Stara Latinska izreka glasi „Quod licet lovi, non licet bovi“, ili u prevodu „Što je dopušteno Jupiteru nije dopušteno volu“. Citirana izreka savršen je sažetak odnosa zapadnih zemalja i institucija prema srpskom narodu ne samo prethodnih decenija već i mnogo duže. Drugim rečima, standardi koji važe za građane vodećih zemalja EU ne važe za građane banana republika, kako Evropska unija očigledno doživljava i tretira Srbiju. Odavno upozoravam da prosperitetna i ekonomski jaka Srbija nije interes i cilj EU, već Srbija pod vlašću nesposobnog i korumpiranog, ali prema strancima servilnog diktatora.
Na izborima 2020. godine, Aleksandar Vučić nije bio samo kandidat naprednjaka već i zapada. Zato je kvazi dijalog vlasti i opozicije na Fakultetu političkih nauka organizovan kako je organizovan, i završen kako je završen, da bi potom civilizovana Evropa sa neskrivenom radošću priznala rezultate izbora ocenivši ih u svemu kao fer i demokratske. Zato je Vučiću, u skladu sa onom latinskom, bilo i jeste dozvoljeno sve.
Do danas, EU nije promenila svog kandidata, pa će i predstojeći izbori nesumnjivo biti održani po poznatoj matrici medijskih manipulacija, pritisaka, ucena i kupovine birača. Doduše, farsa od dijaloga ovoga puta je organizovana na dva koloseka, ali, rezultat se ni malo ne razlikuje od prethodnog bućkuriša iz evropske kuhinje.
Ako zakasneli predlog sporazuma, najpre dogovoren sa režimom pa tek potom predstavljen opoziciji, ipak, čemu, i može da posluži, to je da makar kod dela onih naivnih, koji i dalje veruju u evropske standarde, razbije zabludu o dobrim namerama Evropske unije i njenih činovnika.
Iako na prvi pogled ne deluje tako, čak ni takozvani dijalog bez posredovanja stranaca nije prošao bez rezultata. Naprotiv, poslužio je kao odličan lakmus papir za otkrivanje lažne opozicije spremne da maše repom i šeni na svaki Vučićev mig ali i da sa njim podeli po neku buteljku vina.
Ono malo opozicije koja nije na Vučićevim medijskim i finansijskim jaslama, već je izgubilo dosta vremena. Stanje u državi treba sagledati onakvo kakvo jeste i o njemu se mora govoriti bez okolišanja. Narodu treba jasno reći da je Aleksandar Vučić osnovni uzrok brojnih bolesti srpskog društva, te da samim tim nije i ne može biti deo rešenja, niti se pregovorima sa njim može doći do željenog cilja. Nema diktatora koji je dobrovoljno odstupio sa vlasti, pa neće ni ovaj naš, kao što se dobrovoljno neće odreći ni medija na čijoj je uzurpaciji decenijama predano radio.
Iako nesporno jeste veoma teška, situacija u kojoj se nalazimo nije bezizlazna. Izlaz postoji. Sloboda jeste i moguća i dostižna. Ali, za slobodu se ne moli. Sloboda se osvaja!
