Kada bi mi neko rekao da opišem srpski narod u dve reči, bez dvoumljenja bih izgovorila: -Gavrilo Princip.
Svaki put kada Principa nazovemo atentatorom, prihvatamo zapadnjački narativ koji o njemu, ali i našem narodu govori kao zločincima i divljem plemenu, slučajno posađenom na evropskom tlu, lišenog svih civilizacijskih tekovina.
Ta dva metka na Vidovdan u Sarajevu ispaljena na Franca i Sofiju, su mnogo više od atentata, to su pucnji na poslednju koloniju u Evropi. Podvig ravan Obilićevom na isti praznik vekovima kasnije. Princip je revolucionar i heroj slobodnog sveta.
Prilikom boravka u zatvoru 1914. u Sarajevu, tokom Sarajevskog procesa, Princip je napisao pesmu, čiji su stihovi nepravedno zaboravljeni.
„Tromo se vreme vuče I ničeg novog nema, Danas sve kao juče, Sutra se isto sprema.
Al‘ pravo je rekao pre Žerajić, soko sivi: Ko hoće da živi, nek mre, Ko hoće da mre, nek živi.
I mesto da smo u ratu Gde bojne trube ječe, Evo nas u kazamatu Na nama lanci zveče.
Svaki dan isti život Pogažen, zgnječen i strt Ja nijesam idiot Pa to je za mene smrt.“
U tesnoj ćeliji, iznad drvenih dasaka, koje su mu služile kao krevet, Gavrilo Princip je na zidu takođe ostavio zapis, danas jedan od najčešće ponavljanih citata među srpskom omladinom:
“Naše će senke hodati po Beču lutati po dvoru plašeći gospodu”
Pretpostavlja se da je ove svoje stihove Princip, inače levoruk, ispisao desnom rukom, jer mu je leva bila amputirana zbog gangrene nastale od posledica batina i tuberkuloze još na samom početku tamnovanja.
Tamnovao je nekoliko godina, svezan u okove, izgladneo i svakodnevno mučen na najsurovije načine, svoju plemenitu dušu nije uspeo da zadrži u izmučenom telu i preminuo je ne dočekavši da vidi konačnu slobodu svog naroda.
Ipak, ono što Švabo ne zna, je da nema okova i kazamata koji može da zatoči Srbina, sloboda je stanje uma, intelektualni prostor u kome jedan narod obitava, poštapan duhovnim vezama sa precima i ogleda se veličini zaveta koji su oni ostavili.
Princip je ispunio zavet i prigrlio slobodu, a nama ostavio zavet. Pamtimo odjek, ta dva vidovdanska metka i slobodu nam niko ne može oteti.
Nina Stojanović
