5.2 C
Belgrade
ponedeljak, 8 marta, 2021

SIROTINJA ŽRTVA SISTEMA: Razoriti porodicu, država im uskraćuje na potomstvo

NAJČITANIJE

- Advertisement -

Iako siromaštvo po zakonu i standardima ne može biti jedini razlog za izdvajanje deteta iz biološke porodice, u realnosti se upravo to dešava. Siromaštvo čini i da se hraniteljstvo doživljava kao posao. Gde su, onda, u svemu tome deca?

Nedavno prikazan film „Otac“ Srdana Golubovića podstakao je burne emocije kod najšireg kruga TV gledalaca, dirnutih pričom o uskraćivanju roditeljskih prava jednom siromašnom čoveku, Đorđu Joksimoviću iz Kragujevca. Filmska verzija se od realnosti razlikuje u detalljima, nekad i presudnim za pravu sliku o sistemu socijalne zaštite u Srbiji. Tako je scena u kojoj se žena glavnog junaka i majka njihovo dvoje dece poliva benzinom i pali iz protesta – umetnička metafora očaja. Istina je podjednako strašna, ali složenija da bude filmom ispričana.Đorđe Joksimović, po kojem je snimljen film Đorđe Joksimović, po kojem je snimljen film „Otac“, Printscreen/Youtube

Naime, nevenčana Đorđeva supruga doživela je nervni slom tek nakon što su joj službenici MUP-a stavili lisice, a njihove tri ćerke automatski poslali u hranitelljsku porodicu, na telefonski poziv jednog komšije „doušnika“.

- Advertisement -

– Postupak Centra za socijalni rad Kragujevac opravdan je laži da je moja žena htela da udavi devojčice u obližnjoj rečici Ždraljici, dok svedoci ovo negiraju tvrdnjom da deca nisu bila mokra – konstatuje Đorđe.

On je za to vreme bio na poslu, „što je iskorišćeno da se bespravno odvedu deca“, kako otac navodi.

– Bili smo ‘tipovani“, uveren je, jer zakon kaže drugačije. U validnom postupku, stručni tim Centra odlučuje da li je najbolji interes deteta privremeno izdvajanje iz biološke porodice, a ako jeste, prvo se traže srodnici ili ljudi bliski detetu da bi se izbeglo njegovo izmeštanje u novu sredinu – objašnjava jedan anonimni socijalni radnik.Ilustracija, FOTO: ShutterstockIlustracija, FOTO: Shutterstock

- Advertisement -

Zašto anonimni? Jer, teško da postoji ijedna struka koja tako složno zagovara ispravnost svoje prakse u opštoj atmosferi bezakonja i korupcije. Podređeni su uplašeni za radno mesto, te žmure na propuste kolega ili i sami prave greške iz neznanja ili indolencije. Netransparentnost zavisi i od centralizovanog davanja izjava, uz aminovanje novoosnovanog Ministarstva za brigu o porodici i demografiju.

– Kriminala ima na pojedinačnom, višem nivou, a zapravo ceo sistem ne funkcioniše – komentarišu zaposleni u NVO sektoru.

Kad su u pitanju deca bez adekvatnog roditelljskog staranja, zakon i shodni pravilnici dalje kažu da se tek nakon procene deteta i njegovih potreba donosi oOdluka da li će ono biti smešteno u instituciju ili u hraniteljsku porodicu, koja se takođe podvrgava proveri.

– Ali, ni svaka hraniteljska porodica neće da primi svako dete – objašnjava naš neimenovani sagovornik, što ide uprilog Đorđevoj tvrdnji da se ,stvarno zapuštena ili deca ometena u razvoju nerado preuzimaju.

Đorđeve tri ćerke očito su bile podobne „otimanju“, kako on naziva nemili događaj koji bi uslovno mogao da se smatra urgentnim hraniteljstvom i zato što je njegova supruga hospitalizovana u psihijatrijskoj ustanovi. Ali, s obzirom na to da devojčice „imaju i oca“, kako apeluje Đorđe, s njim je morao da bude obavljen stručni razgovor, „što se nije dogodilo“. Paušalno ga ocenjujući, direktor kragujevačkog Centra bio je ubeđen da „nije u stanju da se odupre njegovoj odluci“. Još manje je slutio da će ojađeni otac samoinicijativno pokrenuti istragu, i tako odjednog hranitelja saznati kako se deca preuzimaju.

Samo treba da plaćaš 30 odsto od hraniteljske nadoknade direktoru centra, kako je Đorđu objašnjeno. Premda za svoj navod nema neospornih dokaza, simptomatično je prošlonedeljno obraćanje ministra Ratka Dmitrovića na jednoj televiziji. U tom nastupu, Dmitrović se gotovo podsmeva „teorijama da decu hoće da pro-daju u Švajcarskoj“, dok ne komentariše filmske replike o finansijskom ćaru na ime otuđivanja devojčica, možda i da ne podstiče podozrivost auditorijuma svesnog da se krivac uvek traži praćenjem traga novca, što je pravi posao istražnih organa. Hraniteljska „plata“ je inače, prema podacima nadležnog ministarstva, 27.046 dinara mesečno, pod uslovom da dete nema većih zdravstvenih i razvojnih problema. S druge strane, iznos dečjeg dodatka kreće ce od 3.044 do 5.550 dinara (ako se radi o detetu sa višestrukim invaliditetom ili smetnjama u razvoju), pod uslovom da roditelj ne zarađuje više od 9.134 dinara, što dovoljno govori koliko država realno mari za siromašne, ali i osnovnu ćeliju društva.Ratko Dmitrović, PrintscreenRatko Dmitrović, Printscreen

Iako „siromaštvo po zakonu i standardima stručnog rada u zaštiti dece ne može biti jedini razlog za izdvajanje deteta iz biološke porodice“, kako za NIN kaže Dmitrović (preko službe za odnose sa javnošću), u realnosti je upravo najveći broj dece izdvojen iz siromašnog bekgraunda, navodi Saša Stefanović, direktor Mreža organizacija za decu Srbije. Dotle se primarnoj porodici nedovoljno pomaže.

– Namenska pomoć za poboljšanje stambenih uslova i opremanje domaćinstava je sporadična, a novčana socijalna pomoh ograničena na devet meseci – ističe Stefanović.

Da slučaj Đorđa Joksimovića nije unikatan svedoči pritužba Autonomnog ženskog centra iz 2013. godine bivšoj poverenici za zaštitu ravnopravnosti Neveni Petrušić, po kojoj su čak 444 deteta iz dugačkog niza srpskih opština izmeštena iz biološke porodice zbog „sociomaterijalne ugroženosti“. Po mišljenju poverenice, siromaštvo nije bilo jedini kriterijum, ali centri nisu jasno formulisali druge razloge, dok obrazloženja sadrže i rodne i druge stereotipe. Kako im onda verovati? Siromaštvo čini i da se hraniteljstvo doživljava kao posao, umesto misije pružanja detetu dobrih uslova odrastanja.Ilustracija, FOTO: ShutterstockIlustracija, FOTO: Shutterstock

– Hraniteljstvo je vrlo stara ustanova, čija je duga i bogata tradicija poznata u mnogim zemljama sveta, ali i u Srbiji gde su bile nadaleko čuvene dečje kolonije u Miloševcu, Čurugu, Čortanovcima.. – kaže Marija Draškić, profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu.

Međutim, ova praksa vidno stagnira 80-ih i 90-ih godina prošlog veka. Tek nakon 2000, kada je Gordana Matković, nadležna ministarka u vladi Zorana Đinđića, pokrenula kampanju za povećanje broja hraniteljskih porodica i podizanje kompetencija budućih hranitelja kroz poseban postupak pripreme za hraniteljstvo, ova je ustanova doživela ponovnu afirmaciju, primećyje profesorka.

– Država plaća vrlo pristojnu naknadu za svako dete koje se nalazi na hraniteljstvu, što je za svaku pohvalu, ali je veliko siromaštvo u Srbiji učinilo da za neke porodice to bude pre prilika za sticanje prihoda, a da izostane autentična motivacija da se pomogne detetu bez adekvatnog roditeljskog staranja. Zbog toga je velika odgovornost na centrima za socijalni rad da u postupku selekcije kandidata za hranitellje izaberu one najbolje pojedince – ističe Draškićeva.

Takvo kakvo je sada, hraniteljstvo otvara ljute rane pojedinim štićenicima, pa Meti Kamberi, autor auto- biografskog romana „Grad bola“ opisuje šamaranje zbog sitnih nestašluka, iskorišćavannje kao paora i slične nepodobnosti u sve tri hraniteljske porodice kroz koje je prošao.

– Uskraćivali su mi i školske udćbenike džeparac, premda u ukupnu svotu od 35.000 dinara na ime hraniteljske nadoknade spada i novac za ove potrebe – kaže Meti.

Ali, on „ne krivi nikog do sistem, jer on mora da prepozna kapacitet hranitelja“.

– Država gospodari našim životima i koristi neobrazovanost, siro-maštvo i bolest svojih građana – Meti zaključuje na osnovu ličnog iskustva.

Jep, on je „pokupljen sa ulice“, a da njegovu majku sa karakteristikama kakve je upravo izneo, niko ništa nije pitao, niti joj pomogao. Iz njegovog ugla, mnogo je bolje biti u instituciji, jer tu bar deliš sudbinu ostalih. Tu je, uostalom, i postao ono Šta je sada – pisac sasvim izvesne svetle budućnosti. Ambiciju da bude socijalni radnik pomućuje slutnja da bi ga „posle tri dana izjurili sa posla jer bi stvarno radio za dobrobit štićenika“. Opšti je stav ipak da je hraniteljstvo primerenija privremena mera zaštite od smeštaja u institucije, gde osoblje realno nema dovoljno vremena ni snage da se posveti konkretnom detetu, da mu pruži ljubav, podsticajno okruženje, pažnju.Ilustracija, FOTO: ShutterstockIlustracija, FOTO: Shutterstock

Stoga se hraniteljski sistem i razvijao uz mnoge obuke i materijalnih davanja, pa je trenutno na hraniteljskom smeštaju 6.186 dece i mladih bez roditeljskog staranja, a po institucijama njih 644 prema podacima ministarstva, najveći je problem, po mišljenju Stefanovića, to što privremeni smeštaj, ma gde bio, traje predugo. I to što često nema ni plana da se dete vrati u primarnu porodicu.

– Pitanje je i koliko se zaista radi na uklanjanju uzroka koji su doveli do toga da se dete izmesti iz primarne porodice – naglašava Stefanović.

Stoga ne treba da čudi što je Đorđe sagradio kuću, napunio je nameštajem i kupnim aparatima (što je od njega traženo), isključivo uz pomoć mreže prijatelja, zasnovane na empatiji zbog pešačenja od Kragujevca do Beograda, u znak protesta protiv samovolje direktora kragujevačkog Centra. Odgovornost antijunaka filma „Otac“, a realnog čoveka, i ustanove koju predstavlja, sada treba da se preispita preko kancelarije zaštitnika građana Zorana Pašalića kome se Đoюrđe obratio.

Da li će njegova preporuka išta značiti u kontekstu već stvorene klime progona: Dmitrović je u pomenutoj emisiji izjavio da je u slučaju Joksimović posredi „nešto mnogo gore“ od siro-maštva. A šta, ne može da otkriva, pa se nameće pitanje šta li će Đorđu da se prišije. Ili nekom sličnom, ko ne ume ni da sastavi molbu.

– Meni nije cilj da samo vratim svoje ćerke, već i da drugi roditelji dožive pravdu – ističe Đorđe.

Sva je prilika da je ta pravda na srpski način – kafkijanska, u lavirintu prebacivanja odgovornosti, bez iskrene želje najnadležnijih da nađu izlaz iz sporne situacije. Zato „ljudi i veruju da su veće šanse da u nekom rijalitiju da dobiju pomoć da im se popravi kuća, nego da će to učiniti država“, kako ističe Stefanović.

I zato treba promeniti i zakon u smislu kreiranja što povoljnijih uslova za brigu o detetu, što uključuje i njegov brži povratak u porodicu, ali i izgradnju stanova za najsiromašnije. Jer, i takvi, a u Srbiji je četvrtina građana u riziku od siromaštva, valjda imaju pravo na potomstvo.

- Advertisement -
- Advertisement -

Srodni članci

Ostavite komentar

Najnovije vesti