U kratkom intervalu od samo dve sedmice, mađarski premijer Viktor Orban, održao je dva istorijska govora, u Tusnadfurdu 22. jula (Transilvanija, Rumunija) i Dalasu (Teksas, SAD) 4. avgusta, kojima je objavio propast aktuelnog Zapada i postavio vrednosne temelje borbe za stvaranje Nove Evrope. Obraćajući se na letnjem studentskom kampu u Transilvaniji, Orban polazi od reference na Špenglerovu tezu o „propasti Zapada“, ali dodaje da, dok je ovaj nemački mislilac imao u vidu moralni krah i demografski pad, savremeni Zapad se suočava i sa realnim opadanjem materijalne moći, a posebno gubljenja kontrole nad energetskim resursima. Ova činjenica stvara osobiti resantiman zapadnog čoveka, koji se svakog jutra budi sa činjenicom „da je sve izgubljeno“, da više nema kapacitet, autoritet da deluje, da ulazi u stanje neizvesnosti, straha i da se ruše stubovi zapadne civilizacije.
Orban markira pet ključnih linija po kojima se odvija samoskrivljeni raspad zapadnog sveta. Prva je demografska. Dokle god ima više sahrana nego krštenja, nema šanse za pobedu. Po Orbanu, osnovna podela naroda u svetu danas jeste: na one koji su sposobni da se biološki održe i one koji to nisu. Evropa to trenutno nije u stanju, a to je alfa i omega svake buduće politike. Druga linija je migrantska. Orban hrabro iznosi tezu da je onaj deo Evrope koji sebe zove zapadnim, zapravo postao postzapad, da je izgubio svoju supstancu neodgovornom migrantskom politikom i da te nacije, po Orbanu, više i nisu nacije, već konglomerati, mešavine bez identiteta, gde će se najveći gradovi u EU uskoro suočiti sa činjenicom da će preko 50% stanovništva biti neevropskog porekla.
Zato Orban tvrdi da je Zapad ušao u svojevrsni raskol. Gde prava Evropa ostaje samo Srednja i Istočna, dok zapad, postaje postzapad koji ulazi u tiho nestajanje. Treća linija jeste pitanje džendera-roda. Orban precizno locira fatalnu grešku postzapada koji daje primat ovoj totalitarnoj liberalno-levoj ideologiji koja je uspostavila svoju hegemoniju i koja uz agresivnu migrantsku politiku ruši same osnove Evrope. Za Orbana ovo nije ideološko pitanje, već pitanje „života i smrti“, koje naziva „zapadnjačkim ludilom“ i otvoreno traži suprotstavljanje toj „Soroševoj vojsci“ koja je ušla u kulturni rat sa hrišćanskom, porodičnom i nacionalnom Evropom.
Za Orbana nema dileme: demografija, migracija, i politika roda ključna su pitanja budućnosti, za koje je aktuelni rat i ekonomsko-energetska kriza samo paravan, iza koga se odvija borba za sam opstanak čovečanstva. To su ključna pitanja po kojima se razlikuju nova „soroševska“ levica i nova evropska nacionalno-konzervativna desnica. Četvrta linija jeste odnos prema ratu u Ukrajini. Objavljujući da to nije naš rat Orban objavljuje da je startegija EU po ovom pitanju krahirala u sva četiri postavljena stuba: Prvi je bio da Ukrajina ne može sama da dobije rat protiv Rusije, ali to može učiniti uz obuku Anglosaksonaca i NATO oružje. Međutim, po njemu, „apsolutno je jasno da se rat ovako ne može dobiti. Ukrajinci nikada neće dobiti rat protiv Rusije sa američkom obukom i oružjem. To je jednostavno zato što ruska vojska ima asimetričnu nadmoć“.
Druga strateška tvrdnja je bila da će sankcije oslabiti Rusiju i destabilizovati rukovodstvo u Moskvi. Međutim, „činjenica sa kojom se moramo suočiti je da sankcije ne destabilizuju Moskvu“. Treći strateški element, koji Orban navodi „je bio da – iako bi one uticale i na nas – možemo da se nosimo sa ekonomskim posledicama sankcija, tako da oni budu više povređeni, a mi manje povređeni.
Kao posledicu imamo da je zapravo „Evropa u nevolji: u ekonomskim problemima, ali i političkim problemima, sa vladama koje padaju kao domine. Upravo od izbijanja rata, britanska, italijanska, bugarska i estonska vlada su pale. A jesen je još pred nama. Do velikog rasta cena došlo je u junu, kada su cene energenata udvostručene. Efekti ovoga na živote ljudi, koji stvaraju nezadovoljstvo, tek počinju da stižu, a već smo izgubili četiri vlade“, precizno uočava Orban. I na kraju, i četvrto strateško razmatranje je bilo da će se svet postrojiti iza „nas“, „jer smo mi bili u pravu“.
Međutim, uz Zapad nije stala ni Kina, ni Brazil, ni Indija, ni Afrika, ni arapski svet, pošteno konstatuje mađarski premijer. Peta linija jeste ekonomska recesija i energetska nestabilnost, koja Evropu može uvesti u haos, i zato Orban traži za Mađarsku viševektorsku politiku, usmerenu i prema Rusiji i Kini, a ne samo prema EU i SAD. Kao protivdejstvo svim navedenim faktorima, Orban poziva na jačanje porodičnog društva u Mađarskoj, na jačanje granične odbrane protiv nelegalne migracije, na jačanje vojnog sektora i diversifikaciju energetskog snabdevanja (što znači protiv sankcija Rusiji i nastavak dobijanja energenata iz Rusije), ali i jačanje duhovno-kulturne hrišćanske i nacionalne osnove.
Sve ove linije argumentacije Orban je samo nekoliko dana kasnije pojačao u govoru u Dalasu, pojačavajući ih stavovima da „porodična politika čini srce naše politike“ i da je Mađarska hrabro izašla na referendum i odbacila promociju LGBT seksualnih orijentacija deci. Šta više, ozbiljnom porodičnom politikom u Mađarskoj se u poslednjih deset godina udvostručio broj brakova, a smanjio broj abortusa! Pored toga, u Mađarskoj je sproveden i referendum na kome je odbačena migrantska politika EU i zaštićene državne granice.
Orban je u SAD pozvao sve konzervativce na ujedinjenje, na borbu protiv Soroša i levo-liberalne diktature po svim linijama, poziva na hrabost, na opstanak hrišćanske civilizacije i porodičnih vrednosti i poručuje da će smena establišmenta u SAD, počev od jeseni, voditi i smeni u Briselu i vraćanju institucija, univerziteta, medija i samog života u ruke nacionalnih, porodičnih i hrišćanskih snaga, koje jedino mogu da Evropi omoguće mir, prosperitet i budućnost.
Dr Andrija Mandić
