Analiza vidljivih posledica Porfirijeve dosadašnje delatnosti govori sve o njemu i njegovoj podobnosti Ako ćemo iskreno, novopostavljenom poglavaru Srpske pravoslavne crkve Porfiriju od srca se nije obradovao niko. Umesto tihe, blagoslovene radosti što je u smutnim vremenima Crkva najzad dobila svoga kormilara, njegovo proglašenje prati osećaj izrazite i nepatvorene mučnine.
Jedna unutrašnje već uveliko gnjila i disfunkcionalna ustanova – po gubitku svih kompasa i osećanja za meru ona se opasno približava ne samo predreformacijskom već i trenutnom stanju „sestrinske“ organizacije u Vatikanu – umesto da zrelo sagleda razloge za svoju razgrađenost i gubitak živog dodira sa pastvom kojoj bi trebalo da služi, srpska Crkva je podlegla spoljnim pritiscima.
Za glavnog lekara svojih mnogobrojnih neduga izabrala je čoveka koji je svim tim bolestima i sam teško zaražen. A to znači samo jednu stvar: osim ako se ne bi dogodilo golemo čudo, od skorog oporavka Srpske Patrijaršije nema ništa.
Mitropolit Porfirije nije pomiritelj, ujedinitelj ili izlečitelj, već je u okviru patrijaršijskog sistema, gde je savršeno prilagođen i pliva kao riba u vodi, notorno kontroverzni klirik, pandan mnogobrojnim „kontroverznim biznismenima“ iz svetovnog domena, sredine koja današnjim crkvenim funkcionerima nije nimalo strana.
Analiza vidljivih posledica Porfirijeve dosadašnje delatnosti govori sve o njemu i njegovoj podobnosti. Na pastoralnom planu, njegovi rezultati su ništavni ili neosporno štetni. Da navedemo samo dva momenta.
Od kako je 2008. godine bio postavljen da predsedava Savetom Republičke radiodifuzne agencije (državnim telom za nadgledanje sadržaja radio i televizijskih emisija) količina dušegubnog smeća kome je stanovništvo Srbije neprekidno izloženo višestruko se uvećala, a otrov kojim je taj otpad prožet postao je još maligniji.
Porfirijev samoopravdavajući izgovor, da je bio tek jedan od više članova te agencije i da zato nije mogao da postigne mnogo, za jednog doktora teologije deluje krajnje neozbiljno. On je uvek mogao da učini isto što bi na tom mestu uradila svaka časna osoba, a to je da podnese ostavku u situaciji gde mu nije bilo moguće dostojno predstavljati Crkvu, umesto da je svojim činom i prisustvom kompromituje.
A kada je 2014. godine bio poslat da preuzme mitropoliju Zagrebačko-ljubljansku, na svom ustoličenju održao je poražavajuću i bljutavu besedu, zaogrnutu pseudohrišćanskim frazama, u pogubnom srpskom stilu dodvoravanja i nezameranja neprijateljima koji su ga tamo okruživali.
Od ekumenizma, apoteoze lažnog bratstva, „pomirenja“ i „suživota“ sa nepokajanim dušmanima, pa nadalje, on u svojoj pristupnoj reči nije propustio da ozvuči nijednu krupniju politički korektnu banalnost. Kako je tada govorio, tako je na svojoj zagrebačkoj katedri potom i radio. Tako će zasigurno i nastaviti da radi, samo sada sa spoljašnjim izgledom patrijaršijskog autoriteta i u neuporedivo širem obimu.
Po svemu sudeći, posao u video napravama prekrivenoj kripti hrama sv. Save 18. februara odrađen je munjevitom brzinom, u rekordno kratkom roku, bez čak i pro forma privida sabornog promišljanja. Takva procedura neodoljivo sugeriše scenario koji je unapred bio poznat svima i kome su se svi dobrovoljno potčinili. U kvarnoj „simfoniji“ kakvu je pod vidom ove žalosne parodije vizantijskog praobraza tim činom Srbija dobila, Porfirije će, kao crkvena komponenta, odigrati ulogu odgovarajućeg i efikasnog sadejstvenika svome podjednako nesretnom kolegi iz političke sfere.
Glavni zadatak obojice jasno je zacrtan. To je predaja i aminovanje predaje Kosova. I jedan i drugi dovedeni su i postavljeni, imajući u vidu posebne sklonosti i karakterne mane svakoga od njih, da bi se uklopili na obavljanju tog primordijalnog, nečasnog zadatka. Porfirije je znalački izabran (ne od kolega episkopa naravno, a svakako još manje od Svetoga duha) da bi tom skandalu dao jednu višu formu i notu.
Ali ne na vulgaran način – javno ga blagosiljajući, što bi se vratilo kao bumerang, nego suptilnije, tako što će — demobilisanjem Svetosavske crkve da skandal ne anatemiše i da mu se ne suprotstavi — skandal cinično prećutati da bi ga zatim jezuitskom kazuistikom pokvareno izgladio.
Osamnaesti februar je tužan dan u povesti pomesne srpske Crkve i srpske državnosti, do neba hvaljene od strane otpadnika na licemernoj komemoraciji od pre samo nekoliko dana. Kockice se sklapaju i dolaze na svoje mesto za konačno i približno istovremeno dirigovano razaranje Države i Crkve. Poput dve kule u Njujorku, obe drevne građevine minirane su od vrha do dna i sve što se sada čeka je pritisak dugmeta na daljinskom upravljaču.
