Ana Stamenković iz Leskovca svakog dana ide na rehabilitaciju ruke. Povredu je zadobila u fabrici za proizvodnju kablova „Jura“, kada je njena koleginica bacila instalaciju na proizvodnu liniju na kojoj je Ana radila.
Sa ugovorom na određeno, umesto pomoći i povredne liste koja joj po zakonu sleduje, dobila je zataškavanje problema i otkaz.
– Povredne liste ne daju, a radnike uslovljavaju da menjaju izjave kako bi naštelovali priču, jer znaju da posle toga stiže inspekcija rada i tužba od strane radnika – kaže ona za Dojče vele (DW).
Tvrdi da je nakon više puta menjanih pismenih izjava očevidaca, njena predradnica postala menadžerka.
Ana Stamenković, samohrana majka, ubrzo je fabriku tužila sudu. Kaže da su maltretiranje radnika, nezadovoljavajuća zaštita i nestručno rukovođenje samo delić u mozaiku ugrožavanja radnika.
– Oni peru pare preko nas, otpuštaju… Bitno je da se radnik nalazi na evidenciji nezaposlenih, povlače ga, uzimaju novac od države, ugovor je na tri meseca, ili bude nedelju, dve na poslu, a zatim ga pošalju na plaćeno odsustvo do kraja isteka ugovora i kreću opet ispočetka – priča Stamenković o Juri.
– Sad im država dozvoljava da čak i trudnice koje nemaju ugovor za stalno, a nalaze se na porodiljskom odsustvu, po isteku ugovora budu obaveštene da se otpuštaju zbog smanjenja obima posla – tvrdi ona.
Kaže da u njenoj fabrici postoji sindikat, ali da radi u korist poslodavca.
Da podsetimo, upravo je ispred ove fabrike u Leskovcu, juče, 1. maja, na Međunarodni praznik rada održan je protest, sa kog je poslata poruka da „radnici nisu robovi“.
„Tranzicija nas je unazadila“
Iako je sindikalni protest uvek dobar, kaže sociolog Đokica Jovanović, prava adresa za protest je država.
– Gazde su ovde došle samo da oderu kožu ljudima, pokupe šta mogu i odu, kao što su otišli iz Vranja (Geoks, prim. red.), tako da pritisak na njih slabo deluje.
– Investicija nema nigde u Srbiji, sve su to goli eksploatatori. Ovo nisu fabrike, ovo su sadističke mučionice. Ne znam šta je gore, da li uslovi u kojima rade, ili to koliko su mizerno plaćeni. Mislim da je ovo drugo, ipak najteže se podnosi jer moraju da se hrane gladna usta u kući – rekao je Jovanović i dodao:
– Sindikati bi, dakle, morali da pritisnu državu, i da ispred državnih ustanova zatvore saobraćaj, sve. Pitanje je i koliko su radnici spremni na to, ucenjeni, preplašeni, ne samo da će izgubiti posao, sada je moguće da im i decu isteruju iz škole.
Ovaj penzionisani profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu kritikuje i sindikalce sa „tašnom i mašnom“, koji se „bore za radnička prava iz fotelje“.
– Ako si rešio da budeš sindikalac, onda si rešio da staviš ruku na panj. To sindikalci rade u svetu. Pogledajte Latinsku Ameriku, gde je krajnje brutalno i ne povlače se, ne beže.
On kaže da je „sramotno“ roštiljanje i piknikovanje umesto borbe za radnička prava.
– Sada više nemamo ni tri osmice – kaže on o čuvenoj formuli osam sati rada, osam sati odmora, osam sati razonode.
– Tranzicija nas je vratila unazad u svakom pogledu, od kulture, preko obrazovanja, o privredi da ne govorim, do društvenih vrednosti -kritikuje Jovanović.
