Neuropsihijatar i sudski veštak doktor Zoran Đurić izjavio je danas da je prva stvar koju treba uraditi nakon masovnog ubistva u školi „Vladislav Ribnikar“ pokušati decu izmestiti sa mesta strašnog događaja, jer prinudno podsećanje kada se nađete na mestu zločina može da izazove psihičke poremećaje kod te dece.
„Njima treba vreme da se u njihovim dušama i glavama to sve složi i smiri. Ne treba im podsećanje, ne treba im sipanje soli na ranu – što bi bilo kada bi se pojavljivala na mestu zločina“, rekao je Đurić, čije su mišljenje naveli roditelji učenika odeljanja VII2 koji se protive povratku u školu.
Đurić je za RTS rekao da je vrlo razuman predlog Viktimološkog društva da se školska godina okonča zaključno sa 3. majem i da se obezbede alternativni prostor.
„U idealnom slučaju bi bilo najbolje da deca iz ‘Ribnikara’ ne ulaze u tu zgradu bar do kraja ove školske godine. Kada bismo hteli da to rešimo na neki najbolji način, najbolje bi bilo da ta zgrada više ne bude škola“, kazao je Đurić.
On smatra da to možda to nije realno u našim uslovima, ali svakako da taj deo škole u kome je došlo do zločina na neki način treba da bude obeležen kao mesto stradanja i kao mesto na kome se mogu pomenuti poginula deca.
Ističe da se nada da će se naći rešenje koje odgovara našim uslovima. „U principu, treba se kloniti mesta zločina da se ne bi obnavljale rane“, dodaje Đurić.
Za mišljenje većine psihijatara sa kojima su se konsultovali roditelji da je povratak redovnim obavezama i rutini put ka izlečenju. Đurić kaže da je tačno da je povratak rutini put ka poboljšanju i obnavljanju snaga svake ličnosti, ali da to nije isto što i ići u zgradu škole.
„Deca treba da nastave da se viđaju, ona koja su sposobna da idu u školu, koja nisu potresena ona bi mogla možda do kraja školske godine da nešto uče, ali ne u ovoj zgradi, ne u ovoj školi“, navodi Đurić.
Naglašava da bi i za decu koja su prisustvovala događaju bilo dobro da se vrate rutini, ali da to takođe ne treba da bude u toj školi.
„Njima treba omogućiti da budu zajedno, da tuguju, da mogu da razgovaraju o tome šta se desilo i da postepeno razumeju šta se desilo i koje je njihovo mesto u svemu tome“, dodaje Đurić.
Na pitanje šta mu rekli roditelji, Đurić kaže da ne znaju šta će sa decom koja su uznemirena deca, pa i oni sa njima, kao i da ne znaju kakvo bi rešenje trebalo da bude, ali da ne žele da deca idu na mesto zločina.
„Ja sam to razumeo kao jednu normalnu reakciju u ovakvoj situaciji. Imam veliko iskustvo u radu sa traumatizovanim osobama i zbog toga sam rekao da nije dobro da se deca vraćaju na to mesto, da njima treba vreme da se deca oporave i da bi najbolje bilo da ta deca koja su bila u smeni tog dana i deca koja su bila učesnici tog užasnog događaja završila školsku godinu“, poručuje Đurić.
Napominje da ne treba decu izložiti retraumatizaciji.
„To znači izlagati ih sitauciji da se nađu na mestu zločina i da se podsećaju i da ih to povređuje dalje, jer su sada veoma povređena. Ja ne kažem da će ta deca oboleti, ali ona su pod velikim rizikom. Njih treba pratiti i događaji takve vrste kod većina učesnika ostavljaju nekada i trajne tragove, proizvedu psihički poremećaj koji može da traje i čitavog života. To se ne mora desiti i zbog toga treba sprečiti retraumatizaciju“, ističe Đurić.
Navodi da je sada pitanje kako to tehnički izvesti – da li da bude u toj zgradi samo u drugom delu ili napustiti zgradu.
„Bilo bi dobro da se cela škola izmesti na drugo mesto. Ja ne znam da li će se to desiti, mi smo jedno društvo, ima mnogo ljudi koji razmišljaju i mnogo službi koje imaju svoje zaključke i svoja rešenja i mislim da ćemo kao društvo znati da donesemo pravo rešenje. U principu, treba se kloniti mesta zločina, a ako to zahteva da promenimo zgradu – ja mislim da i treba da promenimo zgradu“, kaže Đurić.
Na pitanje kako smo svi mi posle ovakve tragedije, Đurić kaže da misli da ne znamo gde smo.
„Ovako nešto se u Srbiji nikada nije dogodilo. Dogodilo se za vreme rata u Kragujevcu, ali to su uradili neprijatelji, nacisti koji su ubijali decu. Ovako nešto se u mirnodopskim uslovima, da se desi masovni zločin u školi, nikada nije desilo. Pojedinačna stradanja su se dešavala, jer je to tako u svakom društvu, to je u ljudskoj prirodi da zlo ne spava i ne može se sve srečiti, ali nemamo iskustva sa masovnim zločinom kao što je ovaj“, navodi Đurić.
Naglašava da treba da učimo iz ove situacije i da učinimo sve da preveniramo moguće ponavljanje ovakvih događaja.
„To bi značilo da sve naše školske službe, sve naše pedagoško-psihološke službe, sve naše psihijatrijske službe treba da budu veoma budne i vrlo aktivne u budućem vremenu. To bi značilo – sva deca, sve škole i sve grupe dece u toj školi treba da se nadgledaju i da se prati njihov razvoj i svi roditelji, jer su i oni deo školskog života“, kaže Đurić.
