestvovao u aktuelnoj i bivšoj vlasti. Takvi stavovi mogu da dobiju mnogo ozbiljniju podršku opozicionih glasača nego kolaboracija koju nudi Đilas.

Sa istim ciljem, da dobije na vremenu, Aleksandar Vučić namerava da organizuje i ponavljanje parlamentarnih izbora. Konačni rezultati izbora, održanih 3. aprila, još nisu zvanično utvrđeni zbog ponavljanja glasanja na biračkom mestu u Velikom Trnovcu, a Vučić već pravi plan o raspuštanju skupštinskog saziva i pre nego što je konstituisan. Takvim potezom dao bi vremena Đilasu da prihvati zahtev američkog ambasadora Kristofera Hila da učestvuje u sledećoj vlasti. Vučić očekuje da SNS na ponovljenim parlamentarnim izborima osvoji nekoliko poslaničkih mandata više, a da iz izgubi SPS. Za uspešno sprovođenje plana potrebno je samo da SSP preskoči cenzus i rešena stvar, Srbija bi dobila vlast koja ne bi oklevala da uvede sankcije Rusiji, pa i da prizna nezavisnost Kosova, sve pod zajedničkom parolom „Evropska unija nema alternativu“.

Kao s opozicijom, Vučić manipuliše i s najbližim saradnicima. Kad je smenio Nebojšu Stefanovića s mesta predsednika Gradskog odbora Beograda, za koordinatora je postavio Anu Brnabić. Preizbornu kampanju su vodili, svako za svoj račun, Aleksandar Šapić i Goran Vesić. Na kraju, za loš rezultat SNS-a je okrivljena Brnabićka. Propala joj je želja da postane gradonačelnica upravo u vreme kad je Beograd proglašen za „evropsku LGBT prestonicu“. „Euro Pride 2022“, koji će se održati 18. septembra, neće predvoditi Brnabićka. Ta čast će pripasti, verovatno, Šapiću. Neko bi rekao da to dođe na isto.

Ipak, primer urušavanja Brnabićke u stranačkoj nomenklaturi pokazuje da se ne isplati ni krajnje poltronstvo. Vučić ne mari za stare zasluge. Kad proceni da od nekoga nema koristi, eliminiše ga, bez obzira na ulizištvo i nivo usvojene agresije i patologije. Brnabićkinu uzaludnu transformaciju nedavno je plastično opisao dr Aleksandar Dikić.

– Ana Brnabić iz 2022. nije ona Ana Brnabić iz 2017. godine. Promenila se kao Danica Čvorović, koju je u filmu „Balkanski špijun“ glumila Mira Banjac. Danica se u početku ponaša kao normalna žena, govori o lošem stanju u društvu, ima zdrav odnos sa ćerkom. Ali, kako ludi Ilija Čvorović, tako ludi i Danica. Na kraju ona, onako paranoična, napada i ćerku jer se spanđala sa podstanarom. To vam je Ana Brnabić. Na početku je bila tehnokrata, ministar iz miljea eksperata, bez političkog bekraunda. Kako je ludeo Aleksandar Vučić, tako je i ona. Preuzela je narativ Pinka i Informera – kaže Dikić.

U Vučićevoj političkoj praksi, ispunjenoj kriminalnim i korupcionaškim aferama, konstantna je samo zaštita njegovih ličnih interesa. On trguje sudbinom države i naroda, pa gde neće nekim beznačajnim korisnim idiotima, koje je pohlepa navela da mu se pridruže u uništavanju Srbije. Vučić zastrašuje građane bombama, inflacijom, nestašicom struje i hrane. Ne traži rešenje problema, nego načine da ih iskoristi da bi spasao sebe. To je njegovo pravo, kao što je pravo građana da se zaštite od njega. Dok je on na vlasti, nema ni mira, ni stabilnosti.