Piše: Dragana Trifković
Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin je, odgovarajući na pitanje o rusko-ukrajinskim odnosima tokom „Direktne linije“ (godišnji događaj tokom kojeg predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin odgovara na pitanja ruskih građana, kao i na pitanja inostranih građana), rekao da su Rusi i Ukrajinci jedan narod, jedinstvena celina. „Ove reči nisu danak nekoj konjunkturi, trenutnim političkim okolnostima.
O tome sam govorio više puta, ovo je moje uverenje. Stoga smatram neophodnim da detaljno iznesem svoj stav i podelim svoje ocene o trenutnoj situaciji“-napisao je predsednik Putin nekoliko dana kasnije u tekstu posvećenom Ukrajini, koji je na zvaničnom sajtu Kremlja objavljen i na ukrajinskom jeziku.
Na pitanje zbog čega Ukrajina nije na spisku neprijateljskih država, predsednik Ruske Federacije je odgovorio da ne veruje da je ukrajinski narod loše nastrojen prema Rusiji.
„Odmah da naglasim da zid koji se poslednjih godina pojavio između Rusije i Ukrajine, između delova, zapravo jednog istorijskog i duhovnog prostora, doživljavam kao veliku zajedničku nesreću, kao tragediju.
To su, pre svega, posledice sopstvenih grešaka napravljenih u različitim periodima. Ali i rezultat svrsishodnog rada onih snaga koje su uvek težile da potkopaju naše jedinstvo. Formula koja se koristi poznata je od pamtiveka: zavadi i vladaj. Ništa novo. Otuda pokušaji da se odigra na kartu nacionalnog pitanja, da se poseje razdor među ljudima“ – naglasio je Vladimir Putin u svom tekstu.
Ove reči su odmah izazvale veliku polemiku, ne samo u Rusiji.
Smatram da ruski predsednik ima sasvim ispravan stav i da uvažava narod u Ukrajini kada ne poistovećuje ukrajinsku vlast sa mišljenjem većine običnih ljudi. U Ukrajini, kao i u mnogim zemljama jugoistočne Evrope, ali i drugim evropskim država, postoji sve veći jaz između političkih elita i građana čije stavove bi te elite trebalo da zastupaju.
Predsednik Rusije se osvrnuo i na problem nedostatka suvereniteta Ukrajine, gde faktički spoljni faktor, preko kontrolisanih elita, sprovodi politiku svojih- a ne ukrajinskih interesa.
Zbog čega je mudro insistirati na stavu većine građana Ukrajine? Zbog toga što često možemo da čujemo iz zapadnih izvora da je demokratija važna i neophodna. Ali kakava je to demokratija u kojoj obični građani ne odlučuju ni o čemu i u kojoj političari ne zastupaju njihove stavove?
Imala sam priliku da razgovaram sa ljudima iz Ukrajine i mislim da većina njih zaista i nema loš odnos prema Rusija. Oni koji ga imaju su indoktrinirani putem kontrolisanih medija koji vode antirusku kampanju u Ukrajini i sa njima zbog njihove ostrašćenosti, nije čak moguće ni razgovor na tu temu.
Ako govorimo istorijski na temu jedinstva Rusa i Ukrajinaca, mislim da tu ne treba da postoji sumnja. Malorusija i Belorusija su istorijski gledano deo ruskog sveta. Ne postoje ni kulturne ni jezičke razlike koje bi mogle da dokažu suprotno. Do sadašnjih podela je došlo veštim političkim inženjeringom gde je cilj bio da se prodube nametnute različitosti (jezičke kroz reforme, kulturne kroz separaciju i sl.). Iz tog razloga nastali problemi mogu da se prevaziđu jedino obrnutim procesima, odnosno građenjem jedinstva i uvažavanjem zajedničkog porekla, zajedničke kulture, tradicije i istorije.
Postoje mišljenja da je to nemoguće i da su procesi nepovratni, ali ja se ne bih sa tim složila.
Ako pravimo paralele sa odnosom Srba i drugih naroda na Balkanu koji su proistekli iz iste kulturne i jezičke matrice, onda možemo takođe da govorimo o ulozi političkog inženjeringa i ideji da razdvajanjem naroda, a zatim i kreiranjem etničkog ili verskog sukoba, određene spoljne sile mogu da ostvaruju svoje interese.
Razbijanje Jugoslavije i stvaranje malih državica bez suvereniteta je dobar primer modela za uspostavljanje spoljne kontrole. Iz tog razloga narodi koji žive na Balkanu-multikulturalnom području, izloženi su stalnim manipulacijama spoljnog faktora.
Uzmimo za primer Crnu Goru koja je istorijski gledano druge srpska država na Balkanu. Srbi i Crnogorci su isti narod koji govori istim jezikom, ali je političkim inženjeringom od geografskog pojma (Crna Gora) kreirana osnova za formiranje novog naroda i novog jezika. Spoljni faktor je bio ključan u procesu razdvajanje državne zajednice Srbije i Crne Gore, kao što je ključan i u određivanju anti-srpske politike potkupljenih političkih elita.
Već godinama političko rukovodstvo Crne Gore vrši presiju i diskriminaciju nad onima koji se izjašnjavaju kao Srbi. Pod udarom je srpska kultura i tradicija. Stalni su pokušaji korumpiranih pseudointelektualaca da falsifikuju istorijske činjenice. Vrhunac takve politike dostignut je pokušajem otimanja imovine Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori, što je dovelo do pravoslavne revolucije.
Mesecima su ljudi u Crnoj Gori hodali u litijama sa ikonama u rukama, kako bi zaštitili svoju veru. Takva situacija dovela je do promene vlade, ali sada posle određenog vremena možemo da postavimo pitanje: da li su nove političke elite takođe instalirane spolja?
Postoji sumnja da crnogorska vlada ne donosi odluke, već da ispunjava spoljne zahteve. Skupština Crne Gore nedavno je usvojila rezoluciju o „genocidu u Srebrenici“ koja ima anti-srpsku namenu. To je nastavak iste antisrpske politike koju je sprovodila vlada Mila Đukanovića.
Nema osnova za usvajanje takvog dokumenta- suprotno mišljenju većine građana Crne Gore, osim potrebe da se upravlja stvorenim sukobima. Zahvaljujući Rusiji je sprečen pokušaj Britanije u UN nametanja rezoluciju o takozvanom genocidu u Srebrenici. To znači da ovakav dokument na nivou međunarodne zajednice (institucije) nije usvojen, jer ne postoji saglasnost. Zbog toga deluje da je crnogorska rezolucija o genocidu u Srebrenici, usvojena isključivo na nečiji zahtev spolja.
Sukobi na Balkanu, kao i sukob između Ukrajine i Rusije, mogu se prevazići iznošenjem stvarnih istorijskih i svih drugih činjenica i suprotstavljanjem propagandi koja se plasira putem kontrolisanih medija. Problem je što to ne odgovara spoljnom faktoru, jer u takvom slučaju ne može da ostvaruje svoje interese, na štetu svih naroda koji žive na Balkanu.
Isti slučaj je i sa Ukrajinom koja je postala predmet zloupotrebe moćnika sa Zapada. Na kraju krajeva scenario razbijanja Jugoslavije je bio generalna proba za dalje razbijanje Rusije, nakon raspada SSSR.
Kada čujemo zapadne političare kako govore o „ruskoj okupaciji Krima“ ili „ruskoj agresiji na Ukrajinu“, ne možemo da se ne zapitamo da li je to ista ona anti-ruska propaganda koja je postojala i pre Prvog svetskog rata? U tekstu Vladimira Putina su iznete precizne istorijske činjenice o tome kako je nastala današnja Ukrajina. Ruski predsednik smatra da je projekat „anti-Rusija“, usmeren na podelu ujedinjenog ruskog naroda, počeo još u 17. i 18. veku.
„Nakon toga ga je koristio poljski nacionalni pokret, a uoči prvog Svetskog rata – Austrougarska. Njegov cilj je jednostavan – zavadi pa vladaj. Potencijalni protivnici Rusije su uoči Prvog svetskog rata imali jednostavan cilj – da oslabe zemlju“- naveo je predsednik Putin. Setićemo se, Prvi svetski rat je počeo nakon napada Austrougarske na Srbiju.
Ono što je urađeno u Rusiji nakon podstaknute revolucije 1917. godine dalje može da se poredi sa događajima u Srbiji nakon Drugog svetskog rata i uvođenja komunizma. „Boljševici su se prema ruskom narodu odnosili kao prema neiscrpnom materijalu za društvene eksperimente. Sanjali su o svetskoj revoluciji, koja bi, po njihovom mišljenju, potpuno ukinula nacionalne države.
Stoga su se granice samovoljno sekle i delili su izdašni teritorijalni „pokloni“. Na kraju, čime su se tačno rukovodili boljševički vođe, presecajući zemlju, više nije važno. Možete se raspravljati oko detalja, oko pozadine i logike određenih odluka. Jasno je jedno: Rusija je zapravo opljačkana –naveo je Vladimir Putin u svom autorskom tekstu“.
Postavlja se logično pitanje: da li je i Srbija opljačkana? Po kom principu su jugoslovenski komunisti iscrtavali granice republika, a posebno autonomnih pokrajina? Kako to da je samo Srbija dobila dve autonomne pokrajine, a po istom principu ih je bilo moguće oformiti i u drugim republikama?
Zbog čega SAD uporno pokušavaju da zaobiđu međunarodno pravo i da legalizuju separatističku tvorevinu nazvanu „nezavisno Kosovo“? Kako to da je NATO intervencijom proterano preko 200 hiljada Srba sa Kosova i Metohije pod tvrdnjama da Srbija proteruje Albance? Zbog čega crnogorske političke elite vode anti-srpsku politiku dok se građani Crne Gore ponose svojim srpskim poreklom? Može se postaviti još mnogo pitanja.
U svakom slučaju ruski predsednik se drži istorijskih lekcija koje same po sebi nude odgovore. Prevaziđeni su modeli zapadne propagande i narativi o „ruskoj agresiji“ ili „genocidu koji su Srbi počinili“. Posebno dok sa druge strane vidimo neonacističke simbole koje zapad naziva demokratijom. Događaji su prošli tačku sa koje više nema povratka ili „kocka je bačena“ kako kaže još jedna latinska izreka.
.
