Kosovo, Svetinje i Smisao
Nema sumnje da bi Crkva i u odbrani Kosova, Svetinja i Smisla, mogla da odigra odlučujuću ulogu. Litije bi i ovde mogle sve da promene
Pobeda opozicije na izborima u Crnoj Gori samo je još jedna potvrda da je točak istorije, pod kojim je do juče mrvljen srpski narod, promenio smer. Zvanični Beograd još odbija da u to poveruje. Posledica su poniženja i promašaji u Vašingtonu i Briselu.
Kada su se pokrenule mošti Svetog Vasilija i kada su stigle u Nikšić, praćene sveštenicima i narodom rešenim da konačno, uz svog Svetitelja, ide do kraja, bilo je jasno da se nešto veliko odlomilo i da se sada, sa crnogorskog i hercegovačkog krša, valja prema nama.
Ljudi su osetili da se ovo zlo neće zaustaviti dok nas potpuno ne poništi, da sada moraju da brane svoje svetinje, svoj poslednji rov, svoju Crkvu i kuću, sam smisao svoje lične i porodične, nacionalne, hrišćanske, ljudske egzistencije, ono što nadrasta i natkriljuje svaki pojedinačni strah i proračun. Zato su, ponajviše, pevali pesme o Kosovu. Strah, koji od 1945. okiva Crnu Goru, netragom je nestao.
Pokret je vodila Crkva i nosili su ga Srbi. Ali, svi su bili dobrodošli. Ogroman broj učesnika dao je litijama demokratski, plebiscitarni legitimitet; brzo se razumelo da je tu bila reč o osnovnim ljudskim pravima na slobodno ispovedanje vere i imovinu; odbrana hrišćanskih svetinja i vrednosti, od početka se videlo, uprkos ćutanju zapadnih medija, shvaćena je kao deo širih identitetskih preispitivanja u EU, Rusiji, SAD i celom svetu.
Zloupotreba pandemije, privođenja i hapšenja vladika, sveštenika i naroda samo su razotkrili prirodu režima. Crkva je najjača onda kada je gonjena. Ona se, kao toliko puta u svojoj istoriji, pokazala jačom od države. Srpska crkva je, u samoodbrani, gotovo u magnovenju, nokautirala Mila Đukanovića.
Litije su zaustavljene, ali one su podigle duhove i ispravile kičme. Vođe opozicije razumele su poruku, udružile su se i – pobedile.
Nova skupštinska većina, međutim, još nije ubedljiva. Morala su se, očigledno, dati potrebna uveravanja Amerikancima i Britancima, koji na lancu drže one koji bi mogli da izazovu sukobe i nevolje. Milo Đukanović je, uostalom, i dalje predsednik republike. No, po svemu sudeći, rečeno mu je da ne povlači ishitrene poteze. On je sada pobeđen i poražen. Atmosfera se nepovratno promenila. Đukanovićeve pretnje nailaze na opšti podsmeh. Mitinzi njegovih pristalica, na kojima su se orile ustaške pesme, samo su pokazali u kom pravcu je hteo da povede Crnu Goru.
Šta će se u budućnosti događati, zavisiće od pobednika. Osvojenu slobodu oni će ili, iz dana u dan, proširivati, ili će je, isto tako postepeno, izgubiti. Najvažnije je da ne zaborave ko ih je i zašto izabrao i doveo na vlast.
U Srbiji je, sudeći po anketama, i pre litija sazrela svest o tome da se na Kosovu i Metohiji vodi potpuno ista borba, za naše svetinje, za sam smisao naše istorije i naših života. Govoriti o svetinjama i o Kosovskom zavetu u našoj javnosti više nije ni čudno ni zazorno. Buđenje je počelo, ali je presporo.
Aleksandar Vučić i njegovi saradnici (Srbija, naime, više nema ni vladu, ni skupštinu) počeli su, od pre nekog vremena, da šalju javne poruke da neće potpisati priznanje „Kosova“. Pregovori u Vašingtonu i Briselu, međutim, pokazuju da su oni spremni na takve i tolike, suštinske ustupke, koji će formalno priznanje nezavisnosti „Kosova“ učiniti nepotrebnim i suvišnim.
U Vašingtonu je Srbija tretirana na isti način kao odmetnuti deo njene teritorije. Pristavši da izraelsko priznanje nezavisnosti „Kosova“ nagradimo premeštanjem srpske ambasade u Jerusalim, kao i da se na godinu dana odreknemo kampanje „otpriznavanja“, bez obaveze „Kosova“ da zaustavi svoju kampanju „priznavanja“ (privremeno su se odrekli samo zahteva za članstvo u međunarodnim organizacijama), predsednik republike je ohrabrio nova priznanja nezavisnosti Kosova, urušio naš status u prijateljskim muslimanskim zemljama i izazvao podozrenje Rusije. Vredi li sve to hipotetičke, sutrašnje podrške Donalda Trampa? Hoće li Trampova izborna pobeda na sto vratiti pogubnu ideju „razgraničenja“?
„Pravno obavezujući sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine“, koji je konačni cilj briselskih pregovora, daće nezavisnosti „Kosova“ svu potrebnu sadržinu. Mi ćemo, zauzvrat, dobiti obećanja onih koji su nam toliko puta pokazali da ih reč ne obavezuje: lokalnu samoupravu, ekonomske koncesije, promene u statusu naših manastira.
Drugim rečima, izgleda da neće biti spektakularnog potpisivanja kapitulacije. Umesto toga bićemo, kao i do sada, vođeni kroz „proces normalizacije“, ili u prevodu, „kuvani kao žaba u loncu“. To će pojačati već postojeći zamor, bezvoljnost i ravnodušnost. Voz je odavno postavljen na šine. Sada samo treba uspavati pažnju putnika i predvideti broj zadržavanja na usputnim stanicama.
Žaba je, međutim, iskočila iz lonca. To se dogodilo u Crnoj Gori. Red je da našim vlastima neko to konačno javi. Nema sumnje da bi Crkva i u odbrani Kosova, Svetinja i Smisla, mogla da odigra odlučujuću ulogu. Litije bi i ovde mogle sve da promene. Mi smo tu, spremni smo i čekamo.
Miloš Ković
