Piše: protojerej Vladan Simić, sekretar eparhije bačke
CRKVA POŠTUJE SVE MERE, ALI SE NE POŠTUJU PRAVA VERNIKA
Odgovor poverenici za ravnopravnost Brankici Janković
Nešto više od jednog časa po objavljivanju jučerašnjeg saopštenja Svetog Sinoda da je državnom vrhu upućen predlog i molba da se izvrši ranojutarnja petočasovna suspenzija zabrane kretanja da bi pravoslavni vernici mogli da uzmu učešća na vaskršnjem jutrenju i Liturgiji, na internet-portalu Blic-a se oglasila poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković sa naslovnom porukom: ,,I crkva da se pridrzava mera i preporuka”.
Naravno da se nijednim delom svoje izjave nije osvrnula na činjenicu da je Srpska Pravoslavna Crkva do sada pokazala najveći mogući stepen odgovornosti i da se pridržavala svih mera i preporuka i da se u hramovima i sada striktno poštuju uputstva nadležnih organa za suzbijanje epidemije, ali zato nije propustila priliku da upravo Crkvu optuži za navodno nepoštovanje istih (čitaj: za širenje zaraze).
Pored toga, poverenica je otišla korak dalje u nameri da edukuje ,,crkvene velikodostojnike” na koji način treba da brinu o svojim vernicima i da verske obrede, kanone i dogmate usklade sa datim merama, naročito u pogledu prisustva vernika na Liturgiji.
Ovo pitanje, međutim, Sveti Sinod je razrešio u skladu sa državnim i crkvenim propisima već na samom početku epidemije u Srbiji, o čemu su obavešteni i vernici i celokupna javnost, ali, po svemu sudeći, gospođa poverenica ne prati obaveštenja koja Crkva upućuje vernicima jer je se to ne tiče.
Bilo kako bilo, nadam se da će barem sada pogledati ranija saopštenja Sinoda i konačno shvatiti da Crkva ne traži ništa više od onoga što je već primenjivala u prethodnom periodu, poštujući pritom sve mere zaštite i distancu među vernicima u hramu i na otvorenom prostoru.
Problem je nastao – i još uvek postoji – jer su zbog uvedenog policijskog časa za dane vikenda pravoslavni vernici onemogućeni da uzmu učešća u bogosluženju, a, kako stvari stoje, tako će biti i na sâm dan Vaskrsa. Zato je Crkva predložila i zamolila državni vrh da se učini ono što je do sada više puta učinjeno i što se svakodnevno čini iz raznoraznih razloga, osim verskih: da se zabrana kretanja jednokratno ukine samo na Vaskrs, i to u trajanju od samo pet sati (od 5,00 do 10,00 časova).
Pritom ne treba izgubiti iz vida činjenicu da se svakoga dana zabrana kretanja ukida za pse i njihove vlasnike, a jednom nedeljno i za penzionere. Dakle, Crkva i njeni vernici ne samo da nisu privilegovana kasta, kako stvar postavlja poverenica za ravnopravnost (!) nego su diskriminisani u odnosu na pomenute društvene kategorije i kućne ljubimce.
Razume se da Crkva nema ništa protiv prava datih našim sugrađanima jer, treba i to reći, mnogi vlasnici pasa su upravo ovih dana iskoristili svoje pravo za izlazak iz kuća i posetili svoje parohijske hramove, ostavljajući kućne ljubimce da se poigraju van porte, dok oni upale sveću i pomole se Bogu za svoje zdravlje i zdravlje svojih bližnjih.
Pitam se: kako je moguće da se poverenica za zaštitu ravnopravnosti oglašava tek sada, a ćuti sve vreme dok su prava vernikâ ugrožena do te mere da oni nisu ravnopravni čak ni sa kućnim ljubimcima, o kojima ona izgleda više brine? Da li se vrhunac ravnopravnosti za koju se zalaže poverenica odražava u činjenici da kućni ljubimci imaju više prava od vernikâ?
Jedan od najtotalitarnijih režima u savremenoj istoriji čovečanstva zapamćen je u našem narodu, a i šire, po paroli ,,Zabranjeno za Srbe i pse”, a zastupnica Janković izgleda da želi da iz ove parole i realnosti današnjice izbavi samo pse, a da Srbe i dalje ostavi kao neravnopravne članove društva.
Brankica Janković dalje tvrdi da su pred zakonom svi jednaki, ali zaboravlja da je apel Crkve usledio, između ostalog, i kao posledica nejednakosti svih građana u toku trajanja mera izrečenih u vanrednom stanju.
Kada bi gospođa Janković svoj posao obavljala u skladu sa zakonom, osnovnim ljudskim pravima i elementarnim osećanjem za jednakost, pravičnost i pravdu, verujem da Crkva ne bi imala potrebu da se posebno oglašava i ukazuje na ugrožavanje prava vernikâ jer bi to u njihovo ime učinila poverenica za zaštitu ravnopravnosti koja je dužna da brani pravo svih građana na jednak tretman pred zakonom.
Nažalost, ona svojim postupanjem zloupotrebljava svoju dužnost i nanosi štetu ne samo Crkvi i vernicima kao jedinstvenom organizmu, nego i celokupnom društvu. Umesto da brani prava svih građana, a u tom broju i prava vernikâ, ona svojom izjavom obmanjuje javnost i ustaje protiv vernikâ i njihovih prava, lažno prikazujući da su Crkva i vernici privilegovani u odnosu na druge pripadnike društva i da čak predstavljaju društvenu opasnost ukoliko im se dozvoli odlazak u crkvu.
Svakom građaninu Srbije je potpuno jasno da u datim okolnostima, kako zbog neodgovornosti pojedinaca tako i zbog razumljivih problema u funkcionisanju sistema zaštite i borbe protiv epidemije virusa korona, veći rizik predstavlja odlazak u kupovinu, naročito posle apsolutne zabrane kretanja vikendom, ili u banku, poštu i druge institucije, pa čak i odlazak na posao organizovanim autobuskim prevozom, gde se retko poštuju mere obaveznog rastojanja i dezinfekcije, nego odlazak u svete hramove u kojima se poštuju sve propisane mere, pa i one o ograničenom broju ljudi.
Uostalom, država nijednim svojim aktom nije zabranila odlazak u hramove nego je dala određene preporuke Crkvama i verskim zajednicama, ali zbog opštevažećeg policijskog časa vernici su, za razliku od nekih drugih kategorija društva, onemogućeni da ispune svoje potrebe.
Gospođa Janković se, naravno, nije osvrnula ni na društvenu odgovornost koju Crkva zajedno sa svojim vernicima pokazuje kroz dobrotvorni rad i pomoć našim bolnicama i drugim institucijama, uključujući i penzionere i one koji su slabijeg materijalnog stanja, kao i one o kojima nema ko da brine. Ne! Za nju je Crkva samo remetilački faktor ravnopravnosti (koja, inače, cveta u Srbiji) jer se usudila da zatraži jednakost za pravoslavne vernike, i to samo za one koji nisu u izolaciji i samoizolaciji tako da ne predstavljaju potencijal za širenje epidemije.
Na kraju, treba reći jasno i glasno: država je donela zabranu kretanja i to je njeno pravo, ali isto tako ima i odgovornost prema svim svojim građanima, u ovom slučaju građanima pravoslavne vere. Zato bi bilo pošteno da država jasno stane iza svoje odluke i prihvati činjenicu da u ovoj stvari ne može očekivati podršku Crkve kojoj su prava uskraćena. Sasvim je jasno da je i inače u toku agresivna medijska anticrkvena kampanja kroz koju se Crkva napada sa raznih strana kako država ne bi morala da prihvati svoju odgovornost.
Jednom rečju, ako se Crkva i njeni episkopi i sveštenici u javnosti prikažu kao neodgovorni, svi ostali biće slika i prilika najvišeg stepena društvene odgovornosti. Isto tako, samo na drugom koloseku, jedni će Crkvu tobože podržavati zarad nečasnih političkih poena, a drugi će iskoristiti priliku da se sa njom konačno obračunaju kao sa svojim iskonskim neprijateljem.
Crkva se unapred ogradila i od jednih i od drugih i, čvrsto stojeći uz svoj narod, glasno poručuje da će uprkos anticrkvenoj kampanji hramovi biti otvoreni i da će se u njima služiti Bogu i na praznik Vaskrsenja Hristovog, kao i svih prethodnih dana. Sve ostalo je stvar ličnog izbora: neko više voli da šeta kućne ljubimce, a neko da svoju ljubav, nadu i sve svoje strahove preda u ruke Svemogućeg Boga, Pobeditelja smrti.
