24.4 C
Belgrade
nedelja, 22 maja, 2022

PREDRAG PECA POPOVIĆ: Nisam zaslužio da umrem u ovakvoj zemlji

NAJČITANIJE

- Advertisement -

Ne mogu da mi oduzmu ljubav prema zemlji, gradu, ali ja sam bankrotirao u svim snovima i ostala je buvlja pijaca da iznesem šta imam. Nisam zaslužio da umrem u ovakvoj zemlji, kaže za Nova.rs Petar Peca Popović, novinar, publicista i rokenroler.

Ovo je nešto poput inventara naših tuga i radosti – tim rečima opisala je Sanja Domazet novu zbirku kolumni Petra Pece Popovića „Čuvar buvlje pijace“. Posle knjige „Proleća u Topčideru“ i prošlogodišnjih „Tragova u beskraju“, u izdanju „KOV-a“, koji slavi pet decenija postojanja, izašla je nova Popovićeva zbirka.

- Advertisement -

I baš jednog divnog prolećnog popodneva u Topčideru, dočekuje nas muzički novinar, publicista i večiti rokenroler u bašti svoga doma i kreće da odmotava klupko svojih sećanja, usput nam odgonetajući tajnu kako je sebi dodelio novu funkciju – onu „čuvara buvlje pijace“ i šta sve krije buvljak Pece Popovića:

– Mene su oduvek fascinirali buvljaci. Na buvljacima se uvek prodaju stvari koje se ne bacaju. I čoveku koji prodaje na buvljaku na licu vidite da se odvaja od nečega što mu je drago, odvaja se od neke bolje prošlosti. Pogotovo je to važilo za naše buvljake između 1992-1995. godine. Kad to mora da proda, onda je to strahovito teško. Knjigu sam tako nazvao, zato što sam se i ja svakim pisanjem odvojio od nečega do čega mi je stalo. Mislio sam da o nekim stvarima nikada ne treba pisati, ali kako imate biologiju kao najvećeg protivnika, onda sebi kažete – ako sad ne odvojite to nešto iz svog srca, ko zna da li ćete uopšte imati priliku. Ta nepostojeća funkcija „čuvar buvlje pijace“ je fenomenalna. U životu sam radio sve i svašta, i kad pogledam gde sam sve bio, koga sam sve upoznao, šta sam čuo, to jeste privilegija. Kad nekome kažete da ste upoznali svih pet Zvezdinih zvezda, da znam četiri poslednja patrijarha, četiri-pet direktora „Politike“, makar tri predsednika SANU, da sam upoznao sve one čije sam postere kao klinac lepio po zidu – pa to je jedna ogromna buvlja pijaca ideja i različitih vrsta ljubavi. I to me kvalifikuje da mogu da budem čuvar buvlje pijace.

U knjizi konstatujete kako je Beograd najveća srpska njiva jer neumorno rađa svakojaka čudesa. Od kog ste čuda u poslednje vreme zanemeli?

- Advertisement -

– Najpre, znajte da ko ne voli rodni grad i roditelje, taj nikada nikoga neće moći da voli. Hvala Bogu, oko izbora nije bilo nekih čuda. Ali, sad možemo da očekujemo nova čudesa. Kad vidim ko je čuvao nedelju dana džakove sa listićima beogradskih izbora, očekujem da istoj osobi povere da čuva Dunav. Za sedam dana Dunav će presušiti. A kad vidite ko u ime Beograda bruka grad, to je fascinantno. Iako u Beogradu imamo razne instituicije, sve se svodi na odlučivanje šefa, ćaleta ili munjevitog. I onda nije čudo sve ovo što se dešava s Beogradom. A Beograd ima obavezu da drži do sebe. To je, ipak, prestonica. London nije najveći grad u Velikoj Britaniji, ali svi ga doživljavaju kao najveći. E, ja tako doživljavam Beograd, kao nepobeđen grad. Odolevao je, oko njega je šest miliona ljudi izginulo, 114 puta je rušen, ali neko ga je uvek odbranio. U ime onih koji su ga odbranili, ginuli, čuvali imamo obavezu. Ovo je sveto mesto, svete vode teku ovuda i ne smete da lečite komplekse u Beogradu. Vratite se u svoj zavičaj, pa ih tamo lečite. Beograd je bio najlepši sad za Uskrs, jer su „Beograđani“ otišli iz Beograda. Lep je bio osećaj ići ulicama, a niko te ne psuje, ne svira što želiš da pređeš ulicu na zeleno, nikome vaša pojava ne ide na živce. Išao sam gradom i mislio – nije još sve palo. U ime toga verujem da ćemo ga odbraniti!

Pominjete iracionalno preimenovanje ulica, velike ljude koji su hodili ovim gradom, urušene kulturne vrednosti, pa eto i vaš, nekada elitni kraj, a danas „stecište kafana, klubova, banaka i osornih bizgova u skupim automobilima“… Koji je vaš odgovor na sopstveno pitanje – šta je odseklo krila zdravoj pameti?

– Mi smo ozbiljno bolestan narod, ali nismo se odjednom razboleli. To je proces na koji smo pristali. Zašto su mnogi pristali na ćutanje, a zašto oni koji ne ćute skupo to plaćaju? Treba izlečiti ćutanje. Nama je dat jezik i govor, i imamo ljudsko pravo da iznosimo mišljenje. Od ovog grada nikada nisam ništa zahtevao, niti dobio, osim nagrada. Nisam dinar kredita, ni kvadrat, ni santimetar dobio, i upravo zato imam pravo da primetim šta nije dobro u gradu. Ne može neko u moje ime da menja naziv ulice Avgusta Cesarca ne razmišljajući kakvu nepravdu nanose jednom velikanu. Razumem da svako ko je na nekoj funkciji želi da ostavi trag, ali postoji i crni trag. Ne smemo da pristanemo na crne tragove ili na to da je promenada na Beogradu na vodi najveća i najlepša u Evropi. Glupo je o tome pričati, ako je uporedimo s onom u Berlinu, Londonu, Parizu, Firenci, Veneciji… Mnogo ljudi iz Srbije nikada nije bilo u inostranstvu, ali nažalost mnogo ljudi smo poslali u inostranstvo, i oni su svedoci toga.

Petar Peca Popović, Čuvak buvlje pijace, knjiga, korice
Foto: Promo

„Oni na vlasti su nam dosta toga uradili, samo nas još nisu posrali – a kad će, ne znam“, pišete, a pominjete i onu staru poslovicu: „Samo dupe i politika nemaju kostiju“. Zašto smo dozvolili da nam „beskičmenjaci“ upravljaju životima?

– Postoji tu jedan još ozbiljniji problem – dokle će intelektualna elita da ćuti. Biti intelektualac u maloj kulturi, malom društvu je velika odgovornost. Ako pristanete da ćutite, vi ste saučesnik. Brine me kad ti korifeji našeg javnog života ćute. Evo, pre neki dan sam na ulici video Svetlanu Bojković, i toliko sam se obradovao. Lepo smo se ispričali i rekli jedno drugome – nema odustajanja! Kad vidite to „zrno“ od žene i giganta od glumice da stane pred kamione pored toliko umnih i važnih ljudi, onda je to tužno. Pa ko će da digne glas, ako ne vi!

Ne bojite se, beležite, nemani pred vratima, već one u nama samima. Kako je zauzdati?

– Odvezati je, pustiti je da izađe iz nas. U svakom od nas ima jedan mali podanik koji misli – a zašto bih se ja zamerao, napraviću problem sebi, porodici, komšiluku. Ma, ja hoću da napravim problem. Ako sam nešto krivo uradio, odgovaraću, ali želim da se i meni odgovara. Kad se donosi važna odluka, donosi se i u moje ime, u ime moje porodice, ulice. Neću da pristanem na to. Ako pristanete prvi put na nešto što nije ispravno, pristali ste na igru. I pristaćete pod svakim režimom, pod izgovorom da ste raskrstili s iluzijama i da treba živeti. I u Sibiru se živelo, i na Golom otoku se nešto sanjalo, i u Zabeli, u Padinjaku…Uvek sanjate o slobodi, bez obzira gde ste. Ne kažem da je bolje drugde. Ali, mene u ovom slučaju ne zanimaju druge zemlje, jer sam jedini iz svoje porodice ostao ovde. Hoću da branim svoje parče zemlje, slobode, svoje elementarno ljudsko pravo. Drug me pita – a što ti na televiziji kažeš sve što misliš? Pa, na to me obavezuje moja savest. Govorim i u ime onih koji su umrli, a sigurno bi pametnije i argumentovanije od mene sve to rekli. Ali, desi mi se, kao pre neki dan u gradu, na Trgu republike, da se zaleti mlada žena na mene i zagrli me, jer sam rekao nešto i u ime onih koji nemaju priliku da odu na televiziju ili napišu nešto, iako nisam politički komentator, niti analitičar…

Ali, jeste novinar. I konstatujete u knjizi da nije lako danas biti novinar kada se u tu profesiju ubrajaju svi, a sećajući se Milana Vlajčića ukazujete da smo izgubili borca protiv najvećeg greha u novinarstvu – dosadnih i nečasnih tekstova.

– Kad više nemate najveće u profesiji, onda svako misli da je ovo njegov trenutak. I svoje novinarstvo oblikuje kao što se oblikuje država – naći one koji su u funkciji onoga što mora da se zastupa. Video sam ovih dana jedan naslov preko cele strane u novinama – „Ludilo mozga“. Pa, čega može da bude – „ludilo kolena“ ili „ludilo uveta“? Možete da zamislite dokle je to stiglo. Ozbiljna država se zasniva na ozbiljnim medijima. I najozbiljnije novine u svetu jesu malo naklonjene državnoj politici, ako postoji. Ali, nemate situaciju da uzmete deset različitih novina, i osam će da pišu isto, a dve na drugi način. Novine kupujete da biste bili obavešteni i saznali istinu, a vi ovde niste obavešteni ni na jedan način. Pretplaćen sam na mnoge strane sajtove, i mnogi drže do sebe. Kad ih čitate, ipak sebi kažete – pa postoji novinarstvo.

Petar Peca Popović
Petar Peca Popović Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Veliki deo „Čuvara“ posvećen je muzici, a rokenrol je, kako ukazujete, jedina pandemija za koju nema vakcine. „Ni Džon Lenon, ni Džim Morison, ni Elvis nisu izmislili rokenrol, niti su njegove najveće figure, ali su ga zauvek promenili“. A, ko je najveći?

– Najviše volim Springstina. Volim to što kad izađe na binu, iznese kompletnu istoriju muzike kojoj pripadam. A kad uporedim imena koje ste pomenuli, znam da je Lenon mnogo toga uradio čega još nismo svesni. Oslobodio je prostor, uradio je nešto što čovek s kičmom, stavom i talentom mora da uradi. U svakom momentu je rekao nešto što je jako važno. I ta dva hrasta što rastu iza Muzeja Jugoslavije jesu neka Lenonova poruka. Znao je zašto je žireve s Joko Ono poslao baš Titu.

Mnogo volim i Morisona, išao sam do kuće u kojoj je umro u Parizu, po Kaliforniji i Njujorku sam obilazio njegove adrese, slušao sam ljubomorne muškarce kojima je oteo žene… A uradio je toliko stvari kao pesnik od svega 24 godine.

Tek kad vidite šta je taj kamiondžija iz Tupela uradio za svetsku scenu i muziku – pa Elvis je bio prvi belac koji je pevao crnački i praktično legalizovao crnce. Čak Beri je mnogo toga uradio, ali da nije bilo Elvisa, pitanje je kako bi to prošlo.

A opet, imate onda Koena i Dilana. I svet ne bi bio isti da se oni nisu pojavili.

Ispunjena je knjiga, ne samo sećanjima na muzičke, već i na atletske, fudbalske, književne, likovne, šahovske asove, mirise detinjstva, burne doživljaje… Da parafraziram reči Danila Nikolića na koje podsećate: „Šta bi čovek bez sećanja?“

– Ništa. Ti ljudi su promenili moj svet. Obično se umetnost, delo i moral ne poklapaju, ali imao sam sreću da su mi više značili ljudi koji su bili moralni u svojoj umetnosti i svojom blizinom u meni su oslobodili nešto. Oslobodili su me od stida, ćutanja, nedržanja olovke, od nepristajanja na beo papir, oslobodili su me da uđem u svet buke-muzike, da znam šta znači izaći na scenu. Ako se zapitate kako narod umiriti, pa odgovor je s nekoliko pametnih rečenica, s onim što imate da ih naučite, da im kažete, da ih podsetite… O tom svetu maštam. Kad pominjem sve te ljude pričam o zastupnicima izvrsnosti. Vi se osećate kao mikro biće uz Duška Radovića, uz Nikolu Karaklajića… Ovde preko puta je stanovao Sergej Lukač, pa kad ga slušate vi porastete više od jele. Sve manje danas imate ljudi koji se raduju vašem uspehu. Mene je uvek fasciniralo kad me neki ljudi sretnu i kažu mi – nije ti ono bilo loše. Onda znate da vaš život ima smisla. Popravljati svoju porodicu, okolinu, društvo i jeste cilj svake umetnosti – izgraditi malo bolji i pravedniji svet. Samo one sredine koje ulažu u kulturu, učeći nove generacije o temeljima tog društva i podstičući ih da budu bolji, imaju budućnost. A ko ulaže u oružje, nema budućnost, već samo pravi pretpostavke za sukobe. Mi smo mali narod koji je imao divne pojedince, ali nažalost ne učimo se iz tih primera.

Citirate u jednom trenutku sada „zabranjenog“ Dostojevskog i reči njegovog kneza Miškina – „Lepota će spasiti svet“…

– Ne mogu da pojmim da neko zabranjuje rusku kulturu. Moramo da odvojimo politiku i ekonomiju od kulture. Pa, šta bih ja bez Tarkovskog i „Rubljova“, šta bih bez Dostojevskog, Mihalkova, Svetlane Zaharove, Čehova? Pa, šta bih ja bez ove moje kuće? Ne bih živeo ovde. Ova kuća je originalno ruska. Ovaj ceo kraj je ruski. Oni su posle Prvog svetskog rata, zahvaljujući kralju Petru koji im je dao da se ovde nasele, doneli svoju kulturu. I ovde je bilo njihovo stecište odakle su širili pozorište, balet, arhitekturu, novinarstvo… To se mora poštovati, a ne identifikovati s jednim čovekom ili „specijalnom vojnom operacijom“. Tako vređate sve one koji su na vrednostima ruske kulture odrasli. Pa, prvi film koji sam video s tri i po godine, tu između Užičke i Tolstojeve, bio je o Bajkalskom jezeru. I bio sam maltene u celom svetu, ali ostala mi je žudnja da odem na Bajkalsko jezero, da vidim te četinare, tu boju… Mislim da bih umro kada bih otišao na obalu i video to svojim očima. Moja buvlja pijaca neće biti zaokružena dok ne donesem neki kamičak s Bajkala…

U jednom od tekstova postavljate silna, naizgled, jednostavna pitanja tražeći odgovore. Jeste li odgonetnuli rešenja bar ova dva – „Zašto su sve naše pobede istorijske, a svi porazi nepravedni“ i „Zašto nas najviše koštaju stvari koje dobijemo za džabe“?

– Nisam, ali interesantna su ta pitanja. Trebalo bi da shvatimo da nije ovaj svet toliko nepravedan prema nama. Možda smo i mi delimično razlog za proizvodnju tih nepravdi. Ne možemo sebe smatrati strateškim partnerom s Kinom, s Amerikom, s Rusijom, EU… Možemo pokušati da nađemo svoje mesto, a pride da sačuvamo naš ponos i obraz. Da se ne odreknemo naših vrednosti i posebnosti, ali da razumemo i prihvatimo način kako funkcioniše svet. To možda nije pravedno, ali ima i manjih naroda od nas koji nisu toliko propatili zato što su manji. Mi smo kroz celu istoriju hteli da se kurčimo, što je možda malo grub izraz. Ali, uvek smo podmetali glavu da vidimo šta nam mogu, i uvek bi nas nešto debelo lupilo po glavi. I generacije su patile zbog toga. Pa, Švajcarska postoji osamsto i nešto godina, i kako se u njoj ništa strašno nije desilo. Da li su oni bolji od nas? Duško Trifunović, koji je napisao knjigu „Antički poremećaj“, u pravu je kada pita: „Zašto su Anti nestali, zašto ih ima samo u ukrštenim rečima? Zato što su bili antiprotivni“. Evo, ovih dana bilo je u medijima da smo od Nove godine izgubili čitav jedan grad – 28.000 ljudi je otišlo! Kako je toliko otišlo, a sve više nas ima na glasanju. E, u tom paradoksu živimo. Mi nestajemo, i niko nije zabrinut. Zabrinuti smo ko će biti na vlasti, a ne zbog toga što nestajemo. Na kraju će referendum biti s dva birača, ili neće biti kandidata opozicije. Mi smo odrasli na pričama o danku u krvi, a sad imamo danak u mozgu. Školujemo ljude za tuđe zemlje. Ne postoji nacionalna strategija ni u jednoj oblasti. Kakvu mi onda perspektivu imamo kao zemlja? Ne mogu da mi oduzmu ljubav prema zemlji, gradu, ali ja sam bankrotirao u svim snovima i ostala je buvlja pijaca da iznesem šta imam. Nisam zaslužio da umrem u ovakvoj zemlji.

Petar Peca Popović
Petar Peca Popović Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Koliko ste „bogatiji“ sa, kako otkrivate u knjizi, „srebrom u kosi, zlatom u zubima, kamenjem u bubrezima, šećerom u krvi, olovom u nogama, čelikom u grudnoj kosti, gvožđem u arterijama, bubicama u glavi i neiscrpnim lagerom prirodnog gasa u crevima“?

– (smeh) Mislite da lažem?! Pa, jesam bogatiji. Zamislite onoga ko trenira čitav život, a lupi ga autobus. Da nisam sve proživeo, ne bih sve to pobrojano imao. Svaku boru, svaku sedu, ovaj tremor i Parkinsonovu bolest i sve moje boljke sam zaslužio. A bilo bi me i strašno stramota da nisam preležao koronu. Pa, ne bih bio Srbin! Ne postoji čudo koje me nije pogodilo, ali ponosan sam na to, kao i na sve poraze, greške i postignuća. Jedino oko čega bih razmislio jesu krvni sudovi, jer previše su zapušeni… Kad sam dobio dva poslednja stenta u decembru, shvatio sam da sam Frankenštajn! Čudo sam prirode! Ali, u svim tim čudima sačuvati malo smisla za izmotavanje, e toga ne mogu da se odreknem. Samo ne pokleknuti u životu. Znate, retko kad u životu oblačim belu košulju, a kamoli belu zastavu. Mislim da me humor i pozitivan odnos prema mnogim stvarima drži u životu. I obaveza prema onima koji su umrli od mog prvog infarkta. A imao sam ih osam. Imam ceo život i malo sreće. Nemam pare na štednoj knjižici, imam jedino poznanstva i sećanja!

- Advertisement -
SourceNova RS
- Advertisement -

Srodni članci

Ostavite komentar

Najnovije vesti