Sadržaj teksta
Pišem ti Ameriko, navodna idilo
Pišem ti Ameriko, navodna idilo. Sriče ti redove ove đak srpski opijen istorijom, hranjen jezikom, kao i mnogi, vaskrsao iz muke. Pišem da te pitam šta hoćeš? Tesan li je ceo svet pa bi se svila i ovde u ovoj, za tebe, nedođiji kojoj ni ime izgovoriti ne znaš. Šta to tebi naše treba što već nekom drugom nisi uzela? Ako si došla da uzmeš one bombe koje se na nas bacala, dođi, to ti braniti nećemo. Daćemo ti mi i naše jer nam je muka više od ratova i svađa koji nam svakodnevno dolaze, a od kojih se vekovima ne možemo oporaviti.
Pišem ti Ameriko, da ti kažem da ništa mi nemamo osim kulture i istorije
Kažete za nas da smo ratnički i krvi željan narod. Ratnički smo po potrebi, a krvi smo imali toliko da je više nikad ne želimo ni videti. Prvo ste nas sa ukućanima posvađali, pa kad se svako izdvojio u svoju sobu, napadoste nas tvrdeći da je naša soba najveća i najsvetlija.
Ništa mi nemamo osim kulture i istorije, a znam da tebe to ne interesuje jer ti je prvi termin nepoznat dok si za drugi, sudeći po dužini tvog postojanja, samo čula. Ostavi nas da u miru preživljavamo jer posle tebe i tvog „reagovanja“, ovde raskošan život i nije moguć. Sitna smo mi zemlja, ali krupan zalogaj. Da nam teraš inat, samo ćeš sebi gore učiniti jer smo, kako mi se nekad učini, mi inat i izmislili.
Pišem ti Ameriko, da ti kažem da mi sitni nismo
Tvoja greška je u tome što nas smatraš sitnim, ali mi to nismo. Ne govorim o teritorijalnoj veličini države, ali i o tome možeš popričati sa osobom poznatom kao car Dušan. Ne, to nije nijedan od tvojih predsednika. Pročitaj nešto državo prokleta, pa ćeš saznati, a kad saznaš, samo ti ostaje da se stidiš što na amanet svetaca i mučenika udaraš.
Pišem ti Ameriko, da ti kažem ne diraj nam svetinje
Ne diraj nam svetinje ako Bog nisi, a znamo da ti misliš da jesi. Samo, znaš ti negde u dubini da to nije tačno, pa ti tvoje samo kanonizovanje ništa ne pomaže. Dalje ruke od manastira, Srbije i Srba, ne zato što mislimo da smo jaki, već zato što smo inadžije. Ne diraj u Srbiju jer mi nismo nikakvi teroristi i dušmani, osim ponekad sami sebi. Da se cela naša zemlja u so pretvori, ne bismo vam ručak osolili, ali mi se lako i u otrov pretvaramo, a on je, zna se, opasan u manjim količinama.
Nemaš ti od nas ništa, a mi od tebe imamo jad. I upamti, ne može tebe svako voleti. Ima naroda koji neće da se ponose tobom, već sobom. Shvati to i ostavi nas na miru da krpimo svoju kuću kroz koju vetar šiba i uništava svu okućnicu, najčešće tako što nam oduva nešto naše i vredno, pa nam sve iz kuće nestaje.
Pišem ti Ameriko, al znaj neću ni za šta da te molim
Neću ni za šta da te molim, a ne mogu da te ne mrzim, to mi ne traži, nego hajde ti svojim putem, a nas obiđi jer mi na tom putu, za tebe i tvoju glavu, nismo ništa drugo do kamen pored puta već napukao od jada koji vam ne može koristiti, a koji i dalje ume da saplete. Ne pretimo ti „svetska policijo“, već te upozoravamo da je taj kamen opran krvlju žrtava, mučenika i velikih svetaca, pa on u ruci Boga, ume da razbije prozor na kući i udari nekoga u glavu.
Neka nas pored puta, a ti prođi, pa se naduta silinom i puna sebe osmehni tom kamenu. Možeš i srdačno, a možeš i ironično, ali kamen ne diraj.
Pišem ti Ameriko, da te pitam šta ti treba
I upamti „silo“, kako ti sebe voliš nazivati, još uvek je razgranata, velika i počinje ponovo da zri ta šljiva pod koju će, kako kažu, stati svi Srbi. I opet te pita đak srpski sad već pijan od istorije, ali gladan jezika, glave promoljene iz muke svog naroda, šta hoćeš i šta ti treba od tog kamena pored puta, tvrdog, od vremena napuklog i od Boga prostog?
