Mi smo vašim lošim političkim odlukama bukvalno uterani u protest koji se tiče političke teme. Teme zakona izglasanog u Skupštini, zakona koji će samo u toj istoj Skupštini biti promenjen. Zato nas nemojte opominjati što se „bavimo politikom“ i to „zaodenuti u crkveno ruho“ — jer to nije puna istina.
Ovo je, između ostalog, napisao protojerej-stavrofor Gojko Perović u autorskom tekstu u crnogorskom listu „Vijesti“. Takođe je naveo:
Uvažena i mnogo kritikovana gospodo iz vlasti,
Evo, stavite van snage aktuelni Zakon o slobodi veroispovesti (ima više dostojanstvenih, legalnih i civilizovanih načina da to uradite) i sutradan neće biti nijednog pravoslavnog popa ni vernika na molitvenim i protestnim litijama! Toliko o tome da se naša sabranja organizuju nekim drugim povodom, i da je tema zakona samo upotrebljena za postizanje drugačijih političkih, pa čak i antidržavnih ciljeva. Dovoljno jasno?
Nažalost, mi smo vašim lošim političkim odlukama bukvalno uterani u protest koji se tiče političke teme. Teme zakona izglasanog u Skupštini, zakona koji će samo u toj istoj Skupštini biti promenjen. Zato nas nemojte opominjati što se „bavimo politikom“ i to „zaodenuti u crkveno ruho“ — jer to nije puna istina. Naime, nismo mi na crkvenim saborima odlučili da osnujemo partiju ili formiramo vladu, nego ste vi na partijskim kongresima proglasili „obnavljanje crkve“, pa ste u svrhu ostvarenja tog anahronog i antiustavnog cilja doneli i takav zakon. Zakon koji nam, ovakav kakav je, ne treba. Mora doći bolji.
A pošto nismo taksisti, da automobilima blokiramo saobraćaj i sirenama pravimo buku; niti smo pekari da obustavimo dostavu hleba i kifli; niti smo politička partija da držimo mitinge — mi, kao hrišćani, izlazimo u šetnje, koje su istovremeno i molitvene i protestne. One jesu sociološki novitet taman onoliko koliko i insistiranje građanske i sekularne partije da formira „državnu crkvu“. Nismo deca pa da se preganjamo ko je prvi počeo. Zna se.
Ako vama sve ovo zvuči kao „ucenjivanje države“, vi onda zaboravljate da građani čine tu državu i da joj daju suverenitet. Prednosti političara na vlasti u odnosu na nas ostale jesu, moguće, veća novčana primanja i brojne institucionalne privilegije (koje sleduju njihovim većim obavezama), ali nikako njihova veća prava da se poistovete sa Crnom Gorom u odnosu na bilo koga od nas. Takvo pravo — nemate. Dakle, ako mi vama stavljamo do znanja da nam neki zakon ne odgovara — to shvatite kao poziv na zajednički rad (mobu) da popravimo krov koji na zajedničkoj kući prokišnjava — a ne poziv na rušenje kuće. Slikovito?
Zakon treba staviti van snage, ne zato što nam nikakav zakon ne treba — (naprotiv!), nego zato što je tekst upravo izglasanog zakona antiustavan i diskriminacioni. Takvim ga vide građani Crne Gore koji su ovih dana na protestima, i čiji broj — 150.000 — čini četvrtinu od 600.000. Može se pretpostaviti da ovi mirni, a uporni šetači imaju kod kuće i u svojoj okolini veliki broj istomišljenika koji jesu deo crnogorske građanske matematike, ali su (ili starošću ili detinjim uzrastom) sprečeni da im se pridruže. Dakle, broj tih građana je ravan četvrtini ili čak veći od nje, a broj punoletnih birača koji odlučuju o profilaciji naše skupštine ili vlade čini te razlomke i većima.
Uklanjanjem takvog zakonskog teksta iz političkog života Crne Gore stiču se svi uslovi da dobijemo dobar, opšteprihvaćen propis — koji se može doneti za kratko vreme, i uz sadejstvo svih zainteresovanih strana, a opet uz rukovodeću notu naše crnogorske vlade i skupštinske većine. Dovoljno domoljubivo?
Nikome ne treba „pravoslavna džamahirija“ (kako reče jedan poslanik vaše vladajuće koalicije kritikujući naše proteste) niti hoćemo povlašćen položaj SPC u ovoj državi. Mi, pravoslavni hrišćani, tražimo samo onakav zakonski tekst koji Crkvu ne bi lišavao potpune zakonske procedure (zagarantovane ovdašnjom legislativom svakom građaninu i pravnom licu u CG — pre 28. decembra 2019) u dokazivanju vlasništva i validnosti upisa — a baš to sada nije slučaj, i baš se sada samo o tome radi!
Gle čuda — pravoslavnoj monarhiji (primerenije zvuči od džamahirije kad je reč o pomenutoj veroispovesti, a ima i istorijski veće utemeljenje) odvelo bi nas upravo vraćanje u stanje pre 1918, ali vaši sve brojniji „sociolozi religije“ nemaju petlju da stvar izvedu do kraja, pa nam iz dubine istorijskog mora izvlače tek samo spoljnu ljušturu jednog administrativnog imena Crkve (čo’če — „autokefalnost“) i hoće da je uguraju u moderni multikonfesionalni i sekularni prostor građanske države! Davno je, pre više od 20 godina, mitropolit Amfilohije rekao: „Ako hoćete autokefalnost pre 1918, vratite pravoslavlje za državnu veru, Savindan za školsku slavu i dajte kralja da ga miropomažem i krunišem!“ Nekako ne ide, je l’ da?!
„Pravoslavnu džamahiriju“ — ipak je ovo primeren izraz za misli koje slede — priziva upravo predsednik naše i vaše države kada krši Ustav Crne Gore i na kongresima vaše partije i u Skupštini naše Crne Gore najavljuje svoju ličnu i partijsku posvećenost u obnavljanju „autokefalne crnogorske crkve“?! Iako mu uporište za takvu delatnost ne daju ni crkveni kanoni, ni najveće adrese današnjeg pravoslavlja, pa ni sekularna priroda države čiji je predsednik — on je uporan i ne odustaje. Pod izgovorom da želi celovitost „pravoslavnog bića CG“, on ga upravo ovim zbunjuje i deli, jer odavno je rečeno iz pametnijih i blagoslovenijih usta od ljudskih: „Caru carevo, a Bogu Božje!“ Otvorenim kršenjem Ustava — predsednik udara na temelje države! A pred Ustavom bi trebao da se ZaUstavi.
Nas koji ovih dana legitimno i mirno dižemo glas protiv ovog zakona (a nikako protiv sopstvene države!) užurbano i gotovo panično pozivate da što pre predamo inicijativu Ustavnom sudu, kako bismo time dokazali sopstveni legalizam i odanost proceduri. I mi ćemo tu žalbu predati, sa verom u Boga i Božju pravdu, ne prizivajući unapred zemaljsku nepravdu. Samo — ta inicijativa je mogućnost koju kao građani imamo na raspolaganju i mi nemamo nikakvu formalno-pravnu obavezu da to učinimo.
Ali, mene brine nešto drugo. Šta je sa vašom obavezom da poštujete odvojenost tri grane vlasti (udžbenički temelj novovekovne demokratije)? Vlada (izvršna vlast) je predložila nakaradni zakon bez poštovanja evropskih preporuka da se zakon priprema „inkluzivno, institucionalno i transparentno“; Skupština (zakonodavna vlast) ga je usvojila u ono doba noći kad su Gospoda uhapsili i odveli na suđenje (nije ni ovde prošlo bez hapšenja!) — i sad su pred našim Ustavnim sudom (sudska vlast) već stigle inicijative za ocenu ustavnosti, a sami Ustavni sud ima mogućnost (u ovoj situaciji možda baš ima i obavezu) da pokrene proceduru ispitivanja i bez, pa ako hoćete i pre, pokrenutih i najavljenih inicijativa.
I šta radi, za to vreme, naš predsednik? Čeka da se sud izjasni, pa sam nepristrasno i uzdržano ćuti? Trudi se da bude predsednik svih građana, pa iz pijeteta prema barem četvrtini pomenutih ne žuri da se izjasni dok sudovi ne kažu svoje? Manirom iskusnog državnika stavlja naglasak na autoritet sudske vlasti, koja će svojim autonomnim i kompetentnim stavom istovremeno pokazati i snagu države?
Ne! Ma kakvi! On, predsednik države, koji niti je predlagao zakon, niti je glasao za njega — još jednom atakuje na državni poredak i pre sudske reči tvrdi, garantuje, obećava, ma preti — kako zakon neće biti suspendovan! Ovaj put nije (kao u slučaju otvorenog bavljenja crkvenim ustrojstvom) formalno prekršio Ustav, ali jeste demonstrirao, onako baš brutalno, sopstveno anticrnogorstvo. Sa te adrese preduhitriti reč suda, a na temu koja je u najmanju ruku pravno diskutabilna i politički komplikovana, to nam kazuje da uvaženi gospodin, bar do danas, ne vidi Crnu Goru izvan sopstvene senke. To jeste legitimna politička opcija, samo je treba nazvati pravim imenom, a to ime sigurno nije — demokratija. Znam brojne komšije, rođake i kumove, koji će mu na tome aplaudirati i govoriti: „Ma, vidi samo kako mu basta“, ali ja, na veliku žalost, upravo u tome vidim udar na jednu veliku svetinju. Na moju Crnu Goru, čije sam, makar i nedostojno, šestohiljadito krvno zrnce.
I sad, Crkva treba da preda inicijativu državnom sudu koji radi pod takvom (re)presijom? I sad — uvažena gospoda članovi Ustavnog suda, treba u takvoj atmosferi da donose nezavisne (čitaj — ni od koga zavisne) i stručne odluke? Veruje li iko da je to moguće?
(Znam, biće među vama i onih koji će da kažu kako i mi svojim protestima vršimo pritisak na sud. Ali, gospodo draga, mi smo tek građani koji šetaju i nose sveće, i naš jedini greh je brojnost. Mi nemamo vlast i moć. Mi nemamo obavezu da ćutimo. Mi, naprotiv, imamo obavezu da kažemo. A on — uvaženi g. predsednik — ima obavezu da ćuti pre izjašnjenja sudija. Ali eto, on govori i pre patrijarha o Crkvi, pa što ne bi i pre sudija o zakonu!)
Vrlo uvaženi i mnogo kritikovani g. predsedniče,
Nećemo se šaliti sa našom državom. Šetamo slobodno, sa molitvom u duši i sa Crnom Gorom u srcima. I — ne čitajte režimske medije. Moju izjavu RTS-u su bukvalno pocepali na pola. Rekao sam: „Nismo vični protestima i jeste ih teško organizovati, ali uz Božju pomoć i snagu i pribranost naroda — sve je moguće“.
