Zašto Crkva ćuti? Odgovor je da mnogi sadašnji episkopi ne vide više sebe kao pastire, spremne da život svoj polože za svoje stado, već kao one koji daju smisao postojanju stada.
Doživeli smo, izgleda, da budemo svedoci sumraka moderne srpske države, koja je gotovo dva veka sijala kao svetionik mnogim narodima. Sada, kada se nesposobna kolonijalna uprava priprema da jednim potpisom stavi tačku na smisao njenog postojanja, i da je pretvori od države u teritoriju, i njene građane iz suverenog naroda u populaciju, često se čuje jedno pitanje, jedan vapaj: Zašto Crkva ćuti?
Postoji odgovor na to pitanje: mnogi sadašnji naši episkopi, intelektualno korumpirani „evharistijskim bogoslovljem“ – koje su razne službe proturile u Crkvu preko fanariotskih teologa (i mnogih iz ruske emigracije) – ne vide više sebe kao pastire, spremne da život svoj polože za svoje stado, već kao one koji daju smisao postojanju stada.
Propovedaju o ljubavi, o evharistiji, bave se čestim pričešćivanjem… dok se narod topi i nestaje, dok država propada. Ponekad daju neko mlako saopštenje, čija je jedina poruka zapravo da oni neće ništa stvarno učiniti, već da to prepuštaju nadležnima – kolonijalnoj upravi. Teško je tu naći nešto od duha sv. Amvrosija Milanskog ili sv. Jovana Zlatoustog. Možda je „evharistijsko“, ali svetootačko svakako nije.
Dobro bi možda bilo da se ovde podsetimo, da su Srbi izveli onomad svoju revoluciju – Prvi i Drugi ustanak – bez episkopata. Tada su episkopi u srpskim zemljama bili listom fanarioti, koji su brinuli carigradske brige, a nisu se mnogo osvrtali na stradanje svoje pastve. Revoluciju je izveo srpski narod sa svojim popovima – protom Matejom Nenadovićem, protom Nikolom Smiljanićem (nismo rod) i ostalima. Bez episkopa.
Gospod nad vojskama je vlastan da podigne pastire i sudije svome narodu.
Mislite o tome, gospodo hrišćanska.
(Fejsbuk stranica o. Mihaila Smiljanića)
