Poštovani i uvaženi gospodine Šarčeviću,
Molimo Vas da još jednom razmotrite odluku u vezi obaveznog polaska najmlađe dece u školu 1. septembra 2020. godine i da ostavite mogućnost, odnosno, alternativu za roditelje koji su hronični bolesnici, ili čija deca boluju od hroničnih bolesti da se opredele za nastavu od kuće.
Ukoliko ne ostavite mogućnost onima čiji je imunitet oslabljen da se školuju od kuće, uvereni smo da će takva odluka sa sobom doneti katastrofalne posledice.
Još jednom molimo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja da iznađe model koji neće primoravati svu najmlađu decu da od 1. septembra krenu u kolektiv, već da polazak u kolektiv bude opcija za one koji to žele i koji smeju da se na to usude.
Mnogim porodicama čiji su članovi hronični bolesnici ova opcija nastave na daljinu može biti spas od sigurne smrti.
Ne dajte da deca postanu SIROČIĆI!
U uverenju da ćete doneti ispravnu odluku i sačuvati živote kao i kredibilitet Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja,
Srdačno Vas pozdravljamo,
Ne samo za hronične bolesnike, već je opasno za sve.
Ministarstvo i država žele da decu vide u školi, a ne znaju kolike će biti posledice, već eksperimentišu, a sigurno imaju i pretpostavljeni broj zaražene, pa i preminule dece i njihovih najbližih. To je surovo.
Neka deca uče od kuće, pa koliko nauče, važniji su nam njihovi i naši životi, koji se ne mogu nadoknaditi, kao znanje.
Ne treba biti kapriciozan, tvrdoglav i sujetan, pa isticati znanje iznad života.
Ako im je tačna anketa koja tvrdi da 22% roditelja ne može da čuva decu, jer rade, a šta je onda sa onih 78% roditelja? Da li je veće 22 od 78? Ako za njih jeste, onda u takvu školu ne trebaju ni da idu.
Neka svako vodi računa o svojoj deci.
Ја сам бака једне девојчице коју је мајка оставила. Девојчица има 13 година.Има Алергију која кија, нос јој цури,очи сузе. Отац самохрани мора да ради тако дете је самном цео дан. Ја и мој супруг смо хронични болесници. У године смо супруг дијабетичар срчани болесник. Ја имам висок крвни притисак кичма реуматичар сам. Шта ви господине Шарчевићу мислите, недао Бог да се зарази неко дете па то ће цело одељење да се зарази. А онда ће та деца да заразе нас старе родитеље и тд. Па бих вас молила да још једном размислите и нек не иду у школу, него нек прате наставу од куће.
Postujem vasu zabrinutost, dragi roditelji! Sa pravom dizete glas. Opasno je eksperimentisati sa ovim virusom. Vi ste u situaciji da birate, a moje kolege i ja koji cemo da radimo u skoli nismo dobili takvu mogucnost. Profesori ce morati da dolaze, iako i medju nama ima ljudi sa hronicnim bolestima, nasi roditelji su stariji, cesto oslonjeni na nas, a ne retko i sami…
Ko brine o zdravlju ove nacije?
I nastavnici su ljudi i imaju decu.
Dragi prosvetari, svi ostali zaposleni odlaze na posao, a to su činili i tokom vanrednog stanja, izuzev zaposlenih u javnom sektoru. Među nama, takođe ima hroničnih bolesnika, ljudi koji kod kuće imaju stare roditelje i bolesnu decu..
Poštovali smo mere, te smo u većini ostali zdravi… Ne vidim po čemu ste vi važniji za društvo od lekara, bankara, policajaca, radnika na traci… Život teče i sa i bez virusa…