Ubistvo austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda na Vidovdan 1914. godine, bilo je povod za početak Prvog svetskog rata, a atentator Gavrilo Princip osuđen je na zatvorsku kaznu od 20 godina, gde je zverski mučen, sve dok nije umro u najgorim mukama na današnji dan pre 102 godine (28. aprila 1918.) u češkom zatvoru Terezinu.
Gavrilo Principp u vreme atentata bio maloletan
Njegova smrt do danas je misterija, mada je kao zvaničan uzrok smrti navedena tuberkuloza. Zabeleženo je i da je Princip u trenutku smrti težio manje od 40 kilograma.
Gavrilo Principa bio je maloletan kada je izvršio atentat i zbog toga nije mogao da bude osuđen na smrt, umesto toga, osuđen je na 20 godina robije. Presuda je izrečena 28. oktobra 1914. godine kada je oružje već uveliko zveckalo Evropom, a svet se kretao ka neminovnom razaranju.
Gavrilo Princip: Nisam zločinac, ubio sam onog ko je činio zlo
Princip je odveden na izdržavanje robije u zloglasni zatvor Terezin u današnjoj Češkoj. U Terezin su u decembru iste godine prebačeni i drugi učesnici atentata u Sarajevu – Gavrilo Princip, Trifko Grabež i Nedeljko Čabrinović, ali Princip je držan u strogoj izolaciji i pod stalnom torturom.
Detalji njegovog tamnovanja do danas nisu sa sigurnošću potvrđeni i o njima se zna samo na osnovu svedočenja pojedinih zatvorenika, i sećanja stražara. U unutrašnjosti ćelije smeštene u tvrđavi Terezin, danas o njegovoj mučeničkoj smrti svedoče jedino okovi u zidu za koje je Gavrilo Princip bio svezan. Princip je ostavljan tako danima, a nakon godina torture izranjavljena leva ruka mu se inficirala i morala je da bude amputirana.
Osim okova, u vlažnoj ćeliji nalazile su se samo gole daske na kojima je spavao. Jedino društvo bili su mu pacovi. Zatvorenici u Terezinu generalno su izdržavali kazne u strašnim životnim uslovima. Hranjeni su neredovno, mučeni konstantno, a ako bi se neko razboleo – pre je ostavljan da umre, nego lečen.
Svi ovi “tretmani” bili su mnogostruko gori za “ubicu cara”. Pričalo se da je Gavrilo hranu dobijao tek svaki peti dan, a da je svakodnevno mučen i to na naročito surove načine. Navodno, stavljali su ga u drveno bure u koje je prethodno bilo zakucano mnoštvo eksera, pa bi ga u njemu kotrljali dok se ekseri zabadaju u Gavrilovo izmučeno telo, piše Istorijski zabavnik.
Nakon godina takvog strašnog života, Gavrilo Princip jednostavno više nije mogao dalje. Umro je u zatvoru 28. aprila 1918. godine. Ironično, malo pred kraj Prvog svetskog rata.
Pesma koju je urezao u zid ćelije
Pesmu je napisao u zatvoru, neki kažu da ju je urezao sopstvenim noktima, a drugi da ju je urezao kašikom. Prvi put je objavljena 17. marta 1919. godine, posle Prvog svetskog rata, u „Zvonu“, pod naslovom „Sarajevski atentat 1914“.
Sarajevski atentat 1914
Tromo se vreme vuče I ničeg novog nema, Danas sve ko juče Sutra se isto sprema.
I mesto da smo u ratu Dok bojne trube ječe, Evo nas u kazamatu, Na nama lanci zveče.
Svaki dan isti život Pogažen, zgnječen i strt. Ja nijesam idiot – Pa to je za mene smrt.
Al’ pravo je rekao pre Žerajić soko sivi: “Ko hoće da živi nek mre, Ko hoće da mre nek živi!”
Dva groba za Principa
Prema unapred predviđenom planu, telo Principa trebalo je da zauvek nestane. Sahranjen je noću u neobeleženom grobu na mesnom katoličkom groblju, ali je jedan od vojnika koji su učestvovali u kopanju rake, Čeh po nacionalnosti, nakon rata otkrio lokaciju groba.
Posmrtni ostaci Gavrila Principa i ostalih učesnika atentata su 7. jula 1920. preneseni u zajedničku grobnicu u Sarajevu da bi 1939. bili sahranjeni u “Kapeli Vidovdanskih heroja”. Na ploči ugrađenoj u kapelu na kojoj se nalazi natpis “Vidovdanski heroji” sa imenima Vidovdanskih heroja stoje i Njegoševi stihovi: “Blago tome ko dovijek živi, imao se rašta i roditi”.
U Sarajevu je pohađao Trgovačku školu, a potom gimnaziju. Gavrilo Princip tijekom školovanja u Sarajevu na Trgovačkoj školi proširio je svoje vidike i postupno se odmaknuo od radikala u zatvorenim srpskim omladinskim đačkim organizacijama. Jedna od presudnih uloga za takav njegov postupak bilo je prijateljstvo s Hrvatom Ivom Kranjčevićem koji mu je pomogao u školi, a poslije su se obojica „našli da jednako mislimo i osjećamo“ iako su bili različitih nacionalnosti, što je za Principa bilo svojevrsno iznenađenje
svaka cast!