Sadržaj teksta
Planovi svetskih moćnika
U SAD 147 ljudi vlada ekonomijom ove države, ali i mnogim resursima i kompanijama u svetu, odnosno ukupnom ekonomijom i bogatstvom planete.
Početkom oktobra 2013. banka Kredi svis (Crédit Suisse) objavila je godišnji izveštaj o svetskom bogatstvu, iz kojega se vidi da manjina raspolaže većinom bogatstva, a problem je u tome što u savremenom svetu ti neverovatno bogati ljudi imaju i neverovatnu vlast, navodi Kristijan Keril u članku „Oligarsi – diktatori XXI veka“ za portal Slate.fr.
LJUDI IZ 147-CE I ZACRTAN PLAN
U SAD 147 ljudi vlada ekonomijom ove države, ali i mnogim resursima i kompanijama u svetu. Zato se postavlja pitanje može li tih 147 ljudi (poznati i kao „ljudi iz 147-ce“) zaposesti vlast i vlasništvo nad svom ekonomijom i resursima sveta, piše portal voprosik.net.
Oligarsi (pre svega sa Zapada) žele da se druge države ne razvijaju, jer samo u tom slučaju oni mogu bezbrižno da prisvajaju intelektualni potencijal, resurse i već stečeno bogatstvo trećih država. Upravo u ovoj želji i praksi se prepoznaje „satanizam oligarha”, budući da to vodi u „kontrolisani haos“, čiji je smisao u tome da se obezbedi razvoj samo nekoliko odabranih i već privilegovanih i bogatih država, dok ostale moraju biti pod njihovom kontrolom i ne mogu se razvijati.
Problem sa oligarsima ima i Izrael, o čemu je pisao Rubik Rozental za portal Maariv. Problem je što se u toj zemlji vodi rat patriota i države, na jednoj strani sa oligarsima koji bi da državu ukinu. Pobednik u ratu definisaće budućnost i oblik države Izrael. Jer oligarsi, vlasnici ogromnog novca, negativno utiču na nju, nije im važna. Njima nije važno blagostanje stanovnika, nego samo vlastito, zato ih država i ne interesuje. Planiraju opasnije stvari.
Igor Kolomijec za portal astroenio.ru navodi da nestabilnost u svetskoj ekonomiji produkuje Međunarodni monetarni fond zahtevajući od vlada da se umanjuju penzije, plate, socijalna izdvajanja za stanovništvo. Drugo pitanje je zašto to rade, u čijem interesu? Odgovor je: za zapadnu oligarhiju. Danas se zaboravilo, potseća Kolomijec da su MMF i niz korporacija na Zapadu osmišljeni od masonskih struktura da bi se pokorio narod. Cilj oligarha je osvojiti neku državu, osiromašiti i razvlastiti stanovništvo, koje potom postaje i pasivno, dok lo-kalni političari postaju marionete oligarhije.
MATEMATIKA I PLAN „KONTROLISANOG HAOSA“
Informacije o oligarsima iz celog sveta i njihovom planu da izazovu haos u slabim državama jesu nešto čime, kako vidimo, obiluje politikološka literatura. Naime, u spomenutim analizama tvrdi se da oligarsi koriste „borbu za demokratiju“ da opljačkaju slabe države, a potom da smanje broj stanovnika na planeti. Taj plan jermenski analitičar Grigor Barsegjan (portal Lragir 25. 06. 2014.) naziva satanističkim. Ovi planovi oligarhije zahtevaju ustanak i mobilizaciju stanovništva, patriota i inteligencije.
Svet se, očigledno, brzo menja. Formiraju se novi sistemi i nove razlike i problemi, naravno i novi pogledi na stvarnost. Jedan od uticajnih politikoloških pogleda definiše svetsku oligarhiju po principu vlasništva (nad finansijskim kapitalom) pa ona predstavlja finansijsku oligarhiju, a služi se Federalnim rezervnim sistemom SAD, Međunarodnim monetarnim fondom i masonima da obezbedi dominaciju, tačnije da nametne svoje kadrove u vlade nacionalnih država.
Sprovođenje ove prakse obezbeđuje satanistička politika „kontrolisanog haosa“, koja u trećim državama dovodi do toga, prvo, da su na vlasti netalentovani, kriminalizovani i korumpirani ljudi; drugo, da oligarhijski agenti (koje su oni školovali i obučili) kontrolišu tu vlast, a ponekad i direktno upravljaju određenom državom; i treće, u državu se uvodi osobena forma demokratije (koju spomenuti Barsegjan naziva „demokratija zone siromaštva“) kao najefikasnije oružje u pljački slabih država.
Matematika „kontrolisanog haosa“, uzmimo primer Libije, govori da su oligarsi na patnji stanovnika ove države i te kako zaradili. Prema podacima koji su bili svojevremeno dostupni, Gadafi je u zapadnim privatnim bankama imao između 30 i 200 milijardi dolara. Ako pretpostavimo da je reč i o minimalnoj cifri od 30 milijardi, koliko su, prema dostupnim podacima imali i ostali političari ove države u istim tim bankama, u sadašnjim uslovima kada Libija kao država praktično ne postoji (a ni oni koji su uložili novac, kao ni njihovi ro-đaci) finansijska oligarhija raspolaže sa 60 milijardi dolara, jer niko ne potražuje taj novac (vlasnici računa su tokom agresije na ovu zemlju od strane Zapada „slučajno“ ubijeni).
Na drugoj strani, veći deo infrastrukture, kadrovi, obrazovanje, nauka itd. uništeni su ili zapušteni. Drugim rečima, u nekoliko sledećih decenija Libija će biti potpuno zavisna od Zapada. Narušeni međunacionalni odnosi i borba za vlast među libijskim plemenima omogućavaju da se sva važna bogatstva države kupe „za dolar“ i tako godišnje opljačka više desetina milijardi dolara.
Stvaranjem „haosa“ u Libiji oligarhija je rešila tri zadatka: stekla je ogroman novac, pravo na eksploataciju nafte i od ove države stvorila poslušnog geopolitičkog igrača. Jasno je da obrazac „kontrolisanog haosa“ funkcioniše, te da nema druge, tako moćne sile kao što je svetska oligarhija. Zar Jugoslavija, Irak, Avganistan, Sirija, Egipat itd. to ne ilustruju na najbolji način? Spomenuti obrazac funkcioniše danas i u Ukrajini (praktično i na celom području Istočne Evrope i prostoru bivše Jugoslavije) – ali i u državama Evropske unije (Grčka, na primer).
Na ovim prostorima je faktički obustavljena industrijska proizvodnja, tačnije izvršena je deindustrijalizacija, što je dovelo do odlaska oko 20 miliona ljudi na Zapad radi traženja posla. Pri tome, oni imaju status „robova koji nisu gladni“ i rade tzv. „prljave“ poslove. Od spomenutog broja, najmanje pet miliona žitelja Istočne Evrope radi u građevinarstvu, a ne zarađuju više od 20.000 dolara godišnje (Bugari, Litvanci, Poljaci…) Drugi, „bolje plaćeni“, zarađuju 100.000 dolara godišnje. Korist razvijenih država, odnosno oligarha u ovoj oblasti je oko 400 milijardi dolara godišnje. Slično je stanje i u Ukrajini, Moldaviji, Gruziji i Jermeniji.
ULOGA „ČUVENOG“ TENDERA
Sledeći obrazac je potcenjivanje vrednosti imovine trećih država. Kada se neka država natera da proda javno preduzeće, onda se ono proceni na manju vrednost od realne, a oglasom o prodaji (čuvenim tenderom) usled „nezainteresovanosti“ kupaca vrednost pada dodatno. Tako sva vrednija prirodna i druga bogatstva prelaze u ruke oligarhije. Tu su i državni dugovi. U Evropskoj uniji pojavila se čak fraza „Grčka ne postoji – postoje samo grčki dugovi!“ Pošto ovaj sistem i dalje demografski prazni slabe države, jasno je da će se uskoro tamo moći kupiti „za dolar“ bilo šta. Inače, nivo „kontrolisanog haosa“, kako vidimo na primeru Libije i Grčke, nije isti za svaku državu, ali posledice jesu.
Tehnologija izazivanja „kontrolisanog haosa“ koristi se „demokratijom za zonu siromašenja“. Naime, pošto se opljačkaju nacionalna bogatstva neke države, potrebno je doneti zakone koji bi dugoročno omogućili oligarsima uživanje u opljačkanom, kao i garantovanje privatnog vlasništva. Drugim rečima, nužan im je, sa jedne strane, privid demokratije i zakonitosti, a sa druge, potrebno je da se država ne razvija kako bi se držala u „zoni siromaštva“ – dakle, „haos“. Za ovu oligarhijsku politiku takođe je razrađen obrazac.
Država se urušava ako u njoj vlada atmosfera grabeži, lopovluka, pri čemu se „elita“ sastoji od neobrazovanih, krimi-nalizovanih i primitivnih ljudi. Zatim, ako se u nju ubace specijalno obučeni (od oligarhije) kadrovi („Đelići”i drugi slični) oni vredna preduzeća, rudna bogatstva i sve drugo vredno „za dolar“ predaju oligarsima. Ti oligarhijski kadrovi potom u državi nameću „demokratske zakone“ koji ozakonjuju dugoročnu pljačku države, ali i samih radnika, prinuđenih da rade za bedne plate i bez „prava na štrajk, bolovanje, platu tokom godišnjeg…“
Pri tome, oligarhijski kadrovi rade na urušavanju nauke, obrazovanja, proizvodnje, istorije, kulture, odnosno identiteta stanovnika. Glavnu ulogu u tome imaju, naravno, kadrovi koji završe škole i kurseve Međunarodnog monetarnog fonda, i Soroševe. A lopovi i kriminalci u vlasti slabe narod, troše na nevažne stvari njegovu energiju. Takođe, uništavajući nauku, obrazovanje i kulturu jednog naroda, slabe potencijal otpora naroda. Na kraju, pljačka dobija zakonske forme i oligarsi mogu da uživaju u novostečenom bogatstvu.
FARSA DEMOKRATIJE
Sve ovo, dakle, omogućava spomenuta forma demokratije (za zone siromašenja). Ova „demokratija“ se suštinski razlikuje od demokratije u razvijenim državama. Naime, u razvijenim državama ona ima zadatak da osnažuje narod, proizvodnju, nauku, tehnologiju da bi se stekao adekvatan potencijal za sve moguće izazove. Na drugoj strani, „demokratija u zoni siromašenja“ ima sasvim drugi cilj (koji postavljaju svetski oligarsi). To je donošenje „demokratskih zakona“ koji omogućavaju oligarsima pljačku konkretne države na „zakonit i dugoročan način“. Zakoni moraju biti demokratski, ali u „smanjenom režimu“, drugim rečima, to mora biti „nefunkcionalna demokratija“, koja nikako ne sme biti implementirana u svakodnevni život.
„Demokratija za zonu siromašenja“ primenjuje se uglavnom u hrišćanskim državama, dok u islamskim ovaj obrazac „ludiranja sa narodom“ uglavnom ne prolazi, pa se tamo primenjuju revolucije i ratovi (Libija, Irak, Sirija, pa i Turska). U islamskim državama koje oligarsi kontrolišu (Emirati, Kuvajt, Azerbejdžan) ovo pitanje se rešava jednostavnije, jer dobijaju sve što zažele, tj. ne izvode revolucije i ne uništavaju državu, što je, naravno, samo privremeno stanje.
Ovakve tendencije imaju višestruke negativne posledice po čovečanstvo. Naučna istraživanja su dala osnova tvrdnji da „oligarsi nemaju saosećanja prema običnom narodu, odnosno da se radi o otuđenoj grupi ljudi koja radi protiv interesa ostatka sveta”. Naime, antizoomby.livejournal.com navodi istraživanja američkih naučnika u kojima su utvrdili da vezu između bogatstva i oligarha ne formiraju njihova natprirodna sposobnost, neverovatne radne navike ili nešto treće, već odsustvo morala.
Korporacije po pravilu izbegavaju da plaćaju porez i socijalne doprinose radnicima, varaju svoje klijente (investicione kompanije čak u 50 odsto slučajeva). Bogati se usredsređuju samo na sebe i svoje potrebe i prati ih osećanje da imaju „posebna prava“, zbog čega su spremni na nemoralna činjenja.
