Situacija je opasna. Afera Mike Aleksića, silovanje i glumice. Jedna duboka udbaška jazbina udarila je drugu. Kao i 1948. opet su se uhvatili za guše „staljinisti“ i „liberali“. Ko li će ovoga puta da pobedi?…
1.
Geneza srpske nove klase vodi nas do Milovana Đilasa i njegove čuvene knjige Nova klasa. Drugi krak ove geneze vodi nas do Radomira Konstantinovića i njegove još čuvenije knjige Filozofija palanke. Naime, svi akteri kriptokomunističke predstave pod naslovom „Slučaj silovane glumice“, uključujući i samog Antića, njegovu žrtvu i njene medijske promotere, sledbenici su filozofije oslobođenja od naše „palanačke zatucanosti“ i „tribalističkih moralnih predrasuda.“
2.
U katehizisu srpskih libertena Đilasova Nova klasa zauzima počasno mesto a sam Đilas, iako sa rukama do ramena umočenim u krv liberalne buržoazije, zauzima mesto svetitelja „srpske slobodene misli“. Ni pola veka kasnije srpski kriptokomunistički liberteni nisu se odrekli Milovana Đilasa, svesni koliko mu duguju za svoj opstanak i status u tzv. „postkomunističkoj epohi“. Rođeni su kao pripadnici nove klase i duhovno se uzdizali na ideologiji Nove klase. Istinsko rušenje komunizma, time i uklanjanje nove klase, krenulo bi sasvim drugim pravcem da nije bilo Milovana Đilasa i njegovog „komunističkog reformizma“.
3.
Sociološko poreklo srpske nove klase Đilas je našao u proletarijatu a ambijent u kojem je nova klasa nastala nalazio se „u partiji naročitog – boljševičkog – tipa.“ Karakteristično za partiju tog tipa, kaže Đilas, jeste „naročita disciplina“ zasnovana „na obaveznoj filozofskoj i idejnoj istovetnosti.“ Na vrhu te partije „kreira se jezgro i osnova nove klase.“ Ali šta ako se mehanizam partije jednoga dana raspadne? Kako u tom slučaju sačuvati jezgro nove klase?…
4.
Za mene je velika zagonetka zašto je „drug Đido“ postao Mr Djilas i stekao ogromnu popularnost na Zapadu – politička kratkovidost ili genijalna strategija Zapada? – kad su teze iz Nove klase bile prevaziđene već u vreme kada je knjiga bila objavljena. Naime, mozak UDB-e bio je pametniji nego što se to obično misli, čitao je Gramšija i shvatio da će se sudbina komunizma u budućnosti odlučiti na terenu „društvene nadgradnje“, a ne na polju „materijalne baze“ kako je Đilas pretpostavljao. Na polju kulture a ne ekonomije.
Đilas je, recimo, verovao: „Lišiti komuniste navedenog vlasničkog prava (tj. prava na „kolektivnu svojinu“, kako kaže Đilas, kojom upravlja i koju „u ime naroda“ raspodeljuje nova klasa) znači ukinuti ih kao klasu… To bi bio i početak demokratije i slobode u komunizmu.“ Vrlo uprošćen ekonomizam jednog marksističkog dogmatičara! Za razliku od njega Antonio Gramši je filozof istančane misli. On je ponudio sporije, ali delotvornije, rešenje. „Jedno od najvažnijih obeležja svake grupe koja se razvija u pravcu dominacije“ – pisao je tridesetih godina prošlog veka – „jeste njena borba za asimilaciju i ’ideološko‘ osvajanje tradicionalnih intelektualaca, asimilaciju i osvajanje koji su utoliko brži i efikasniji ukoliko određena grupa istovremeno stvara sopstvene organske intelektualce.“ Tako je nastala doktrina tzv. „dugog marša kroz institucije“.
5.
Doktrina dugog marša kroz institucije najčešće se vezuje i to sa razlogom, naravno, za pokrete tzv. „evropske nove levice“ (Rudi Dučke, Kon Bendit, Evrokomunisti, Solana, Barozo, Cipras i mnogi drugi). Iz nekih razloga, međutim, ova fiksacija moderne srpske inteligencije na evropsku novu levicu odvratila je pažnju, čak i konzervativnom delu naše javnosti, sa tajnih službi koje su doktrinu dugog marša kroz institucije, pre no što će ona postati „vodeća ideja naše epohe“, koristile za svoje specijalne operacije, samo pod drugim nazivom – tiha infiltracija.
Zato je UDB-a već krajem pedesetih godina prošlog veka „jezgro i osnovu nove klase“, kako kaže Mr Djilas, izmestila sa vrha partijske i državne vlasti u duboke jazbine u kulturi (film, pozorište, televizija), u sportu (sportske organizacije, sportski savezi, klubovi, naročito fudbalski), u sredstva informisanja (štampa, radio, časopisi), u obrazovne i naučne institucije (škole, univerziteti, instituti, Akademija nauka). Zato i tvrdim da u pozadini srpske kriptokomunističke elite koja se skriva iza libertenske obrazine deluje jedan mozak, moćan, gibak i fleksibilan, suptilan i sto puta bistriji od mozga glupih marioneta koje su isturene u prvi plan: Ranković, Krcun, Ćeća Stefanović, Svetolik Lazarević…
6.
U skladu sa teorijom Antonija Gramšija izvršena je disperzija najboljih udbinih kadrova. Udbaš i ratni zločinac Ratko Dražević došao je na čelo filmske industrije; general UDB-e i ratni zločinac Jovo Kapičić u upravu Košarkaškog saveza, a njegov sin u košarkašku reprezentaciju; u Srpsku akademiju nauka i umetnosti došli su: major KOS-a Mihailo Marković; Dobrica Ćosić, Rankovićev specijalni izveštač sa Golog otoka i Titov hagiograf Vladimir Dedijer; u uredništva filozofskih časopisa ušli su provereni partizan Ljubomir Tadić, informbirovac Dragoljub Mićunović, Gajo Petrović, Milan Kangrga i dr.
Učenici Milovana Đilasa i miljenici Marka Nikezića i Latinke Perović preuzeli su katedre na Filozofskom fakultetu u Beogradu: Trivo Inđić, Sveta Stojanović, Zagorka Golubović, Miladin Životić i dr. Kriptokomunističkih libertena ima i među novinarima (Marić, Ćuruvija, Tijanić, Hadži Dragan Antić), među političarima (Dušan Mihailović, Vuk Drašković, Vojislav Šešelj), među advokatima, sudijama, glumcima, režiserima, rokerima, pankerima, bajkerima… Svuda! UDB-a je sve premrežila i sve uvezala. Tako je stvorena kriptokomunistička duboka država u SFRJ, čiji ogranci i danas funkcionišu u Srbiji.
Mika Aleksić je jedan od „službenika“ te duboke države. To ne mora nužno da znači da je i formalno vezan za službu državne bezbednosti, ali je savim izvesno da je znao za koga radi. Na to upućuje njegova isključivost, samouverenost i bahatost, vešto skriveni ispod obrazine autoriteta koju je isturao u prvi plan. U terminologiji Antonija Gramšija, on pripada onom tipu intelektulca kojeg nova klasa angažuje sa zadatkom da učvrsti i produži njenu hegemoniju kad dođe vreme za smenu generacija. Drugim rečima, on priprema kadrove nove klase koji će „asimilovati“, kako kaže Gramši, društvene institucije u kulturi, obrazovanju, ekonomiji i informisanju, ali tako da društvo nad kojim se uspostavlja ova hegemonija prihvati tu promenu kao sasvim prirodnu i normalnu smenu generacija, a ne kao nasleđenu privilegiju klase koja zvanično ne postoji.
7.
Svaki od gore pomenutih kriptokomunista ostavio je iza sebe desetak svojih učenika, sledbenika i istomišljenika. Ovi su, opet, ostavili svoje ideološko potomstvo. Proces se odvijao dalje po modelu koji su umni ljudi prepoznali još u zoru Novog doba, na granici sa srednjovekovljem. Po geometrijskoj progresiji. „Uvek četvoro ili petoro drže tiranina; četvoro ili petoro koji za njega drže celu zemlju u ropstvu; uvek je bilo petoro ili šestoro koji su uživali poverenje tiranina približivši mu se sami od sebe ili zato što ih je on pozvao da budu saučesnici u njegovim okrutnostima… Ova šestorica upravljaju tako dobro svojim šefom da on postaje zao za društvo ne zbog svojih zlodela, već i zbog njihovih. Ova šestorica pak imaju ispod sebe šest stotina ljudi koji stiču korist, a sa njima čine ono što su ovi učinili sa tiraninom. Ovih šest stotina pod sobom imaju šest hiljada onih koje su unapredili u činove, kojima prepuštaju ili rukovođenje regijama, ili baratanje novcem… Ukratko, na kraju ispada da zahvaljujući dobicima ili udelom u dobicima sa tiraninom, ima isto toliko ljudi kojima se tiranija čini korisnom, koliko je onih kojima bi sloboda bila bolja.“ Tako nastaje dobrovoljno ropstvo.
8.
Mika Aleksić je samo jedan od onih „šest stotina“ koji „pod sobom imaju šest hiljada onih“ koji će jednoga dana preuzeti rukovođenje našom kulturom, obrazovanjem, ekonomijom, informisanjem. Tu pravi tiranin više nije Mika Aleksić, nije ličnost nego pojava; jedna neljudska, inpersonalna sila inercije: duh našeg vremena. U tom kontekstu odnos između učitelja i njegovog učenika liči na odnos između neotesanog kamena i klesara. Učitelj je poput klesara obavezan da u učeniku prepozna i izvede formu koja će biti usklađena sa standardima koje nameće duh našeg vremena. Svestan je da nije sasvim autonoman u izboru forme jer je ograničen duhom vremena, pa ipak, ne pristaje ni da bude sasvim rob, zato se igra pobunom i glumi libertena. Učenik je, kao i kamen, samo objekt koji čezne za formom. Ni on nije istinski dobrovoljni rob jer zadržava mogućnost da u svakom trenutku napusti „radionicu“. Tek kad dobije željenu formu koja je usklađena sa duhom našeg vremena postaće istinski dobrovoljni rob.
U tom kontekstu istinski dobrovoljni robovi su samo roditelji. Oni su pripadnici nove klase i dele stil, vrednosti i način života klase kojoj pripadaju, a to je već nesloboda. Prirodno je što žele da sačuvaju hegemoniju nove klase, zato će svojoj deci bezbediti „najbolje obrazovanje“. Oni moraju da budu elita da bi nasledili privilegije stečene od predaka. Ali, konkurencija je velika! Srbija je mala zemlja, a broj pripadnika nove klase i onih koji pretenduju da to postanu rapidno se uvećava. („Mala bara, mnogo krokodila!“) Za uspeh više nije dovoljno da ste dobri u poslu koji radite, potrebno je da budete najbolji! – a to znači: ne samo da morate da prihvatite duh vremena nego i uslove koje nameće učitelj uspeha.
9.
O, zar ima nešto što „dobar roditelj“ neće da učini za svoje dete! Ako treba on će se lišiti i dela svojih roditeljskih prava, i prepustiće svoje dete tamo nekom Miki Aleksiću – „jer je najbolji!“ – da mu oblikuje dete tako da postane najbolja glumica, najbolji režiser, najbolji novinar… A to ima i svoju nematerijalnu cenu: Noblesse oblige! Nije uopšte lako postati noblesse. To zahteva, rad, napor, odricanje.
Primedba da je Mika Aleksić bio grub prema deci dolazi od onih koji ne razumeju da proces izrade elitnog društvenog ešalona, u kulturi kao i u vojsci, podrazumeva disciplinu, stegu, odricanje. Jednom rečju dril. Roditelji, međutim, to razumeju. Neki od njih su i sami prošli kroz „naročitu disciplinu“ zasnovanu „na obaveznoj filozofskoj i idejnoj istovetnosti“ – kako reče Milovan Đilas. Zato ćute. Robovima koji su pristali da robuju zabranjeno je da se bune.
10.
Slika Nikolae i Elene Čaušesku ispred streljačkog stroja izazvala je refleks samoodržanja: za očuvanje društvene hegemonije politička moć nije dovoljna! Jedan oblik komunističke vladavine odlazio je u prošlost, marksizam se raspadao pred našim očima a ideja o tzv. „demokratskom socijalizmu“ („socijalizam sa ljudskim likom“) propala je još u fazi njene teorijske razrade. Da bi sačuvala klasnu homogenost, novoj klasi bila je potrebna nova ideološka i filozofska osnova. Trebalo je zato hitno, u hodu, ponuditi nešto naizgled novo, ali tako da se sačuva postojeća hegemonija stečena revolucionarnom uzurpacijom vlasti. Iluzionisti koji su više od pola veka proivodili iluziju o socijalističkom raju i besklasnom društvu ponudili su rešenje. Iz rukava su izvukli „liberalizam“ i „demokratiju“.
Bili su to mutni i nejasni pojmovi ali utoliko vredniji jer nova klasa, od kad postoji, voli da lovi u mutnom. Za oblikovanje filozofske i ideološke osnove nove hegemonije u kulturi potrudio se Radomir Konstantinović. Njegova Filozofija palanke i danas je „sveto pismo“ svakog srpskog libertena. Polazna osnova ove „filozofije“ u svojoj suštini je kriptomarksistička (marksizam je skriven iza obrazine pseudohegelijanskog narativa). Promenjeni su samo parametri, ali je dualizam dijalektičkog materijalizma ostao u suštini isti. Društvo se više ne deli na dve zavađene klase, klasu eksploatatora i klasu eksploatisanih, nego na dve, ništa manje zavađene, kulturne grupe: na zatvorenu „od sveta otuđenu“ palanku, koja čini većinu; i na otvorenu, kosmopolitsku manjinu („svet“ sa svojom „svetsko-istorijskom svešću“ o potrebi prevazilaženja palanačkog duha, koji u konačnom rađa „srpski nacizam“).
11.
Jedna Mikina učenica ispričala se sledeći događaj. Jednoga dana odveo ju je u susednu prostoriju, razgolitio, zubima joj je skinuo gaćice i oblizivao njenu intimu dok je ona, po njegovom naređenju, izgovarala „Očenaš“. Kad je sve bilo gotovo rekao je navodno nešto kao: „Sada si se sjedinila sa Bogom“. Sa tačke gledišta „palanačkog duha“ ovo je čista perverzija. Ali, sa tačke gledišta libertena otvorenog prema svetu i duhu našeg vremena, ovo bi morao biti „performans“ sa dubokom filozofskom porukom. Radomir Konstantantinović bi to ovako objasnio: „Ako se reč prepliće sa pokretom-glagolom, to je zbog toga što pokret među rečima, između dve reči, sve više sebe otkriva i nameće kao mogući jezik, kao nemi jezik biologije: artikulacija, kojoj se ovde jedva stremi, svedena je na najmanju moguću meru, samim tim što se artikulacija i ne želi, već jedan čisti pokret, koji ne bi bio pokret nekoga subjekta (onoga subjekta što je subjekt artikulisanjem), već koji bi sâm po sebi bio subjekt iznad svakog živog subjekta, subjekt ned-subjektivnosti i van-subjektivnosti biološkog sveta.“
12.
Herbert Markuze bi se sasvim sigurno složio s njim i možda bi samo dodao: „Ideja da Eros i Agape mogu nakon svega biti jedno isto – ne da je Eros Agape, nego da je Agape Eros – može izgledati čudnovata nakon dvije tisuće godina teologije.“ Ali, za istinskog libertena nema mesta čuđenju, jer: „Duhovno ’rađanje‘ je isto toliko djelo Erosa koliko i tjelesno rađanje…“ Za Markuzea je, dakle, večera ljubavi potisnuta želja za oslobađanjem Erosa a duhovno rađanje fizičko opštenje sa Bogom. „Takvo oslobađanje spolnosti“ – nastavlja Markuze – „pruža periodički nužan odušak nepodnošljivoj frustraciji; ono više nego što slabi korijenje nagonskog ograničenja… Nasuprot tome, slobodan razvoj preobraženog libida unutar preobraženih ustanova, erotiziravši ranije zabranjene zone, vrijeme i odnose, umanjio bi manifestacije puke spolnosti, integrirajući ih u mnogo širi poredak, uključivši poredak rada.“
13.
Šta je, dakle, to što je radio Mika Aleksić u svojoj „radionici“? Nije li njegova „radionica“ zapravo ona „preobražena ustanova“ o kojoj govori Markuze? Tada je sasvim logično da „poredak rada“ u ovoj radionici uključi i „preobraženi libido“. Sa tačke gledišta „nove levice“ Mika Aleksić bi tada bio „prevodilac“ filozofskog diskursa sa kognitivnog nivoa na nivo praxisa. Konkretno, on je Radomira Konstantinovića, čija „filozofija“ je teško čitljiva prevodio sa kontemlacije na nivo „direktne akcije“. Tako se reč („Očenaš“) prepliće sa „pokretom-glagolom“ (sa lascivnim pokretima usana i ekstatičnim njihanjem kukova) da bi se učenici, koja je otvorena za nove trendove u pozorišnoj i filmskoj umetnosti, „otkrio“ i „nametnuo“ jedan jezik, neartikulisan (jer „se artikulacija i ne želi, već jedan „čisti pokret“), jedan nemušti jezik „kao mogući jezik“, kao – nemi jezik biologije. Ali, nije li to upravo ono što je gospodin Marks želeo da kaže u svojoj XI tezi o Fojerbahu: „Filozofi su samo različito tumačili svet; ali stvar je u tome da se on izmeni“?
14.
Izmeniti svet, po Frojdu i Markuzeu, znači promeniti sebe: osloboditi se od terora libida i frustracija. To je bio posao Mike Aleksića: osloboditi libido onima koji su rešili da „osvoje svet glamura“! Radio je kao što rade gurui, a grupu učenika oblikovao je kao što se oblikuju sekte. U tome nema ničeg neobičnog ako se prisetimo da sve organizovane grupe za osvajanje javnosti („uspostavljenje hegemonije“) započinju kao sekte. Šta je bila Komunistička partija ako ne sekta? Članovi partije izdvajali su se iz sredine i okupljali se oko sekretatara partijske ćelije („gurua“). Svaki član je prolazio proveru („kasting“) i zaricao se na odanost „Partiji“. Sekretar ćelije morao je da zna sve o njima i da se stara da članovi „Partije“ pravilno usvajaju partijski kurs („duh vremena“).
Metodologija Mike Aleksića je, dakle, metodologija tajne zavereničke organizacije. Baštinici i čuvari te metodologije danas su pripadnici tajnih službi bezbednosti. Oni su poslednji ostaci tzv. „profesionalnih revolucionara“ kavi su bili Tito, Đilas, Ranković, Tempo, Moša Pijade… I, šta vas onda sablažnjava u „pedagogiji“ Mike Aleksića? Šta ima kod njega čega prethodno nije bilo kod Marksa, Trockog, Lenjina, Aleksandre Kolontaj, Markuzea, Adorna, Vilhema Rajha, Alfreda Kinsija, Radomira Konstantinovića, Želimira Žilnika, Makavejeva…
15.
U slučaju Mike Aleksića pogaženi su gotovo svi principi savremenog prava, pre svega: pretpostavka nevinosti. Javnost je već presudila! Velika medijska porota odlučila je: „Kriv je!“ Sud samo treba da odmeri kaznu. Javno više niko ne sumnja da je Mika silovao maloletnu učenicu glume. Postavlja se samo pitanje: koliko će godina robije da dobije?
Braniocima Mike Aleksića javno se vezuju ruke. Odbrana se podriva metodom suptilne relativizacije dokaza. Čim ispliva neki dokaz koji ide u prilog okrivljenom pojavi se gomila „stručnjaka“ koji će objasniti da to „i nije baš sasvim tako“. Tako je bilo i onomad kad se pojavila fotografija na kojoj „silovana glumica“ stoji nasmejana i vesela pored svojeg „silovatelja“. U medijski ring odmah su utrčali „psiholozi“ i zagraktali: to je osmeh kojim žrtva skriva strah! Čekam da čujem šta će reći sada kada se zna da je „silovana glumica“ u „grupu za silovanje“ dovela i svoju mlađu sestru!
16.
Sve u svemu, u vazduhu se oseća napetost i čuje se prigušeni škrgut zubima kao pred linč. Nova klasa bi da rastrgne Miku Aleksića! Oni su toliko besni da pomalo i zaboravljaju stvarni povod ove drame: „silovanje glumice“. Tako je časopis Gloria objavio na naslovnoj strani portret „silovane glumice“ i krupnim slovima naslov: „LICE HRABROSTI“. Šta je dakle ona: žrtva ili heroina? Kad je silovanje u pitanju ne može i jedno i drugo!… A Mika? Šta je on? Za šta on zapravo odgovara: zato što je silovao glumicu ili zato što je od nje napravio heroinu?…
17.
U pitanju je, zapravo, nešto sasvim treće: izdaja! Mika je kriv jer ih izdao! Izdao je klasni intertes nove klase i zato mora da visi. Nova klasa mu to neće oprostiti, kao što nije oprostila ni Milovanu Đilasu, ni Andriji Hebrangu, ni Vladi Dapčeviću, ni Dobrici Ćosiću, ni Zoranu Đinđiću… Sve su mu dali, sve omogući, stvorili ga, a on je pljunuo u tanjir iz kojeg je jeo. Ujeo je ruku koja ga je hranila! Rovario je u „našim“ redovima! Podmetao „nam“ kukavičja jaja, a „mi“ smo mu verovali i mislili da je „naš“. „Kakvo đubre!“ „Manijak!“ „Psihopata!“ Zato: „Udri bandu!“…
Situacija danas potseća na onu iz 1948. godine. Mikina žena odbija da javno govori o „događaju“. Ćuti! (Možda ćemo uskoro čuti da se odrekla svog muža i osudila „njegov zločin“); njegovo kumče, glumica Bojana Maljević, koja je pre 20 godina izjavila da postoje stvari koje ne može da kaže ni mami, ni tati, ni mužu nego samo Miki – ćuti! (Možda će se i ona uskoro odreći kumstva, jer nije znala „kakva je zver“ bio taj Mika); glumac Nikola Đuričko, koji se pre 20 godina zahvaljivao Miki što ga je naučio da čita knjige – ćuti!; glumica Katarina Gojković, za koju je Mika Aleksić pre 20 godina bio treći roditelj – ćuti!; novinarka Maja Uzelac, koja je pre 20 godina lamentirala što Mika Aleksić ne otvori školu i za odrasle – ćuti!
18.
Svi koji su poznavali Miku Aleksića ili na bilo koji način bili u vezi sa njim sada ćute! Jedino se oglasio Fakultet dramskih umetnosti: oprali su ruke! Oni nikakve veze sa Mikom Aleksićem nisu imali!… Ostali mudro ćute. Sa dobrim razlogom, dabome! Situacija je opasna. Jedna duboka ubaška jazbina udarila je drugu. Kao i 1948. opet su se uhvatili za guše „staljinisti“ i „liberali“. Ko li će ovoga puta da pobedi?… Voda je zamućena i zato, dok se ne razbistri, bolje je držati jezik za zubima. Čeka se, dakle, ishod ovog sukoba. Kad bude sasvim jasno ko je pobednik, progovoriće svi koji danas ćute. Ponovo se ispostvlja da je Žak Elil u pravu kada kaže „da su svi veliki umetnici na politički ispravnoj strani.“
19.
Ako je glas javnosti glas naroda onda sudijama, čak i ako su savesni, neće biti lako da „U IME NARODA“ donesu oslobađajuću presudu za Miku Aleksića. Jer „narod“ se već opredelio protiv Mike „Silovatelja“. Sjajna prilika za kladioničare, samo još da se nađe sudija koji će da podigne kvotu. Ali čak i ako se takav sudija nađe i ako uprkos dokazima Mika bude osuđen, to neće rešiti problem ove nacije koja je izgubila svoj istorijski orijentir i skrenula sa ispravnog puta.
U celini gledano, Srbija je danas jedno bolesno društvo. Teško bolesno! Žarište ove bolesti je u kulturi i obrazovanju, to jest u svim ustanovama koje su na neki način u vezi sa kulturom i obrazovanjem: film, televizija, pozorište, književnost, štampa, Crkva, Univerzitet, Bogoslovski fakultet, Akademija nauka… Ove su ustanove zaražene virusom libertenstva umesto da su, po definiciji, konzervativne, jer ustanovljene su da bi čuvale (konzervirale) nacionalnu kulturnu baštinu. Slučaj Mike Aleksića, ili „slučaj silovane glumice“, kako vam drago, do koske je razgolitio bolest ovog društva. To je bolest duhovna pre svega a tek potom somatska; bolest mišljenja i osećanja a tek potom bolest mozga, srca i udova.
20.
Ako prihvatite kulturni model u kojem su nered, izopačenost, nemoral i zločin prihvaćeni kao estetske vrenosti, logično je, a time i očekivano, da će se unutar takvog kulturnog modela pojaviti pojedinci i grupe, i biće ih svakim danom sve više, koji će od prihvaćenih pseudoestetskih vrednosti napraviti svoj obrazac ponašanja. Oni taj obrazac nameću čitavom društvu agresivnom reklamom i u tome im pomažu svi tzv. „nosioci kulture“: škola, televizija, film, pozorište, štampa. Oni su „idoli mladih“, redovni „gosti u emisijama“, glumci koji „imaju šta da kažu“. Junaci naših dana!
Tako se, po modelu Antonija Gramšija, krči put asimilaciji tradicionalnih kulturnih ustanova. Kad nova klasa prihvati ovu asimilaciju započinje njena kulturna hegemoniji. Ako pristanete na tu hegemoniju, u kojoj uspeh opravdava svaku gadost a senzacija zahteva još više gadosti, računajte da ćete sasvim sigurno dobiti, i to gratis, Epštajna i Čarlsa Mensona zajedno. A tamo gde je Menson tamo je i Šeron Tejt, neminovno. Ali tada, da li je dovoljno ako obesimo Miku Aleksića?
21.
Rešenje nije u tome. Ovo društvo mora da stavi pod lupu kulturni model koji proizvodi šund i pornografiju na filmu, u književnosti, pozozorištu, muzici… Ali pre toga mora da se odluči: šta kao društvo želimo? Kakve kulturne vrednosti ovo duštvo želi i šta je to što je nepoželjno. Želite li da glumice budu seksi ili čedne? Da li ih više volite kad su gole ili kad su zakopčane do grla? Šta vas više privlači: glumica koja pokazuje svoje grudi, svoju vaginu; koja se strastveno ljubi i gola se valja po krevetu sa golim muškarcem, koga je upoznala samo minut pre snimanja, ili glumica koja strastveno glumi tragičan gubitak brata, oca, deteta u nekom glupom ratu ili revoluciji? Kakvu vrstu katarze želite da vam umetnost pruži: moralnu ili „seksualnu“?…
22.
Od ovoga zavisi i obrazovanje glumice. Šta će glumica da uči tokom školovanja zavisi od toga za šta je društvo zainteresovano: za njenu zadnjicu i njene noge ili za njen umetnički senzibilitet? Nije krivica učitelja ako se društvo opredililo za kulturni model u kojem okrugla ženska zadnjica više vredi od zaokružene misli o svetu u kojem živimo. Kriv je onaj ko nemoral i pornografiju koristi radi održanja svoje kuturne i političke hegemonije.
Od opredeljenja društva zavisi da li ćemo krenuti ka ozdravljenju ili ka smrti u poroku i bludu. Pornografija na filmu, parenje u „Parovima“, „silovane glumice“, blud, nemoral, Mika Aleksić, sve to ne bi bilo moguće da nema publike koja to gleda, koja voli da „to“ da gleda, da navija i da hvali baš „to“. I da nema roditelja koji su spremni da „za ljubav svojeg deteta“ liše sebe prava da moralno usmeravaju „svoje devojčice“ i prepuste ih modernim satirima da od njih prave ono što se u pristojnim kućama nije izgovaralo. 23. Drugo je, međutim, pitanje da li već nije kasno za ovaj zaokret?…
