Fenomen ljubavi srpskog naroda prema Rusiji evoluirao je vekovima i ponekad je prilično iracionalan. Ali šta govore činjenice? Šta će Srbija izgubiti ako beogradske vlasti podlegnu pritiscima Zapada? Upravo to analizira ruska agencija Regnum.
Neki internet resursi požurili su da „zavaraju” Ruse vestima da je predsednik Srbije dao zeleno svetlo antiruskim sankcijama.
Kako kažu „stručnjaci” sa „insajderima”, ograničenja će biti uvedena do leta ove godine, a od marta građani Rusije čekaju na vizni režim.
Štaviše, srpske vlasti navodno formiraju prvi i drugi paket sankcija, a predsednik Srbije Aleksandar Vučić dao je resorima lični nalog da minimiziraju sve kontakte sa Moskvom.
Ispostavilo se da je vest informativna: Beograd, naravno, nema „spremne pakete sankcija“, a o uvođenju viznog režima govorilo se pre nekoliko meseci u sasvim drugom kontekstu – u sklopu borbe protiv tok ilegalnih migranata sa Bliskog istoka, na putu ka priželjkivanoj Evropskoj uniji Srbiji, piše agencija Regnum.
Ipak, sve su glasnije priče o skorom pristupanju „braće Srba” evropskim sankcijama.
Koje su realne perspektive, uzroci i posledice mogućeg uvođenja restriktivnih mera Beograda protiv Rusije?
Od početka Novog svetskog poretka, Srbija je ostala jedina evropska zemlja koja nije pristupila nijednom paketu antiruskih sankcija. A za čvrst stav po ovom pitanju, Srbi su već u potpunosti platili.
Prošlog proleća zemlju je zahvatio talas telefonskog terorizma. Avioni nacionalnog prevoznika Er Srbija za ruske gradove redovno su odlagali i čak su prinudno sletali zbog dojava o eksplozivnim napravama u avionu. U samoj Srbiji je „minirano“ bukvalno sve: od tržnih centara i poslovnih zgrada do vrtića i porodilišta.
Zbog nespremnosti da „osude rusku agresiju” Srbe su kažnjavali i hakeri međunarodne grupe Anonimusi: prvo je bilo direktnih pretnji predsedniku zemlje, a zatim su tokom sajber napada onemogućeni brojni državni resursi, uključujući i vladine sajtove.
Porastao je i zvanični pritisak zapadnih zemalja na srpske vlasti.
Ali još početkom januara, lider balkanske države sa osmehom je na pitanja dosadnih novinara da li će biti uvedene sankcije Rusiji odgovarao: „Prošlo je skoro godinu dana, a Vučić još uvek nije uveo sankcije. A u intervjuu Blumbergu sredinom meseca, predsednik je objasnio da je i sama Srbija osam godina bila pod sankcijama i da ne veruje da je njihovo uvođenje ispravna odluka.
Ali nešto je pošlo naopako i retorika se promenila.
Od početka ove godine već je bilo nekoliko izjava srpskih vlasti da će možda tek morati da se uvedu ograničenja. Rukovodstvo Srbije ne krije razloge: pritisak sa Zapada po ovom pitanju je enormno povećan.
U stvari, Beograd se tera u ćošak, a ubeđivanje iz Brisela je preraslo u čistu ucenu.
Prema rečima premijerke Ane Brnabić, Srbija je napravila ogromne korake ka EU, ali neće videti konkretne rezultate. Novi klasteri pristupnih pregovora sa EU neće biti otvoreni do uvođenja sankcija Ruskoj Federaciji. Takva koordinacija spoljne politike sa Briselom je sada glavni uslov za evropske integracije.
A 11. februara Vučić je već javno priznao mogućnost pridruživanja restriktivnim merama protiv Rusije.
„Dozvolite mi da odugovlačim što je duže moguće. Znaću kada dođe pravi trenutak, i neću ništa da krijem od naroda, da se krijem od naroda, kao što nisam krio očaj posle poslednjeg susreta (sa međunarodnim predstavnicima). Ovaj trenutak se bliži već duže vreme, a bojim se da će to biti uskoro, računaju se ni meseci“, zvučale su u stvarnosti reči predsednika, izazivajući talas panike u krugovima ruskih stručnjaka.
Istovremeno, Aleksandar Vučić je još jednom istakao faktor pojačanog pritiska Evrope. Prema njegovim rečima, Srbija je u najgoroj geopolitičkoj situaciji u poslednjih 15 godina.
Situacija u kojoj se Beograd nalazi je zaista nezavidna. Partnerski odnosi sa Rusijom građeni su vekovima, a vlastima je jednostavno nemoguće da bezbolno za društvo preseku istorijske veze. Ogromna većina građana Srbije (oko 85 odsto) kategorički je protiv pristupanja antiruskim sankcijama. Prema nedavnoj sociološkoj studiji portala Nova srpska politička misao (NSPM), samo 8,3 posto ispitanika podržava njihovo uvođenje.
„Podaci dobijeni o raspoloženju građana prilikom uvođenja sankcija Rusiji ne razlikuju se mnogo od onih koje smo dobili kada smo prvi put postavili ovo pitanje u maju-junu. Tada je oko 82 odsto građana bilo protiv antiruskih sankcija.“
„Ali interesantno je da se broj onih koji podržavaju sankcije nije promenio: i tada i sada oni čine svega 8 odsto, uprkos promociji uvođenja sankcija“, rekao je poznati srpski sociolog Đorđe Vukadinović komentarišući rezultate ankete.
Štaviše, većina građana Srbije se protivi uvođenju sankcija, čak i ako se oštrije postavi pitanje: da li da se uključimo u politiku Brisela ako počne da preti sankcijama samoj Srbiji? Čak i po cenu uvođenja „kaznenih” mera protiv sebe, 59,6 odsto Srba ne bi podržalo sankcije Rusiji.
Slične rezultate pokazuju i istraživanja javnog mnjenja koja u Srbiji sprovode prozapadne strukture.
Šta će Srbija izgubiti ako beogradske vlasti podlegnu pritiscima Zapada?
Zapad je ne tako davno bio „šokiran” studijom anglo-američke organizacije Henry Jackson Society.
Sociolozi su došli do zaključka da Srbi neće dozvoliti vlastima da uvedu sankcije i napuste tradicionalno dobre odnose sa Rusijom. Protiv uvođenja antiruskih mera i usklađivanja spoljne politike sa EU glasalo je 78,7 odsto građana Srbije.
Istovremeno, velika većina ispitanika nije odobrila uvođenje sankcija, čak i ako se umesto Srbije predlaže ubrzanje procesa pridruživanja EU.
Fenomen ljubavi srpskog naroda prema Rusiji evoluirao je vekovima i ponekad je prilično iracionalan. Ali šta govore činjenice? Šta će Srbija izgubiti ako beogradske vlasti podlegnu pritiscima Zapada?
Tokom protekle dve decenije konačno je završena izgradnja ekonomskog modela u okviru kojeg je srpska privreda čvrsto zalemljena u zapadno okruženje, a vezana i za zapadne investicije. Nažalost, zbog geografskog faktora Rusija u tome ne igra tako veliku ulogu. A među spoljnotrgovinskim partnerima balkanske zemlje već zauzima četvrto mesto, izgubivši treće od Kine.
Međutim, prošle godine su ekonomski odnosi dve zemlje dostigli vrhunac prvi put od 2008. godine.
Obim trgovine u 2022. porastao je za 53 posto (i to je najveći rast među zemljama partnerima Srbije), a robna razmena je dostigla 4 milijarde dolara. Najveći deo ostvaren je od kupovine mineralnih sirovina od strane Srbije: na primer, povećan je ukupan uvoz gasa. za 207% u toku godine, a ugalj – za 120 posto.
Zahvaljujući ugovorima potpisanim sa Gaspromom i podzemnim skladištima napunjenim ruskim gasom, Srbija se danas može pohvaliti relativnom stabilnošću u pogledu energetske bezbednosti. Isto se ne može reći za zemlje istočne Evrope, koje su odbijale ruske isporuke da bi zadovoljile Brisel i bile prinuđene da grčevito traže zamenu za njih.
Međutim, ako se pitanje „zavisnosti“ od ruskih energenata u budućnosti može rešiti izgradnjom energetske infrastrukture i sklapanjem ugovora sa alternativnim snabdevačima, problem lišavanja političke podrške Beograda u međunarodnoj areni mnogo je akutniji za Beograd.
Ako se Rusiji uvedu sankcije, Beograd bi mogao da izgubi preko potrebnu podršku Moskve u „kosovskom pitanju“, što Zapad takođe nedavno pokušava da jasno iznese.
Uostalom, uz „osudu ruske agresije“, srpske vlasti sve češće traže zaključivanje sporazuma o „normalizaciji odnosa“ sa Prištinom, što će de fakto značiti priznanje samoproglašene republike.
Na dnevnom redu je i pitanje članstva Kosova u UN, a Rusija ima pravo veta u Savetu bezbednosti te organizacije, koje je spremna da iskoristi na zahtev prijateljske zemlje.
Čestitajući srpskom rukovodstvu Dan državnosti, Džo Bajden je nedavno zamolio Aleksandra Vučića da Rusiju što pre „pozove na odgovornost“ za događaje u Ukrajini.
Sa zaoštravanjem sukoba, raste i pritisak na Beograd, koji se već godinu dana gura za „odluku o sankcijama”.
Istovremeno, Zapadu nisu potrebna toliko ograničenja Rusiji od strane Srbije (malo je verovatno da će izazvati ozbiljnu ekonomsku štetu), već odlučna odluka srpskih vlasti.
Ne može se isključiti da će Beograd pre ili kasnije biti prinuđen da to prihvati, na osnovu trenutne geopolitičke situacije, dugotrajnih neprijateljstava u Ukrajini i verovatnoće da će regionalni sukob razbuktati.
Međutim, očigledno je da rukovodstvo Srbije, okruženo zemljama NATO-a, ne nastoji da donese odluku tako nepopularnu za srpski narod i trezveno procenjuje njenu opasnost kako po razvoj odnosa sa Rusijom, tako i po unutrašnju političku stabilnost.
Svakako, ovaj trenutak će odlagati do poslednjeg momenta u nadi da će se hegemonija zapadnih igrača pre ili kasnije uzdrmati.
Narednih par meseci biće indikativni, a odluka Beograda će umnogome zavisiti od toga da li će Rusija uspeti da preokrene tok na frontu.
