Između 850 i 900 najgorih ustaških koljača koji su počinili najkrvavija zverstva u Jasenovcu, Novoj Gradiški i ostalim logorima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj likvidirano je po kratkom postupku.
Ruka pravde stigla ih je zahvaljujući munjevitoj akciji tadašnjih operativaca OZNA, mahom Srba, koji su na izmaku Drugog svetskog rata uz pomoć preživelih logoraša identifikovali zločince koji su pokušali da pobegnu iz zemlje, otkriva bivši obaveštajac Službe državne bezbednosti Božidar Boža Spasić.
Čuvala ih vojska
– U pitanju su koljači Ustaške vojnice raspoređeni na različitim funkcijama po logorima, od čuvara i niže rangiranih zapovednika koji su u opštem ratnom metežu uspeli da pobegnu u Austriju. Nemajući pojma ko su, Englezi su u Blajburgu zaustavili voz s dve kompozicije prepune tobože političkih izbeglica iz Hrvatske, kako su se predstavljali. Zahvaljujući brzoj intervenciji srpskih obaveštajaca u OZNA, oni su identifikovani. Kada su čuli o kome se radi, Englezi su te dve kompozicije samo vratili ka Mariboru u ruke partizana. Po Titovoj odluci likvidirani po kratkom postupku – ispričao je Spasić kako je u sumrak Drugog svetskog rata počela borba protiv ustaških terorista.
Bitka za pravdu je nastavljena narednih decenija i jedan za drugim širom sveta padali su kao kruške ustaše koje su se krile u emigraciji, mahom u zemljama koje su iz raznih razloga odbijale da ih izruče u tadašnju SFRJ. Likvidirani su na ulici, na spavanju, nigde nisu mogli da se osećaju sigurnim. Ovu bitku u SDB punih 15 godina vodio je i sam Spasić, koji je, kao operativac, bio zadužen za borbu protiv ekstremne ustaške i albanske terorističke emigracije.
– Glavešine poput Maksa Lubarića, Dinka i Nade Šakić (zapovednici logora Jasenovac i Nova Gradiška) pacovskim kanalima su se razmileli po svetu i utočište našli mahom u Južnoj Americi. Lovili smo ih godinama kao pse i likvidirali jednog po jednog. Mnogi me danas pitaju zašto nisu smaknuli Dinka i Nadu Šakić, koji su bili odgovorni za stotine srpskih žrtava u Jasenovcu, a koji su se krili u Argentini i Paragvaju. Prvo, do njih je bilo teško doći jer ih je 24 sata dnevno sedam dana u nedelji čuvalo oko 50 vojnika, drugo, shvatili smo da kod njih dolaze ustaše iz celog sveta. Dinko i Nada Šakić su postali naš mamac, pratili smo sve koji dolaze kod njih, identifikovali ih, a potom, jednog po jednog, likvidirali kada bi se vratili u svoju zemlju. Na ovaj način smo smakli 10 do 15 ustaša iz Jasenovca koji su dolazili kod Šakića, a nama su se lepo namestili kao na tacni – ispričao je sagovornik.
Slučaj „Barešić“
Šakić je, kako otkriva Spasić, i ne znajući odigrao ključnu ulogu u hvatanju Mira Barešića, koji je 1971. zverski ubio jugoslovenskog ambasadora u Švedskoj Vladimira Rolovića. Iako je za ovo ubistvo osuđen na doživotnu robiju, ubrzo je pušten u zamenu za taoce iz aviona koji su oteli hrvatski emigranti i tada mu se, kako se činilo, gubi svaki trag.
– Barešić je prebačen u Paragvaj i Šakić je, zahvaljujući svojim vezama u američkoj obaveštajnoj službi CIA, uspeo da ga zaposli kao telohranitelja uglednog američkog senatora. Mi smo bili u obavezi da gledamo sve moguće snimke koji su se pojavljivali i tako smo, gledajući neki film s proslave u Vašingtonu, uočili nekog ko bi mogao biti Miro Barešić. Identifikovali smo ga kada se sastao sa Šakićem, nastavili smo operativno praćenje i ustanovili da je to zaista on. Usledila je protestna nota Amerikancima koji su ga posle dva meseca pod pritiskom jugoslovenskih vlasti vratili u švedski zatvor – ispričao je Spasić.
Barešiću je 1985. kazna preinačena u 18 godina zatvora, a dve godine kasnije pušten je na slobodu, posle pola odslužene kazne. Vratio se u Hrvatsku posle proglašenja nezavisnosti, a ubijen je 31. jula 1991. pod nerazjašnjenim okolnostima u selu Miranje Donje kraj Benkovca.
Artukovića tražili u paketu s Đujićem
Andrija Artuković, desna ruka Ante Pavelića, bio je još jedan od ustaških zlikovaca koji je uspeo da se izmigolji posle Drugog svetskog rata i pobegne u Ameriku. Izručen je sredinom osamdesetih godina prošlog veka.
– Kada je traženo izručenje Artukovića istovremeno je od SAD zahtevano da isporuče i četničkog vojvode Momčila Đujića, ali su nas Amerikanci dva puta odbili jer nisu želeli da isporuče Đujića. Artukovića su isporučili kada je već bio ozbiljno bolestan. Na nosilima su ga uneli u zagrebačku zatvorsku bolnicu Remetinec. Dva puta sam ga obišao u zatvoru, ali je toliko bio senilan da nije ni znao gde se nalazi, a kamoli šta priča. Nikada nije ustao iz tog kreveta, u kom je i umro 1986, ali je ipak umro u našoj zemlji – ispričao je Spasić.
Zločincima puštao kolce telefonom
Početkom osamdesetih, kada sam preuzeo sektor borbe protiv ustaških i albanskih terorista u emigraciji, počeo sam da sprovodim specijalni rat protiv njih. Imao sam knjigu sa 7.000 imena ustaša širom sveta koje sam zvao u dva-tri ujutru i puštao im s kasetofona Užičko i Čačansko kolo. To ih je izluđivalo i psovali su mi majku četničku. Cilj je bio držati ih u stalnom strahu, da znaju da smo blizu i da im dišemo za vrat. I plašili su nas se jer su znali da znamo sve o njima i da ne postoji taj bircus i mračna kafana bilo gde u svetu gde se oni mogu sakriti, a da mi to ne znamo, otkrio je Spasić.
Spasićima služba porodična tradicija
U SDB sam ušao na zahtev tadašnjeg rukovodstva ove službe jer su procenili da ja to mogu. To je inače naša porodična tradicija. Moj stric, po kom nosim ime, 1941. bio je prvi komandant partizanske milicije u oslobođenom Čačku, moj otac i njegov drugi brat su radili u službi, tako da nam je to u krvi. Tradiciju su prekinuli moji sinovi, koji nisu hteli ni da čuju za ovaj posao. Srpske obaveštajne službe decenijama su bile izuzetno poštovane u svetu. Metode po kojim su radile danas se proučavaju u gotovo svim obaveštajnim školama u svetu, ispričao je Spasić, koji je za svoj rad dva puta odlikovan.
