Politika NATO na Balkanu poslednjih trideset godina, prilagođena je strateškim ciljevima Alijanse, među kojima je prioritet širenja uticaja ove vojno-političke organizacije.
Glavni cilj NATO Alijanse nakon raspada Varšavskog pakta, postao je integracija zemalja jugoistočne Evrope, odnosno okruživanje Rusije. Iako je NATO formalno osnovan s ciljem borbe protiv ideološkog protivnika, očigledno je da ideologija nije glavni razlog konfrontacije. U suprotnom bi NATO Alijansa bila raspuštena nakon raspada Varšavskog pakta, odnosno okončanja uloge komunističke ideologije. Daleko realnije zvuče reči prvog generalnog sekretara lorda Ismaja, da NATO u Evropi služi da „Ruse drži napolju, Amerikance unutra, a Nemce dole“.
Iako su zapadne sile dale obećanja predsedniku SSSR Mihailu Gorbačovu da se NATO neće širiti na istok, odnosno da neće integrisati bivše članice Varšavskog pakta, jasno je da su imale drugačije namere. Situacija na tom planu ne bi bila drugačija, čak ni da je potpisan dogovor, jer zapadne sile jednostavno ignorišu međunarodno pravo.
Rat u bivšoj Jugoslaviji poslužio je NATO kao platforma za transformaciju ove organizacije i preuzimanje nove uloge. NATO je na Balkanu intervenisao bez odobrenja SB UN i to 1995. godine protiv srpskih snaga u Bosni i Hercegovini, a zatim 1999. godine u Srbiji i Crnoj Gori koje su tada bile u sastavu bivše Jugoslavije. Direktnim učešćem u jugoslovenskom konfliktu NATO je podstakao etničku i religijsku mržnju, obezbeđujući sebi mogućnost da sopstvene ciljeve ostvari igrajuću na kartu sukoba. Nakon završetka vojnih intervencija i potpisivanja mirovnih dogovora, NATO snage su nastavile svoju delatnost u okviru misija SFOR (u BiH) i KFOR (na Kosovu i Metohiji) u cilju navodnog razvoja demokratije.
Dvadeset i više godina kasnije, možemo da sagledamo objektivno rezultate. Umesto demokratije razvila se i učvrstila kleptokratija.
Ali da se vratimo prethodno na prioritetnu potrebu NATO da stavi ceo Balkan pod kontrolu. Nakon ulaska Bugarske, Rumunije i Slovenije 2004. godine u NATO, Hrvatske i Albanije 2009. godine, a potom Crne Gore 2017. godine i Severne Makedonije 2019. godine, Srbija i Bosna i Hercegovina su ostale jedine države na Balkanu van NATO saveza. Iako nisu članice, obe zemlje čvrsto sarađuju sa NATO.
Što se tiče Srbije, ona je dostigla najviši nivo saradnje sa NATO potpisivanjem SOFA sporazuma i Individualnog plana partnerstva, čime saradnja nije produbljena samo na vojno-bezbednosnom polju već i u sferi obrazovanja, nauke, slobode medija, evropskih integracija, ekonomije, privatizacije, prava manjina, slobode medija i dr.
S druge strane, Bosna i Hercegovina je aktivirala Akcioni plan za članstvo u NATO, čime je de fakto započela predpristupni proces.
Ciljevi NATO na Balkanu nisu se menjali poslednjih decenija i oni su kompatibilni sa američkim spoljnopolitičkim planovima. Ako govorimo o procesu proširenja, ostale su Srbija i Bosna i Hercegovina kao potencijalne članice. Njihovim uključivanjem u NATO bi se završio proces stavljanja Balkana pod evroatlantsku kontrolu.
Usmeravanje Srbije i Bosne i Hercegovine ka NATO, vrši se na različite načine. Jedan od načina je stalna pretnja ponovnom destabilizacijom Balkana. Naime, NATO kontroliše poluge koje mogu da prouzrokuju ponovnu krizu. U Bosni i Hercegovini to su međureligijska mržnja koju zapadne sile podstiču propagandom ratne tematike, besprimerno koristeći za to ratne zločine, u kojima uloga zapadnih sila do danas nije rasvetljena.
U Srbiji to je međuetnička mržnja na Kosovu i Metohiji između Srba i Albanaca, po istom principu kao i u BiH.
Pored toga u BiH zapadne sile i kroz NATO, podstiču proces unitarizacije, oduzimanjem prava i nadležnosti Republike Srpske definisanih Dejtonskim sporazumom.
Na Kosovu i Metohiji NATO je usredsređen na podršku separatističkim vlastima, kao i na zloupotrebu mirovne uloge koju su preuzeli. Naime, od dolaska međunarodnih sila na Kosovo i Metohiju, pod komandom NATO koje su zadužene za bezbednost, izvršen je pogrom kada je proterano više od 250 hiljada Srba. Stalni napadi na preostalo srpsko stanovništvo govore o tome da na otcepljenoj srpskoj teritoriji nije obezbeđen mir i red. U oba slučaja – i u Bosni i Hercegovini i u Srbiji – NATO snage, odnosno zapadne sile, grubo ignorišu međunarodno pravo i krše Dejtonski sporazum kao i važeću Rezoluciju 1244.
Dakle, već je bilo reči o tome da NATO ne podstiče procese demokratizacije već kleptokratije, treba napomenuti i to da prisustvo NATO negativno utiče na suverenitet država, kao i na vladavinu prava. Ako govorimo o poštovanju teritorijalnog integriteta, NATO nameće krajnje pogrešne principe nepoštovanja međunarodno priznatih granica, što može da ima dalekosežne posledice.
Netransparentnost procesa saradnje sa NATO u Srbiji kao i u BiH, govori o suprotstavljenosti demokratiji na kojoj NATO navodno insistira. Naime, svi dogovori NATO sa Srbijom i BiH su potpisani u tajnosti.
Tim povodom izjava NATO generala da Srbija mnogo više sarađuje sa NATO nego što to njeni građani znaju, je više nego tačna: „Šef NATO vojne kancelarije za vezu u Beogradu, brigadni general Tomazo Vitale, izjavio je da je saradnja tog saveza i Srbije mnogo jača i razvijenija nego što građani u Srbiji vide. Jedan od razloga za to je i velika količina dezinformacija protiv kojih se borimo činjenicama i našim zajedničkim vrednostima, transparentnim pristupom i konkretnim merama“.
Ovde treba napomenuti da problem nisu „dezinformacije“ koje neko spolja nameće. Istina je da mediji u Srbiji ne pišu mnogo o saradnji Srbije sa NATO, posebno mediji koji su pod kontrolom vlasti u Srbiji. Razlog tome je što je NATO krajnje nepopularan u Srbiji i vlast ne želi da smanjuje sopstveni rejting promovisanjem saradnje sa NATO. Bez obzira na to, Individualni plan partnerstva sa NATO koji su srpske vlasti potpisale, sadrži i obavezu promocije NATO Alijanse u Srbiji. Mediji koje kontroliše srpski režim o NATO pišu kao o „zločinačkoj organizaciji“ jer je to stav koji podržava većina građana Srbije. Ovi mediji pozitivno pišu o saradnji Srbije sa Rusijom na vojnom planu, jer je to popularno kod srpskih birača, iako nivo saradnje vojske Srbije sa NATO višestruko prevazilazi nivo saradnje sa vojskom Rusije i ne može da se upoređuje u tom smislu. Bez obzira na retoriku, činjenica je da je Srbija od neprijateljske zemlje postala strateški saveznik NATO što potvrđuju i reči generalnog sekretara Stoltenberga da je Srbija izvoznik stabilnosti u regionu. U tome veliku zaslugu ima aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Svesna te činjenice, NATO Alijansa podržava netransparentnost pri potpisivanju ugovora o saradnji, uzimajući u obzir da se većina građana tome protivi, ali nakon ostvarivanja cilja, Alijansa insistira na transparentnosti, jer je nedemokratski čin već realizovan.
Alijansa potencira misao da se Srbija i Bosna i Hercegovina nalaze u potpunom okruženju NATO, pa je s toga proces njihovog pridruživanja – prirodna potreba. Alijansa izvodi redovno vojne vežbe na Balkanu i postavlja se kao najvažniji bezbednosni faktor, iako izneti argumenti govore u prilog suprotnom.
Ulaskom Crne Gore u NATO, praktično je stavljena čitava Jadranska obala pod kontrolu Alijanse, sem malog dela od nekoliko kilometara koji pripada BiH. U Crnom moru NATO jača svoje snage i organizuje provokacije protiv Rusije. Kontrola Jadrana, Crnog mora i Sredozemlja je od ključne važnosti za realizaciju anti-ruske NATO strategije. U tom smislu veliku važnost imaju vojne baze koje su instalirane u ruskom okruženju, uključujući i bazu Bondstil na Kosovu i Metohiji.
Zbog toga će se NATO u narednom periodu fokusirati na zaokruživanje celog Balkana što bi u potpunosti neutralisalo prisustvo ruskog i kineskog faktora na ovom prostoru. Cilj je sprečavanje realizacije ekonomsko-energetskih projekata kao što su „Jedan pojas, jedan put“ i „Turski tok“ preko Balkana.
NATO ispravno smatra da će ulaskom Bosne i Hercegovine, kao i otcepljene teritorije Kosova u NATO, Srbija biti stavljena u šah-mat poziciju. Ulazak Srbije u NATO u tom slučaju, neće predstavljati preveliki problem.
Time NATO ne bi imala preveliku korist u smislu vojnog jačanja, jer je vojna moć Srbije neutralisana (u velikoj meri i kroz programe NATO), već bi imala korist u zaokruživanju prostorne celine koja sa ostatkom Evrope treba da služi za dejstva pre svega protiv Rusije.
Dragana Trifković
