PCR test
Mikrobiolog iz Kalifornije dr Kari Malis (1944-2019, napomena Stanja stvari) dobio je 1993. godine Nobelovu nagradu za razvoj jedne od danas najčešće korišćenih tehnika u molekularnoj mikrobiologiji – PCR, lančane reakcije polimeraze.
Jedna od prvih primena PCR-a bila je analiza ljudskog tkiva na prisustvo HIV-a. PCR se obično koristi u istraživačkim laboratorijama za otkrivanje kulture virusa kod zaraženih osoba.
„Ljudi koji se trenutno bave istraživanjem side postaju neurotični kad im postavite bilo kakvo pitanje. Kad sam počeo postavljati pitanja, samo sam hteo znati gde su papiri: samo mi pokažite papire koje su vas uverili da je HIV uzrok side, jer mi je bilo potrebno da se pozovem na te papire pošto sam radio na testu za HIV pomoću PCR-a i trebalo je da podnesem izveštaj Nacionalnom institutu za zdravlje o postignutom napretku.
Prva rečenica u tom izveštaju glasila bi da je HIV verovatan uzrok side. Mislio sam da je to istina pre nego što sam se time počeo baviti. Tražio sam referencu za takvu tvrdnju 2-3 godine i nisam je uspeo naći. Posle dve godine na svakom sastanku o sidi bih pitao sve prisutne, pretražio sam sve računarske baze podataka, i nije bilo reference. Nije postojao niko kome bi se moglo upisati u zaslugu da je to rekao. A to je veoma neobična situacija u nauci – priznavanje zasluge za otkriće je najvažnije u životu jednog naučnika…
Jedino što imamo je članak u Njujork tajmsu i izvještaj Centra za kontrolu i prevenciju zaraznih bolesti (CDC). To nije dovoljno. To ne bi bilo dovoljno ni da se objavi kakav osrednji naučni rad… A sigurno nije dovoljno da se na osnovu toga izgubi mnogo života i da se milijarde dolara godišnje daju na lečenje…
Koliko smo novca ove godine zaradili od HIV-a?… U pitanju je epidemija i svake godine zarađujemo sve više…
Naučnici se smatraju krajnjim presuditeljima onog što je dobro za planetu i šta nije, a pritom sami pojma nemaju. Jedino što ne nose bele svešteničke odežde, već bele laboratorijske mantile. I umesto da nam donose Božiju reč, donose nam reč Agencije za zaštitu životne sredine ili koje već. Pritom sami ne moraju razumeti ono što vas teraju da činite. I mislim da ljudi prirodno na to ,padajuʻ jer čovečanstvo ima potrebu za nečim nalik religiji, nečim što čini da se osećate kao da pripadate nekoj većoj skupini, da ste, uprkos svom sitnom životu, deo nečeg dobrog i velikog.
Kad se verovanja isprepletu sa činjenicama, onda pitanja činjenica postaju pitanja od religijskog značaja – i dešava se da se neko naljuti na vas što postavite pitanje na sastanku naučnika…“
