17.9 C
Belgrade
ponedeljak, 14 juna, 2021

PACOV U UGLU: Vučićeva paranoja, moli da pobegne iz zemlje, ODBIJA DA UZIMA LEKOVE, bolesnik hoće sve da nas uništi!

NAJČITANIJE

- Advertisement -

(P)likovi

Tek kad tiranin padne, Srbija će moći da počne sa lečenjem i oporavkom od patologije, kojom ju je zarazio sumanuti Aleksandar Vučić

Pacov u uglu

Apsolutna vlast, tvrde naučnici, deluje kao snažan psihodinamički uzrok paranoidnog sindroma. Razvoj takvih mentalnih poremećaja, obično kod već predisponiranih osoba, nije moguće zaustaviti. To se vidi na primeru Aleksandra Vučića, koji je upao u kritičnu fazu paranoje. Više ne može da prikriva simptome. Naprotiv, ugradio ih je u svoju političku strategiju, koja je dovela do toga da i najbliže saradnike optužuje da ga prisluškuju, progone i pripremaju za odstrel. U panici, sumanuti diktator rastura državu kojom upravlja, ne uništava samo opozicione, nego i svoju stranku, vodi hajku na kumove i prijatelje, a izaziva sukobe i s najbližim rođacima. O dijagnozi, koja se u političkoj praksi vidi kroz napade vođe na Nebojšu Stefanovića, Slavišu Kokezu i Željka Mitrovića, pa i na voljenog brata Andreja, piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekad blizak saradnik i prijatelj Aleksandra Vučića.

Predrag Popović

- Advertisement -

Aleksandar Vučić sve odluke donosi u skladu s ličnim interesima, posle detaljne analize stanja na svojim računima u stranim bankama i izveštaja BIA. Za njega, a i Srbiju, bilo bi dobro kad bi konsultovao i lekarske nalaze.

Nažalost, umesto medicinske, on koristi medijsku terapiju. Umesto stručnjaka iz psihijatrijske klinike „Laza Lazarević”, zadovoljava se uslugama doktora Sarape i primarijusa Marića. Na redovnim psihoterapijama u studiju Pinka i Hepija, pacijent na funkciji predsednika države besramno prezentuje simptome svojih mentalnih poremećaja. U svojoj bolesti on uživa, a pate svi ostali, bez obzira da li su normalni ljudi, odnosno njegovi politički protivnici, ili su njegovi saradnici, partneri i, naročito, članovi njegove porodice. Pošto se bolest otela kontroli, Vučić postaje sve ozbiljnija pretnja po državu i narod. On to i ne krije. Naprotiv, otvoreno preti.

– Nikad nemojte da pacova saterate u ugao. Braniće se žestoko, naneće vam gubitke. Britanija je na tome napravila vojnu taktiku „Rat in a corner”, koja preporučuje da pustite pacova da pobegne, bolje vam je tako, nego da vas napadne i povredi – rekao je nedavno Vučić.

- Advertisement -

Poredeći sebe sa uspaničenim pacovom, uspaničeni diktator je zapretio svim protivnicima, i iz opozicije i iz svog okruženja. Kaže, braniće se žestoko, bolje im je da ga puste da pobegne.

Dok preti, Vučić malo reži, malo cvili. Koluta očima, grize usne, nadlanicom briše znoj sa čela, iznad levog oka, kojim ponekad nekontrolisano zaškilji kao Maja Gojković. Još ne ujeda sagovornike, ali škripi zubima. Unezveren je od straha, a odbija da pije lekove. To i ne čudi, s obzirom da lekar iz njegovog društva nosi nadimak Doktor Smrt.

Nema veze, za Vučićevu mentalnu bolest nema leka, bar tako tvrde medicinski eksperti. Nekoliko uglednih naučnika, specijalizovanih za psihološke deformitete, objavili su značajne psihobiografske i psihoistorijske studije u kojima su analizirali političke moći na razvoj te vrste oboljenja.

„Paranoja je retko duševno oboljenje, koje se javlja u četvrtom desetleću života i koje odlikuje sumanuti sistem ideja, logično povezanih, uz očuvanu inteligenciju (paranoičari tokom trajanja bolesti, a to je obično celog života, ne postaju dementni, tj. ne dolazi do popuštanja inteligencije), očuvano pamćenje, volju i delanje. Paranoidni sindrom se javlja kod nekih organskih bolesti mozga, a simptomi su u skladu sa karakternim osobinama – gordost, preosetljivost, nepoverenje, samovolja, brutalnost, osvetoljubivost i sumanute ideje proganjanja, uverenje da ga neko prati i špijunira”, navodi dr Vladimir Adamović u knjizi „Od vlasti do paranoje”, objavljene u izdanju Nolita 1987. godine.

Adamović, specijalista za neuropsihijatriju i bivši načelnik službe za psihosomatske i konsultativnu psihijatriju u KBC „Dragiša Mišović”, ukazuje na nekoliko uzroka razvoja paranoje. „Na nastanak i razvoj bolesti utiču emocionalne ozlede ponete iz detinjstva – brutalan otac, nimalo nežna majka, stalno osećanje povrećenog narcizma i snažna potreba za vođstvom. Paranoidnost je i posledica snažnog nagona za vlasti, koja se pretvara u potpunu moć. Penjući se stepenicama ka vrhu piramide vlasti, političar kida veze koje su ga spajale sa prijateljima, prodicom i saborcima. Na vrhu piramide, on ostaje sam.

Usamljenost i prekid komunikacije, uz iskustva pređenog puta daje logičan rezultat – paranoidni sindrom. Usled koncentracije vlasti dolazi do širenja Ega, svemoć postaje stvarnost, fantazmi se realizuju, gubi se granica između zamišljenog i stvarnog. Stalnom akumulacijom vlasti dolazi do rasprskavanja Ega, njegovog stapanja sa okolinom. Stvarnost se pretvorila u fikciju, infantilni san o svemoći je realizovan, ulaz u psihozu je otvoren.

Vladar, usamljen na vrhu, zna da ga se saradnici plaše i da ga mrze, ali da zasad još nisu u stanju da bilo šta učine protiv njega. Oseća da će mu se osvetiti, ako ih on ne pretekne. Usled toga, nastaje pravilo – oni me progone, što mi daje pravo da ja njih progonim i uništim.”

Nemački psiholog Emil Krepelin je tvrdio da se paranoja razvija sporo i podmuklo, ali da se radi o trajnom i sumanutom sistemu. On navodi da se paranoja razlikuje od paronoidne šizofrenije, jer bolest nastaje kasnije, pa sporije razara psihu pacijenta. Krepelin je razvoj paranoje proučavao kod gluvih, slepih i osoba koje su zatvorene u samice, dakle kod onih kojima je otežana ili onemogućena komunikacija s drugim ljudima.

Švajcarski psihijatar Eugen Blojler smatra da se paranoja razvija na već postojećoj premorbidnoj ličnosti čije karakteristike su nepoverenje, sujeta, agresivnost, rigidnost i greške u rasuđivanju. Prema njegovim nalazima, pacijent veruje da ga neko proganja i ponaša se u skladu s tim. Često u to uspeva da uveri i najbliže članove porodice. Paranoja je bolest kojoj se teško postavlja dijagnoza jer se pacijent obično odupire i odbija lečenje.

Svaki detalj, kojim su naučnici definisali paranoju, Aleksandar Vučić je dokazao ličnim primerom. Od emocionalnih ozleda u detinjstvu, koje je i sam opisivao u intervjuima. Priznao je ga je tata Anđelko zlostavljao, a mama Angelina ga nije štitila. U “Ćirilici”, pred predsedničke izbore 2017, dok je sedeo pored roditelja, mali Alek se žalio doktoru Milomiru Mariću da su oni više voleli batu Andreja, kome su sve opraštali, iako je bio lenj, neodgovoran i neuredan. To je ostavilo posledice, koje su, ukrštene s karakternim osobinama poput sujete, nepoverenja, rigidnosti i osvetoljubivosti, kad je nabujala volja za apsolutnom vlašću, dovele Vučića u stanje u kome se trenutno nalazi.

Usponom na vlast, Vučić je stvarnost pretvorio u fikciju, realizovao je najintimnije fantazme i postao ono što Raka Milenković naziva “infantilni demon”. S rastom moći, rastao je broj njegovih žrtava, baš kao i strah od osvete.

Vučića bolest uverava da ga svi mrze, da mu žele zlo. Progone ga obični, normalni ljudi, zato ih hapsi kad ga opsuju na društvenim mrežama. Vređa i kriminalizuje novinare i medije, koji objavljuju informacije koje mu se ne sviđaju. Opozicione lidere naziva banditima, lopovima, ubicama, šljamom, ološom i sličnim terminima, na čiju upotrebu je navikao u svojoj porodici. Sve te simptome demonstrirao je nedavno, u poslednjem tretmanu na televiziji Hepi.

– Ja sam mentalno oboleo. I deca su mi mentalno obolela. I njihov otac je. Ja jesam mentalno oboleo, ali imam mnogo veću podršku naroda, a nemam ni jedan, a kamoli šesto miliona evra. Iz Đilasovog ugla, ja ga razumem, ja jesam mentalno oboleo – kukao je Vučić.

U poslednjih dvadeset minuta intervjua, 76 puta je ponovio sintagmu “ja sam mentalno oboleo”. Na kraju je, kao svaki pacijent, negirao dijagnozu: “Još meni kažu da sam lud, zamislite. Pa, nisam lud!” Kad god Vučić kaže da nije lud, Frojd se dvaput okrene u grobu. Od muke i žala što nije imao tako izazovnog pacijenta, s takvim poremećajima i sa statusom diktatora. Umesto Frojda, njegove izlive ludila trpeli su gledaoci.

– Šta im je moje dete krivo? Mom starijem dečaku su život uništili. I ja, delimično, jer se bavim ovim poslom, a onda ne možeš da budeš izložen najprljavijem sudu najprljavijih ljudi, kojima je idol postala Marinika Tepić. Kakva je razlika između Marinike Tepić i Milovana Brkića? Nikakva! Sve što je Milovan Brkić pisao, to im je glavna priča za sve, to je postalo vrhunac demokratije u Srbiji – rekao je Vučić.

Njegovo dete, dečak Danilo, ušao je u 25. godinu života. Bez obrazovanja, radnog staža i šanse za normalan život, Danila je uništio onaj ko ga je dao “Janjičarima” na čuvanje, ko ga je gurnuo u zagrljaj Ace Rošavog, Borisa Karapandžića i sličnih tipova s tribina, poternica i iz zatvora. Kad je bio generalni sekretar SRS-a, Aleksandar Vučić je tvrdio da je na ratištima u Krajini, Bosni i na Kosmetu poginulo 360 dobrovoljaca – radikala, među njima je bilo 96 mlađih od 25 godina. Tokom NATO agresije, koju su predvodili Vučićevi prijatelji i savetnici Klinton, Bler i Šreder, ubijeno je 79. dece. Vučić je uživao u ratnim igrama, gurao je druge ljude da ubijaju i ginu, da bi on osvojio političke poene, novac i stan čija kvadratura je veća od površine njihovih grobova. Posle svega, sad cvili zbog uništenog života njegovog dečaka od 130 kila, koji se ne odvaja od opskurnih kriminalaca. Usput, Vučić se javno hvali kako Danila voli “iz inata”.

Usamljen, izolovan od normalnog sveta, Aleksandar Vučić je uskraćen za normalnu komunikaciju s normalnim ljudima. Sam je priznao da ni u koga nema poverenja. Ni u koga, osim u Aleksandra Vulina i Marka Đurića. No, oni teško mogu da se smatraju normalnim. Svi ostali pripadnici dvorske svite, kao i saradnici iz nižih slojeva piramide vlasti, uključujući i kriminogene uterivače kapilarnog naprednjačkog terora, svi su samo potrošni materijal u Vučićevoj industriji laži, prevara i pljački.

Vučić uporno i neumorno progoni opozicionare i sve ostale kritičare, ali strepi samo od najbližih saradnika. Okružio se pohlepnim primitivcima i kriminalcima svih formata. Omogućio im je da steknu ogromnu imovinu, koju će braniti svim sredsvima i od svakoga, pa i njega. Usput, zloupotrebljavajući status gospodara života i smrti, Vučić je uništio ili preoteo unosne poslove mnogim tajkunima s obe strane političke gvozdene zavese. Sad ne zna koga više da se plaši, svi su mu sumnjivi, svi ga mrze i samo čekaju zgodan trenutak za osvetu. Zato, u samoodbrani, udara prvi.

Kao što se navodi u definiciji paranoje, pacijent ima sumanute ideje, ali ne gubi inteligenciju, tako je Vučić sve resurse skromne inteligencije upotrebio za osnovnu delatnost, kojom se bavi celog života – za spletke i intrige. Za metu je izabrao Nebojšu Stefanovića. O razlozima tog sukoba naširoko je pisano na stranicama našeg Magazina. Pisano je i u izveštajima CIA, DEA, BIA i ko zna kojih još službi. Mnogo je razloga i povoda za taj obračun, a svi se svode na isto, na borbu oko plena.

Za 13 godina, koliko upravlja beogradskim odborom Srpske napredne stranke, Stefanović je stvorio impozantnu mrežu saradnika. Iz svake koruptivne akcije, iza svake nelegalne gradnje, legalizacije, nameštenog tendera, iza svega se nalaze ljudi od poverenja Nebojše Stefanovića. Iako je ta kriminalna hobotnica dobar deo plena davala vođi, otela se kontroli i postala opasnost po ceo naprednjački kartel. Vučić se dobro pripremio za obračun. Ne zato što je pametan, nego zato što je imao sreće.

Američke službe su mu nehotice pomogle insistiranjem da iz policije bude odstranjena Dijana Hrkalović, koja je uspešno spojila uloge državne sekretarke i komandanta naprednjačkih eskadrona smrti. Posle nje, Ministarstvo unutrašnjih poslova je napustio dr Stefanović. Odsečeni od policijskog aparata, na udaru su se našli pripadnici organizovane kriminalne grupe Veljka Belivuka. S parolom Tarasa Buljbe – “ja stvorio, ja ubio” – Vučić je naredio hapšenje kriminalaca, koje je koristio kao pešadiju u nasilničkim obračunima s narodom.

Od Tužilaštva za organizovani kriminal zahtevao je da istragu podrede njegovim političkim i privatnim interesima, da prikrije tragove koji od Belivuka vuku prema njemu, dečaku Danilu, sekretaru Novaku Nediću i ostalim koordinatorima mafije. Taj posao ide solidno, mnogo bolje od pokušaja da kontroliše tzv. navijače, koji su ostali na slobodi. Nema tog leka za smirenje koji može da deluje na tanani nervni sistem diktatora dok sluša kako mu navijači Partizana, pre neki dan na košarkaškoj utakmici pevaju “Vučiću, pederu”.

Kao što su opstali restlovi Belivukove ekipe, tako se u vrhu beogradske vlasti, i to na svim nivoima, nalaze kadrovi Nebojše Stefanovića. Vučić je dobro procenio da se s njima ne može izboriti neko iz SNS-a. Sistem, stvaran skoro deceniju i po, može da uništi samo neko spolja, neko ko dolazi s druge strane fronta, ko nema nikakve obaveze prema bilo kome iz zatečene grupe naprednjaka i koalicionih parazita. Vučić je taj posao poverio Aleksandru Šapiću.

Reakcije na prvu najavu tog transfera pokazale su da je Vučić napravio dobar izbor. Među naprednjacima nije bilo podele, svi su graknuli protiv Šapića. Instaliranju lidera interesne grupe koja se nazvala SPAS nisu se protivili samo Stefanović, Goran Vesić i njihovi saradnici, nego i Andrej Vučić.

Andrej je od februara do maja vršio pritisak na, da tako kažemo, brata Aleksandra. Uzalud. U skladu sa svojim paranoidnim sindromom, Aleksandar Vučić ne veruje nikome, pa ni Andreju. Usamljen, prepušten svom karakteru i oboljenjima, diktator vodi političko-mafijašku simultanku, sam protiv svih.

Kao što je Šapić doveden da očisti stranku, tako Vulin deratizuje policiju od Stefanovićevih partnera. Združenim dejstvima, pod komandom Vučića, odmah su se prihvatili posla.

Prvi se na udaru našao Stefanovićev jatak Aleksandar Jovičić, predsednik beogradske opštine Palilula. Tri dana posle Stefanovićeve smene s mesta predsednika Gradskog odbora, Jovičić je uhapšen po nalogu Posebnog odeljenja za suzbijanje korupcije Višeg javnog tužilaštva u Beogradu. Pripadnici SBPOK-a uhapsili su još sedam osoba, koje se sumnjiče da su nezakonitim postupanjem omogućili izvođenje građevinskih radova na Paliluli.

Prilikom pretresa Jovičićevog stana pronađeno je 350.000 evra. Ako je “Travolta iz Borče Grede” za tri i po godine staža na mestu predsednika opštine uspeo da zgrne toliko para može samo da se pretpostavi koliko su se ovajdili Goran Vesić, Luka Petrović, Bojana Radaković, Irena Vujović, a kamoli braća Vučić, braća Mali ili braća Brnabić.

Po Vučićevom planu, uskoro će policija i tužilaštvo utvrditi koliko se i kako obogatio Milosav Miličković, koordinator SNS-a za pet beogradskih opština. Miličković je šest godina bio državni sekretar u MUP-u, leva i desna ruka, leva i desna noga, a i ono između, ministra Stefanovića. Uz njega, dinamikom koju će odrediti Vučićevi politički interesi, padaće i ostali pripadnici te ekipe, bez obzira da li se nalaze na funkcijama u opštinama ili u javnim preduzećima.

Vučić zna koliko su korisna predizborna hapšenja. Em će kazniti stranačke saradnike, koji nisu pokazali dovoljno lojalnosti, em će se predstaviti kao odlučni borac protiv kriminala i korupcije. S parolom “nema zaštićenih”, diktator je već počeo medijsku kampanju, kojom namerava da opoziciji izbije glavne adute iz ruku.

Uzalud opozicioni lideri prete revanšizmom, hapšenjem naprednjačkih lopova i primenom zakona, kad to već radi diktator. U takvim okolnostima teško je običnom svetu – zauzetom egzistencijalnim brigama, a ne političkim prepucavanjima – objasniti da je upravo Vučić kreirao kriminalni sistem, koji će nastaviti da pljačka javne resurse i privatnu imovinu, samo s drugim ljudima, koje će on odrediti za naslednike Jovičića, Miličkovića i ostalih nesrećnika.

Čistku u stranci i hapšenja “mangupa iz svojih redova” mnogi naprednjački funkcioneri shvataju kao najavu vanrednih parlamentarnih izbora. Vučić preko posrednika pušta glasine da još nije odlučio da li da Stefanovića najuri iz vlasti, kao što bi bilo logično.

Stotinak odbora SNS-a zahtevalo je Stefanovićevu smenu pod optužbama da je špijunirao predsednika i njegovu porodicu kako bi izvršio državni udar. Na kraju, optužbe su zaboravljene, okrivljeni potrčko je napustio Gradski odbor, a ostao je na funkcijama ministra odbrane, sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost i šefa Biroa za koordinaciju službi bezbednosti. U vrhu vlasti to je procenjeno kao izraz Vučićeve slabosti.

Kad bi zahtevao da Stefanović bude oteran sa svih položaja narušio bi ravnotežu straha, pa bi bio uvučen u otvoreni sukob. Da bi ublažio posledice te šaptačke diverzije, Vučić tiho, ali uporno, pominje mogućnost da ipak ide do kraja, da traži Stefanovićevu ostavku na ministarsku funkciju. Stefanoviću za utehu, da ne bude obrukan i izložen kompromitaciji, u istom paketu Vučić planira da iz Vlade Srbije izbaci Zlatibora Lončara, Mariju Obradović i Tomislava Momirovića. Na spisku želja je i Zorana Mihajlović, ali ona mu se čini kao prevelik zalogaj. Ne samo zbog fizičkog gabarita, nego i zbog dokaza o korupciju u građevinarskim aferama, kako onih iz Koridora Srbije, tako i privatnih kombinacija u koje je Vučić uključen preko raznih ortaka s Kosova, i iz Kosovske Mitrovice i iz Prištine.

Kriza Vlade, koju bi diktator nekoliko letnjih meseci predstavljao kao pokušaj rekonstrukcije, završila bi se prevremenim izborima. U tu kampanju bi, kao trofeje, uneo posečene glave nekoliko krupnijih naprednjaka. Na taj način prekratio bi pregovore pod patronatom posrednika iz Evropskog parlamenta, a opoziciji, koju bi strani ambasadori uspeli da nateraju na učešće na izborima, kako bi dali legitimitet sledećoj naprednjačkoj izbornoj krađi, značajno bi skratio vreme za pripremu.

Po tom planu, Vučić bi imao komoditet da učini bitne ustupke oko izbornih uslova, čak i onih koji se tiči slobode medija. Mogao bi da opozicionim liderima omogući pristup televizijama s nacionalnom frekvencijom, to ne bi uticalo na konačan ishod izbora, pošto konkurenti ne bi uspeli da pokriju sva biračka mesta s kontrolorima, pa bi, naposletku, glasove opet brojali lopovi iz naprednjačkog kartela.

Vučić još nije odlučio da li da se upusti u tu avanturu. Naravno, plaši se izdaje. Ako rizikuje, pa krene na vanredne izbore pre nego što utera strah u kosti svojim saradnicima, oni bi to mogli da dezertiraju i naprave mu nerešive probleme. Da taj strah nije bez osnova pokazuje i primer Željka Mitrovića.

Vlasnik Pinka sve komotnije se ruga Vučiću i njegovim saradnicima. Mitrović pred prijateljima, a i onima koji to nisu, Vučića više ne oslovljava nadimkom Cezar, nego Žoze. Jasno je da aludira na smenjenog predsednika Angole Žozea Eduarda dos Santoša, koji je osumnjičen za besprizornu pljačku države kojom je vladao 38 godina. Dos Santošova ćerka je pobegla iz Angole, a američke i evropske službe, pošto se sad nalazi u Portugalu, vode istragu porekla imovine kojom raspolaže. Prema pisanju Njujork Tajmsa, dosad je otkriveno više od dve milijarde dolara, koje su Žoze i Izabela stekli korupcionaškim aferama, preko 400 nepostojećih firmi u poreskom raju na Devičanskim i drugim ostrvima, kroz sumnjive investicione šeme i druge mahinacije, kakve sprovodi i srpski diktator.

Kad je Žoze Vučić obavešten šta priča Mitrović, nije mogao da se odupre paranoji. Bez kontakta sa normalnim ljudima i zdravim razumom, diktator je shvatio kako se oseća pacov u uglu. Zato sad preti da će se, kako kaže, poput pacova “boriti sa sve četiri noge, a svima je bolje da takvog protivnika puste da pobegne”.

Vučićeva želja za bekstvom je logična, svestan je da s vlasti pada pravo na optuženičku klupu. Jedinu nadu polaže u to da će uspeti da uplaši protivnike, kojima je pametnije da ga puste, nego da ga pritisnu u uglu. Na njegovu žalost, ma koliko se upinjao da se predstavi kao opasni pacov, svi znaju da je on obični mali miš, koji će se, kad dođe stani-pani, zavući u neku rupu, u kojoj će da cvili nad tužnom sudbinom svrgnutog diktatora.

Tek kad se to desi, Srbija će moći da počne sa lečenjem i oporavkom od patologije, kojom ju je zarazio sumanuti Aleksandar Vučić.

- Advertisement -
SourceTabloid
- Advertisement -

Srodni članci

Ostavite komentar

Najnovije vesti